Година руских победа. Шта даље?

Сергеј Караганов.

Сергеј Караганов.

Прес-фото
Сергеј Караганов, саветник Путинове администрације и један од најутицајнијих руских политиколога, за кога често кажу да спада међу идеологе руске спољне политике, анализира достигнућа Русије у прошлој години и говори о перспективама и опасностима које је чекају у будућности. Ауторски чланак је објављен у листу „Российская газета“.

Руске победе – резултат исправних одлука

Почетком 2014. године, за време божићних празника, када је већ било јасно да се конфронтација са Западом заоштрава, поново сам прочитао „Рат и мир“. Посебан утисак је на мене оставила фраза на коју раније нисам обраћао пажњу: „Битку добија онај ко је чврсто одлучио да је добије“. Тада сам схватио да ће Русија чврсто одлучити и добити битку.

Сада, након три године, са задовољством констатујем да је заиста дошло до преокрета. Изгубљене битке за Смоленск (два пута: једном 1812. и други пут 1941. године) и Аустерлиц, као и тешке, али ипак победоносне битке у Бородину, Стаљинграду и Курску, већ припадају прошлости. Опасности има много, али је још увек слаба економска база, сувише споро почињу реформе, споро напредује борба против корупције и смена елита. У спољној политици, међутим, Русија је остала на ногама и побеђује практично у свим правцима, квалитетно учврстивши своје међународне позиције. Помогла је јака воља, помогло је уједињење већине народа и елите, помогла је и сјајна дипломатија и способност стратешког предвиђања.

Почињу да се стварају услови за формирање новог, праведнијег и стабилнијег светског поретка.

Русији поново много тога иде од руке. Цене нафте су се стабилизовале на прихватљивом нивоу, и једна за другом се осипају силе у спољном свету које су рачунале на пораз Русије и отворено изражавале тежњу да „растргну“ њену економију, да „смене режим“ или га приморају да промени своју политику путем санкција, „изолације“ или „стратешког трпљења“.

Ипак, срећа прати храбре, тако да су и руске победе у великој мери зависиле од Русије. Оне су резултат реалистичне процене ситуације у свету и исправних одлука.

Све већа вероватноћа новог великог рата постала је очигледна када је у другој половини 2000-их избио грузијски конфликт, а НАТО одлучио да Украјини и Грузији отвори пут за чланство у својим редовима, када је дестабилизација Блиског истока већ била у пуном јеку, и када је Запад одлучио да се реваншира за битке које је већ почео да губи. Тада је у Русији покренута ефикасна војна реформа. Затим је дошло време за непосредну политичку конфронтацију, али је већ мало ко био спреман да срља у сукоб.

Не провинција Европе, него центар Евроазије

Пре непуних 25 година Русија је била на ивици синдрома „Вејмарске републике“, тј. осећања да смо оштећени и да нам је учињена неправда. То осећање је Русији наметала политика Запада. Међутим, за разлику од Немачке током 1930-их, Русија се није препустила том синдрому него је пружила политички отпор, остала је на ногама и сада односи победу. Врло афирмативну метаморфозу је доживела и друга страна свести водећег дела руске владајуће елите и већине становништва. Наиме, током протеклих 300 година људи у Русији су у геостратешком и културном смислу доживљавали себе и своју земљу као периферију Европе, да би 2011-2012. године Москва учинила нагли заокрет према све већим економским и политичким тржиштима Азије. На тај заокрет надовезало се заоштравање политичке и идејне конфронтације са постмодернистичком Европом, која је у великој мери заправо заборавила корене својих вредности. Постало је јасно да је Европска унија запала у свеобухватну кризу, у којој она као политички партнер има врло лоше перспективе. Сагледавши све то, Русија је ментално одбацила осећање да је провинција Европе и прихватила улогу центра све моћније Евроазије, и самим тим је постала глобална атлантско-тихоокеанска сила, која јесте конзервативна али је устремљена у будућност. И надам се да као таква неће преузети неке глобалне обавезе осим обавезе да одржава мир и обезбеђује реализацију својих основних интереса.ж

Кључна сила на Блиском истоку

Сиријска операција се засада показала као успешна. Релативно јефтино се постижу политички циљеви, између осталог и обуздавање праксе „смене режима“. Кроз учешће у стварним борбеним дејствима учвршћена је и упечатљиво демонстрирана нова моћ оружаних снага, што појачава одвраћање великих сила. Поред тога, Русија је успела да наметнуту конфронтацију премести у сферу ума, воље и оштре примене силе, где је она ефикаснија.

После многобројних покушаја покретања мировног процеса са западним земљама, тај процес је покренут уз учешће најважнијих регионалних сила – Ирана и Турске. Пре тога је Москва чврстом политиком успела да регулише односе са Анкаром, која се извинила за оборени руски бомбардер. Русија је још једном доказала да је озбиљна земља, што је постало нарочито очигледно у контрасту са недоследношћу САД, које су правиле уступке и „увртале руку“ Европљанима.

