Анатомија савремене руске религиозности

На први поглед се чини да наше друштво последњих година постаје све религиозније. Иако је према Уставу Руске Федерације црква формално одвојена од државе, свештена лица различитих вероисповести у пракси имају огроман утицај на друштво. Верски празници (пре свега православни и муслимански) обележавају се раскошно, богослужењима присуствују највиши државни званичници, а репортаже о таквим догађајима емитују главни телевизијски канали. Стално се граде нови храмови, иако понекад долази до локалних несугласица између верника и оних који не деле њихова верска осећања.

Поставља се питање да ли је наше друштво спремно да „помоливши се устане и прекрстивши се крене“ у светлу будућност? Социолози кажу да није спремно јер није све тако једноставно као што изгледа.

Према подацима истраживања спроведених прошле године, 79% грађана Русије назива себе православним, муслимана је 4%, а 9% не припада ни једној конфесији иако, по сопственом признању, верује у „неку вишу силу“. Атеиста има 7%. Ако ове податке упоредимо са подацима од пре три године, запажамо да је оних који „верују у нешто“ мање за 2%, док је атеиста мање за 5%. Број оних који се изјашњавају и осећају као православци увећао се за 7%.

Оцењујући степен своје религиозности на скали од 0 до 10, највише грађана Русије (21%) одабрало је средину скале.

Кога уопште можемо сматрати „правим верником“? Социолози су испитаницима постављали најједноставније питање: да ли често одлазе у храм (није важно да ли је то црква, џамија, синагога, будистички или неки други храм). Испоставило се да се у том погледу ситуација незнатно променила, јер тек сваки десети грађанин Русије сматра обавезним да у слободно време посети цркву, џамију, синагогу или хурул. То је приближно исти број као у истраживању из 2002. Број оних који су се изјаснили као православци, а који сматрају да је за верника одлазак у цркву обавезан, од 2009 се чак смањио: са 14% на 11%.

Грађани Русије живе у складу са народном пословицом: „Помози себи, па ће ти и Бог помоћи!“. Молећи се Богу, труде се да уз молитву предузму и неке друге кораке како би остварили оно што желе. Жене су у том погледу много ангажованије и маштовитије од мушкараца. У решавање проблема жене активније укључују људе из свог окружења (19% мушкараца и 24% жена), чешће се обраћају Богу (10% мушкараца и 29% жена) и више верују у срећу (25% мушкараца и 32% жена).

Највише чуди став православних грађана Русије. Подаци анкете су показали да се они више уздају у чудо и срећу него у Бога. Прву варијанту одабрало је 28% а другу 22% православаца. Уз то, верници се чешће обраћају врачарама или маговима у односу на атеисте (6% према 2%). 

Резултате истраживања прокоментарисали су академик Михаил Горшков, директор Института за социологију Руске академије наука (РАН) и Марија Мчедлова, доктор политичких наука, професор и један од руководилаца центра „Религија у савременом друштву“ при Институту за социологију РАН.

Пре Октобарске револуције Русију су сматрали земљом „богобојажљивих људи“, а у совјетско време земљом „ратоборних атеиста“. А каква је Русија данас и ко су у ствари њени грађани?

Михаил Горшков: Ми смо обични, скромни људи. Трудимо се да превазиђемо свакодневне проблеме. Већина нас нема великих очекивања. Важно је схватити да обраћање људи Богу не подразумева само одлазак у храм, већ и лично искуство које потхрањује веру. Црква је одувек имала важну улогу у друштву. Она и данас тесно сарађује са државом.

Марија Мчедлова: О цркви и религиозним (пре свега православним) људима постоји много стереотипа који су далеко од реалности. У парохијама већ одавно нису само „бакице у белим марамама“. Данашњи верник у Русији више се не уклапа у уобичајене клишее. Постоји још један привидни парадокс: човек се може изјашњавати као православац или припадник неке друге конфесије, а да при том у Бога уопште не верује! Тако према подацима анкета (истраживања Института за социологију РАН о верским погледима руских грађана трају више од 20 година) у Бога верује 72% православаца. У свим осталим религијама (ислам, јудаизам, католичанство и будизам) цифре су сличне. Како је тако нешто могуће? Могуће је. Тај „раскол“ већ дуго постоји код четвртине испитаника. Када савремени човек каже „ја сам православац“ или „ја сам муслиман" то уопште не мора аутоматски значити „верујем у Бога“. Изјашњавајући се као верник, он под тим може подразумевати поштовање традиције одређене конфесије, етнички идентитет, поистовећивање са групом истомишљеника, са „својима" (који се разликују од „оних других“). Данас религија има обједињујућу улогу. У условима развијених политичких и грађанских облика солидарности она бар донекле консолидује наше друштво.

