Стаљинград и заокрет у светској историји

Графикон: Стаљинградска битка

Русија 2. фебруара 2013. обележава 70 година од победе Црвене армије у бици код Стаљинграда.

Било је у Другом светском рату и других победа совјетског оружја, и оне су по стратешким резултатима и нивоу војне вештине биле веома успешне. Зашто се онда међу њима посебно издваја победа код Стаљинграда? Поводом 70-годишњице Стаљинградске битке није наодмет мало размислити о томе.

У интересу историјске науке и развоја међународних односа требало би да се ратна историја ослободи од духа конфронтације, и да се научна истраживања подреде интересима дубоког, правичног и објективног тумачења Другог светског рата, поготово Стаљинградске битке. Ово стога што би поједини желели да фалсификују историју када је реч о Другом светском рату, и да „преправе“ ток рата на папиру.

Значај Стаљинградске битке и њен утицај на ток Другог светског рата

По завршетку рата у западној литератури су се појавиле тврдње да најзначајнија прекретница у Другом светском рату није била Стаљинградска битка, него победа савезничких трупа код Ел Аламејна.

Наравно, истине ради треба рећи да су савезници код Ел Аламејна однели велику победу која је битно допринела коначном слому заједничког непријатеља.

Међутим, у војностратешком смислу треба имати у виду да је Стаљинградска битка вођена на огромној територији од скоро 100 хиљада квадратних километара, а операција код Ел Аламејна у релативно уском појасу афричког приморја.

Код Стаљинграда је у појединим фазама битке са обе стране учествовало преко 2,1 милион људи са преко 26 хиљада топова и минобацача, 2,1 хиљада тенкова и преко 2,5 хиљада борбених авиона. Немачка команда је на Стаљинград послала 1 милион и 11 хиљада војника, 11290 топова, 675 тенкова и 1216 авиона. Код Ел Аламејна је Ромелов афрички корпус имао свега 80 хиљада војника, 540 тенкова, 1200 топова и 350 авиона.

Битка код Стаљинграда трајала је 200 дана (од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943), а борба код Ел Аламејна 11 дана (од 23. октобра до 4. новембра 1942). Интензитет и жестина ових двеју битака уопште се не могу поредити. Код Ел Аламејна је нацистички блок изгубио 55 хиљада људи, 320 тенкова и око хиљаду топова, док су код Стаљинграда губици Немачке и њених савезника (Италије, Румуније, Мађарске и Хрватске) били 10-15 пута већи, а заробљено је око 144 хиљада људи. И губици совјетске армије су били велики и ненадокнадиви: погинуо је 478.741 војник. Па ипак, наше жртве нису биле узалудне.

Неупоредив је и војнополитички значај поменутих догађаја. Стаљинградска битка је вођена на главном ратном попришту Европе, где се одлучивао исход рата. Операција код Ел Аламејна одвијала се у Северној Африци, тј. на споредном ратишту, тако да је она могла имати само посредан утицај на ток рата. У то време је цео свет помно пратио управо догађаје у Стаљинграду, а не у Ел Аламејну.

Велики порази и огромни губици Вермахта код Стаљинграда нагло су погоршали војнополитички и економски положај Немачке и изазвали су у њој велику кризу. Примера ради, код Стаљинграда су губици Немачке у тенковима и аутомобилима били равни њиховој шестомесечној производњи у немачким фабрикама, губици у топовима су били равни четворомесечној, а у минобацачима и ватреном оружју – двомесечној производњи. Да би надокнадила тако велике губитке, немачка војна индустрија је морала да ради на граници могућности. Нагло се осетио и велики недостатак људства.

Катастрофа на Волги приметно је утицала и на морално стање Вермахта. У немачкој армији се повећао број дезертера и војника који су отказивали послушност командирима, а учестали су и ратни злочини. После Стаљинграда је немачки војни суд својим војницима изрицао знатно више смртних казни. Хитлерови војници нису више били тако истрајни у борбеним дејствима, почели су да се боје напада са крила и опкољавања. У једном делу политичког и војног врха испољило се опозиционо расположење према Хитлеру.

Џиновска Мајка Отаџбина
На Мамајевом кургану, брду изнад Волгограда, на месту епске Стаљинградске битке, стоји колосална, моћна и страшна статуа „Мајке Отаџбине“ са мачем дугим 33 метра. Мало људи зна да је споменик дизајнирао Јевгениј Вучетич, вајар српског порекла.

Победа Црвене армије код Стаљинграда потресла је војни врх Немачке, изазвала потиштеност њених савезника, посејала панику и проузроковала нерешиве противречности у њиховом табору. У жељи да се спасу од предстојеће катастрофе, власти Италије, Румуније, Мађарске и Финске почеле су да траже повод за иступање из рата и игнорисали су Хитлерова наређења о упућивању трупа на совјетско-немачки фронт. Од 1943. се Црвеној армији не предају само поједини војници и официри, него читави одреди и јединице румунске, мађарске и италијанске војске. Заоштравају се односи између Вермахта и савезничких трупа.

Потпуни слом нацистичке армаде код Стаљинграда допринео је отрежњењу владајућих кругова Јапана и Турске, и њиховом одустајању од уласка у рат против СССР-а.

Успеси Црвене армије код Стаљинграда и касније у зимским операцијама 1942-1943. утицали су на све већу међународну изолацију Немачке. Совјетске власти су 1942-1943. успоставиле дипломатске односе са Аустријом, Канадом, Холандијом, Кубом, Египтом, Колумбијом и Етиопијом, а поново су успоставиле и раније прекинуте дипломатске везе са Луксембургом, Мексиком и Уругвајем.

Све то говори да је управо битка код Стаљинграда сломила кичму Вермахту и означила почетак потпуног преокрета у Другом светском рату у корист антихитлеровске коалиције. Боље речено, Стаљинград је омогућио да дође до тог преокрета.

Генерал Махмут Ахметович Гарејев је председник Војне академије, доктор војних и историјских наука и учесник Другог светског рата.

Росијскаја газета. Сва права задржана.