Засада је Русија успела да избегне безнадежно и дубоко увлачење у конфликт, о чему су отворено маштали злобници.

Како год да се заврши сиријски грађански рат, а он може трајати бескрајно дуго, Русија је у Алепу победила заједно са снагама легитимне владе и учврстила свој статус кључне регионалне силе на Блиском истоку и глобалне светске силе. Без тог статуса се нелагодно осећала већина руске елите и друштва, која је још од времена Петра Првог под дејством слатког отрова велике светске моћи. Васпостављена је и равнотежа снага у свету, а она је била нарушена после привременог силаска СССР-а са светске сцене, услед чега је НАТО, некадашњи одбрамбени савез, постао агресор у Југославији, Ираку и Либији.

„Русија се није срозала на ниво вулгарности“

Запад који је почео да губи битке вршио је од краја 2000-их најоштрије нападе или контранападе у сфери информација, где још увек задржава кључне позиције. А што се тиче „меке моћи“, сматрало се да је он у бољој позицији, тј. сматрало се да је привлачнији начин живота релативно слободних, и што је најважније, богатих западних друштава. Пропаганда против Русије је од 2013. године постала тотална – о Русији практично више нису емитоване добре, па чак ни коректне вести.

Али и ту се догодио преокрет. Русија је почела да добија битку и поред тога што њени опоненти имају неупоредиво бројније медије. Било је толико много неправде да је сва западна пропаганда почела да се доживљава као лаж.

Неколико околности је највише утицало на овај преокрет. То је пре свега чврста и спокојна политика Русије. Њени лидери, за разлику од њихових западних колега, нису се срозали до нивоа вулгарних изјава. Русија је понудила принципе који могу да функционишу и привлачни су већини народа и земаља. У питању су заштита националног суверенитета, слобода политичког и културног избора и нормалне вредности у друштвеном и личном животу, укорењене током многих хиљада година историје човечанства. Испоставило се да списак тих вредности сам по себи представља прилично велику „меку моћ“.

Помогла је и снажна конзервативна реакција усмерена против наметања постмодернизма, ултралиберализма и глобализације на самом Западу и у целом свету. Русија је, за разлику од СССР-а, на „правој страни историје“.

Преломни информациони моменат 2016. године одразио се тако што је Запад одустао од информационе и политичке офанзиве и почео да се брани. Кампања о свемоћним „руским хакерима“ који су кадри да пољуљају политичке структуре Запада показала је његову раније скривену унутрашњу слабост.

Не сме бити попуштања у војнополитичком одвраћању

Сада је важно не заносити се успехом.

А још је важније подстицање економског раста и развоја како Русија опет не би заостала у најновијој технолошкој револуцији. Економска слабост изазива притиске споља.

Што се тиче спољнополитичке сфере, у њој је стратешки курс за наредних неколико година бар мени прилично очигледан, и то у оној мери у којој је могуће планирати нешто усред овако вртоглавих промена.

Неопходно је наставити са модернизацијом оружаних снага, с тим да се смање њени трошкови. О томе је Путин већ говорио. Уверен сам да су досадашњи успеси довољан сигнал свим актерима у свету.

Не сме се попуштати са војнополитичким одвраћањем. Представници елите која губи историјску битку већ више не могу да шаљу своје носаче авиона или да прете „црвеним дугметом“. Али зато могу да приређују провокације. Они су озлојеђени и очајни. Чиниће све што је у њиховој моћи како би осујетили нормализацију руско-америчких односа.

Економска дипломатија треба квалитетно да се развија и јача.

Кренуо је процес делиберализације, па чак и делимичне деглобализације и политизације светске економије. Конкуренција стално оптужује Русију за вешту примену економског оружја. Нажалост, те оптужбе у великој мери нису оправдане.

Окренути се Истоку и нормализовати односе са САД

А сада о конструктивним актуелним питањима. Треба наставити са убрзавањем развоја нашег „заокрета ка Истоку“. Сада већ треба развијати односе и са Јапаном, Јужном Корејом и Асоцијацијом земаља југоисточне Азије (АСЕАН).

Свакако треба даље развијати и највеће достигнуће протеклих година, а то је дефакто стратешки савез са Кином, посебно с обзиром на неизбежност покушаја „растурања“ тог савеза које ће предузимати нова америчка администрација, и то ће бити сасвим рационално са њеног гледишта.

Конкуренција са САД ће и даље бити актуелна. А можда ће бити и акутна, па чак и опасна. Међутим, долазак нове администрације која жели да се концентрише на препород саме Америке ствара простор за маневар када је реч о нормализацији односа и њиховом изграђивању на основу интереса и баланса. Тај простор би требало искористити.

