Постоји један други, руски свет...

Једном је наставник руског језика у једној београдској средњој школи рекао ученицима да ће им у животу требати само три предмета: географија, физичко и руски. Географија да би знали где да беже, физичко да би могли да беже, и руски – да би тамо где побегну могли да се снађу. Ту шалу су ученици, као и обично, запамтили боље него градиво.

Руси кажу да у свакој шали има мало истине. Истина је да Русија заиста представља уточиште за многе људе којима западне вредности нису утолиле духовну глад. То је поготово било очигледно пре две-три деценије, када позни Совјетски Савез и рана Руска Федерација нису били нимало привлачни у материјалном смислу, нити су странцима нуђене могућности путовања, запослења, информисаности, стицања професије и друге материјалне посластице. Па ипак су се многи у свету интересовали за Русију, из чисто „метафизичких“, тј. тешко објашњивих побуда. Ту необјашњивост је можда најбоље изразио отац Серафим, игуман српског манастира Свете Тројице у познатој емисији „Духовници“: „Што је било значајно у животу, у осмом разреду сам добио ’Браћу Карамазове’ за одличан успех... И та књига је на мене оставила велики утисак. Пола нисам разумео, али сам схватио да постоји један други свет. И онда сам се заинтересовао, прочитао сам сва дела Достојевског“.

Неко ће можда помислити да се ради о „стандардној“ љубави према књижевности. Али у овом случају човека није привукла књижевност као уметност, него управо сагледавање да „постоји један други свет“, потпуно другачији од западне матрице у којој и по којој сви ми живимо од детињства. Тај другачији свет је привлачан и када је потпуно сиромашан и некомфоран, када не нуди ни заштиту, ни материјална добра, ни каријеру... Управо таква је била Русија почетком деведесетих, када сам се ја (из истог, већ поменутог разлога) заинтересовао за њу. Мислим да је потреба за тим „другим светом“ универзална и не зависи од националних, историјских и географских фактора. Али код Срба је она посебно изражена, из неколико разлога.

Први и најважнији је православна вера. Она је свакако најупечатљивији израз другог света за којом чезнемо. А то је област у којој су Руси и Срби као две капи воде. Само што су Руси много већа кап, па је природно што мања тежи да се сједини са већом. У данашњем систему западних вредности верска припадност се третира као некакав хоби, и самим тим многи нису спремни да испитују дубине православља и његове изразите манифестације попут три крунска питања светог Јустина Ћелијског: „Јеси ли човек? Јеси ли Србин? Јеси ли чуо за Господа Христа?“ или чувене изјаве Достојевског да би он остао са Христом чак и кад би му неко могао доказати да истина није у Христу. И без тог „максимализма“ можемо мирне душе констатовати да је православље одиграло најважнију улогу у историји наших народа и држава. Ми не знамо шта је тачно рекао руски монах младом Немањином сину Растку, али видимо плод који је никао из тог семена, и у најмању руку не би требало да га игноришемо. Другим речима, ако Рус или Србин (било које вере или невере) не осећа никакво поштовање према православљу и православним хришћанима, он самим тим изопштава себе из хиљадугодишње историје свога народа.

Други разлог је заједничко словенско порекло. Временски гледано, то је бар две хиљаде година блискости. Просторно гледано, то је највећа површина копна на планети. А изван времена и простора, то је „моја проста душа словенска“ која осећа да смо сви ми врло слични једни другима, и врло сродни по много чему. Нажалост, словенски свет је уздуж и попреко ишпартан разним границама и подељен по разним основама, тако да Словени не представљају монолитну целину, али и то је можда једно од својстава словенске душе. У сваком случају, телесно порекло је такође неумесно игнорисати, а највећа и најплоднија грана коју је тај словенски корен дао опет је Русија. Она је толико велика и чврста, да све остало словенство и нехотице држи на окупу, па је и са те стране природно што Срби воле Русе.

И трећа, најзагонетнија појава је заједничка карактерна црта – не миримо се са неправдом, окупацијом и ропством. Како и зашто – то је тешко објаснити. Не миримо се и тачка. У сваком светском белају били смо увек на истој страни. И ако једнога дана опет настане „тумбање по целом свету“, нема сумње да ће Срби и Руси поново бити заједно, и биће, као и увек, на правој страни.

Све ово није хвалоспев и идеализација руског или српског народа, него мој лични покушај да самоме себи објасним „силу магнетизма“ којом Русија привлачи многе људе, а поготово Србе. Иначе, кад смо код идеализације, ту је најкорисније цитирати блаженопочившег баћушку Василија Тарасјева, дугогодишњег настојатеља руске цркве у Београду. Био сам присутан када је он почетком деведесетих довео у Русију поклонике из Србије, и на путу од аеродрома према Москви рекао: „Дошли смо у посету Аљоши Карамазову, али немојте се зачудити ако наиђете на Смердјакова. И он је Рус“. Заиста, речи злата вредне! Мизерно је градити свој став према Русима чак и по просечним представницима тог народа које познајемо или за које смо чули, а камоли по његовим најгорим представницима. То, уосталом, важи и у обрнутом смеру, јер и Срби имају своје сивило и своје Смердјакове. Ако идеализујемо све представнике једног народа, неизбежно ћемо се разочарати, кад-тад. Али можда је ова напомена и сувишна, јер се ваљда подразумева.

Друго је важно. Не може се Русија добро упознати без руског језика. Бар не у контексту о коме је реч. Колико год неко добро превео Његоша на руски, ту неће бити готово ни трага од оног Његоша ког ми познајемо и осећамо. Исто је и са познавањем Русије без руског језика. То су само мало одшкринута врата у онај „други свет“. Учењем језика и „конзумирањем“ врхунских домета руског народа на језику оригинала ми отварамо та врата широм, а временом уклањамо и зидове, тј. постајемо део много већег и богатијег духовног простора, коме се не види крај.

Милан Радовановић је виши лектор за руски језик на Катедри за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!