А шта је са „путем ка храму“ о коме се толико говори? Да ли је тај пут уопште потребан?

Михаил Горшков: Религија постаје све важнији животни оријентир према коме се људи управљају. Она одређује систем вредности. Све је више духовних покрета који не заступају само верске, него и социјалне и политичке интересе грађана. Примећујемо пораст ауторитета духовних вођа у друштву и све јачу пропаганду верског васпитања и образовања. Верске институције и духовне вође имају значајну улогу у формирању јавног мњења, па је зато у многим питањима тешко или немогуће одредити границу између верника и оних који то нису. Један од кључних императива руског друштва након реформе јесте поштовање принципа социјалне правде, што уопште није једноставно. Данас је црква једна од ретких социјалних институција која тај проблем јасно износи. Ово се односи и на проповедање милосрђа, толеранције, саосећања према ближњима, несебичности и солидарности... свега онога што је потребно нашем друштву.

Грађани Русије немају ништа против утицаја Цркве на политику
Половина грађана Русије сматра да Руска православна црква утиче на политику у Русији, али немају ништа против тога. Штавише, четвртина испитаника изразила је жељу да Црква активније учествује у решавању важних питања.

Марија Мчедлова: Људи који не верују у Бога, наравно, не иду ни у храмове. Па ипак, они подржавају верске идеје које позитивно утичу на друштво. Религиозност се може поделити на унутрашњу и спољашњу. Унутрашња религиозност је ваша лична вера која се не може измерити и која се може описати само речима апостола Јакова: „Вера без дела је мртва“. Постоји и спољашња религиозност, коју можемо измерити ослањајући се на понашање људи: колико се често моле, одлазе у цркву, исповедају се и слично. Социјалну базу православља у Русији чини око 11 до 14% становништва. Од тога је 3 до 4% правих верника који поштују све православне каноне. То уопште баке у марамама. Најчешће су то становници мегаполиса, образовани људи са добрим приходима. Међу њима има и младих и старих, сиромашних и врло богатих. Поред тога, ма колико парадоксално то звучало, вери се пре свега окрећу најсиромашнији и најбогатији грађани Русије. Тако је и у погледу статуса у друштву. Руски грађани се окрећу вери уколико су веома утицајни (на пример, када могу учествовати у доношењу одлука на нивоу компаније у којој раде) или када немају никакве власти ни утицаја. Политичка опредељења парохијана су различита. Има десничара и левичара, либерала, и оних који су у центру. Религиозност не утиче на политичко опредељење.

Да ли црква савременом човеку пружа „срећу у приватном животу“?

Михаил Горшков: Наша истраживања су показала следеће: религиозни људи који искрено верују лојалнији су политичким институцијама, мање су склони насиљу, трпељивији су, смиренији пред превртљивошћу судбине и склонији патерналистичким моделима понашања. Упркос стереотипу, верници су толерантни према припадницима других конфесија. Што се тиче свакодневног живота, резултати анкета спроведених и у Европи и у Русији показују следеће: постепено се смањује утицај цркве на оне сфере приватног живота које је раније регулисала. У Русији, на пример, чак и људи који иду у храм (наравно, не сви) способни су да прекрше црквена правила која се тичу брака. Одлучују се на ванбрачне полне односе, абортусе, на заједнички живот пре брака који би био нека врста „пробе“ породичног живота, на развод брака чак и после црквеног венчања... Вера и породица су код нас често у расколу, што никоме не доноси добро. Бићемо реални: у превазилажењу оваквих духовних и моралних колизија не могу помоћи ни свештеници, ни социолози, ни било ко други. Постоји само један регулатор, а то је морал и култура сваког појединца.

Росијскаја газета. Сва права задржана.