Било би рационално да две земље спроводе политику усмерену на уништавање „Исламске државе“ и пружање подршке постојећим државама и режимима. Свако слабљење државности, нарочито у тако рањивом региону, је доказано зло.

Треба учинити покушај да се постигне договор са Американцима и у погледу спречавања ремилитаризације Европе, која ионако постаје све „нежнија“ захваљујући продубљивању кризе у којој се нашла Европска унија.

Најзад, постоји потреба и да се ублажи оштрина војностратешке конфронтације, али не путем контрапродуктивних и застарелих преговора о разоружавању, него кроз широки дијалог свих нуклеарних сила усмерен на јачање и стабилизацију нуклеарног одвраћања. Вероватно је време да се превазиђе реакционарни идеализам маштања о нуклеарном разоружању и да се схвати да је нуклеарно одвраћање, и поред све опасности коју оно носи, било главни фактор који је спасао свет од катастрофе у прошлости, и спасава га сад у доба запањујуће брзих и опасних промена, у доба испољавања нових изазова, међу којима је и сајбер-опасност.

Шта радити са Европом и НАТО-ом?

У наредним годинама Русија треба да развије свој источни потенцијал и да постане права тихоокеанско-атлантска сила устремљена у будућност. А као таква треба да размишља и о поправљању односа са Европом, који су покварени захваљујући похлепности и непромишљености наших суседа.

Тешко је сада замислити да се могу постићи неки велики договори са Европском унијом. Али вреди разговарати о томе како би се олакшало стварање новог партнерства „Велике Евроазије“, које треба да обухвати и Европу. По хитном поступку би требало развијати односе са водећим европским земљама и тако допринети даљој изолацији или самоизолацији снага из епохе која одлази у прошлост.

Нема сврхе реанимирати старе пропале преговарачке формате у које ће партнери поново покушати да нас увуку, јер су им ти формати одговарали. Обнављање политичког дијалога између Русије и НАТО-а је грешка која се граничи са повлађивањем агресору и његовој легитимизацији. Дијалог Русија – НАТО треба да се преоријентише на војни ниво, тј. на спречавање инцидената, а дијалог између Русије и ОЕБС-а на координацију у борби против тероризма, сајбер-напада и нелегалне миграције, у заштити спољних граница, у спречавању и решавању криза попут садашње украјинске, и врло могуће, будућих унутрашњих европских криза.

Украјинска ситуација је засада безизлазна. Треба наставити са инсистирањем на потпуном испуњавању споразума из Минска, и уједно градити заобилазне транспортне магистрале, а уз све то треба предухитрити ситуацију и инсистирати на високом степену аутономије ДНР у границама Украјине, а након пар корака усмеравати процес ка формирању једне, неутралне и независне Украјине, пријатељски настројене према Русији, или неколико таквих Украјина, уколико Кијев не успе да задржи контролу на целој територији садашње земље. Једини начин опстанка садашње Украјине је да она постане мост и тампон-зона, уместо што је субјекат конфронтације.

Нови светски поредак и „концерт нација“

Стари светски поредак је срушен. Треба почети са изградњом новог. Мислим да ће он бити благо биполаран. Један центар ће моћи да се формира око САД, а други ће бити Велика Евроазија, у којој ће Кина бити економски лидер, али ниједна земља неће бити хегемон. Равнотежу са Пекингом ће успостављати Москва, Њу Делхи, Токио, Сеул, Техеран, Џакарта и Манила.

Међутим, потребан је и орган глобалне управе у потпуно новом свету да би се у њему осигурала безбедност и избегао глобални конфликт.

Савет безбедности УН је незаменљив. Али у њему постоји инерција из прошлости.

Мислим да ће се свет пре или касније (очигледно нема друге) вратити на концепцију „концерта нација“. Ако се то догоди, онда ће најпре то бити „велика тројка“ – Русија, Кина и САД. Затим би требало да се њима придруже Индија, Јапан и можда Бразил, а такође нека од водећих европских земаља, уколико се ЕУ врати на координирану политику суверених држава, уместо садашње „унифициране“ која заправо има нулту политичку вредност.

Да се вратим на историјску паралелу са почетка чланка. Ако су Аустерлиц и Бородино, Стаљинград и Курск заиста остали у прошлости, онда је боље не ићи на Париз као 1814. или на Берлин као 1945. године, него право у Беч, као 1815, тј. у сусрет новом „концерту нација“, устремљеном у будућност, градећи структуру за управљање новим светом. Без таквог „враћања изворима“ хаос ће бити све већи и пре или касније ће прерасти у свеопшту катастрофу.

Сергеј Караганов је декан Факултета за светску економију и светску политику Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“, почасни председник Савета за спољну и одбрамбену политику.

Оригинал текста на руском језику на сајту Российская газета

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.