Приповедање, мириси и звуци уместо очију

Сваки глумац је био приповедач на сцени, а уједно и лик из представе, уз то је и вешто стварао необичне звуке. Фотографија из слободних извора.

Сваки глумац је био приповедач на сцени, а уједно и лик из представе, уз то је и вешто стварао необичне звуке. Фотографија из слободних извора.

Позоришна трупа најмистичнијег књижевног музеја у Русији, „Булгаковског дома“, извела је позоришну представу за слепу децу. Режисери и глумци су показали дубоко филозофски приступ овом тешком задатку, налазећи потпуно нове начине да представе оно што се не може видети.

Списатељица Ксенија Дмитријева смислила је једну бајку и предложила режисеру културног центра „Булгаковски дом“ Јекатерини Негруци да од ње направи сценарио за представу за слепе. Редитељка се заинтересовала и пробала да нађе информације на Интернету о нечему сличном, али није пронашла ништа – само су је растужиле приче везане за слепу децу. „О њима пишу како заостају у развоју, како су потиштени и повучени. Покушала сам да замислим какав је осећај када се родиш, и немаш ништа осим себе самог и звука које не можеш себи да објасниш“, каже режисерка.

„Булгаковски дом“

Културни центар „Булгаковски дом“ налази се у улици Бољшаја Садоваја 10. Основан је залагањем ентузијаста – поклоника стваралаштва Михаила Булгакова, московског писца прве половине 20. века. „Булгаковски дом“ је полако постао стециште љубитеља његових дела, добио је позориште, музеј, малу библиотеку и много скривених пролаза и тајанствених просторија.

Чланови театра су посетили московску школу-интернат бр. 1 за слепу и слабовиду децу како би пронашли одговоре на нека своја питања.

Глумци су били много више изненађени оним што су видели него оним што су прочитали на Интернету – испоставило се да су ученици у интернату врло отворени, радознали саговорници, са само 11 година и те како имају осећај за логички хумор. Заједно живе, уче, свирају на разним музичким инструментима, цртају, проучавају све што им може бити корисно у свакодневном животу, и веома се радују гостима.

„Можда због сасвим разумљиве интровертности више пажње посвећују свом унутрашњем свету, не стиде се да буду креативни. Није их срамота да изражајно читају наглас. На часовима музичког слушали смо заједно Грига, после чега је један дечак устао и испричао како је замислио јутро и пећину. У обичној школи би му одмах лупили чвргу“, уз смех закључује Јекатерина.

Облаци у тами и непомични гледаоци

Главни јунак представе „Волке“ (нем. „Wolke“ – облак) је мали дечак који се по први пут одлучио на поступак једног одраслог човека, и због тога креће на путовање у друштву чаробног облака.

На последњој проби пред одраслом слепом публиком цела глумачка екипа је била врло нервозна и чак припремљена на неуспех. Успут се забринутост појачавала – уметници нису знали како публика реагује на њих. „Глумци су били у шоку јер су пред њима седели потпуно непомични људи. Изгледало је као да су сви спавали!“, каже редитељка.

Реакција публике после представе била је много упечатљивија него претходна непомичност – уметници су чули тако суптилне коментаре о свом наступу какве нису могли ни да замисле. Напетост испред двадесеторо слепе деце полако је расла. Глумци су се плашили да не разочарају малишане који су у стању да се готово тренутно пребаце са граје на потпуну тишину чим чују речи: „Био једном један...“

Најновија технологија помоћу штапа и канапа

Нови пројекат „Булгаковског дома“ почео је обиласком – госте су дочекали на степеништу, провели су их по салама, дали им да додирну музејске експонате, да телефонирају једним старим телефоном, да помилују огромног мачка који живи у музеју. Нису стигли ни да се освесте а већ су се нашли у позоришту насред сцене. Радња се одвијала на дохват руке. Глумци су се кретали међу гледаоцима, проносећи испред њихових радозналих носева чај са циметом, лагано додирујући њихове образе комадом крзна – као да пред њима игра чаробни лик из бајке.

Сваки глумац је био приповедач на сцени, а уједно и лик из представе, уз то је и вешто стварао необичне звуке. На пробама су откривали нове таленте код себе, на пример да прикажу како „шкрипи“ снег под ногама.

На пробама су глумци откривали у себи нове таленте, на пример да прикажу како „шкрипи“ снег под ногама. Фотографија из слободних извора.

„Чинили смо све да потпуно дочарамо атмосферу, да омогућимо да деца 'виде' оно што се дешава, да проживљавају све и да уздишу: нагло смо мењали осветљење како би осетили смену дана и ноћи, користили смо прскалице изнад њих да би доживели прскање у реци. Након представе малишани су од узбуђења викали да је то било 5D! И онда смо просто одахнули – то је све што смо желели“, са олакшањем прича редитељка.

Деца су снимила представу на диктафон да би могла да је преслушавају код куће, а онда су цртала у школи своје утиске. „Били су врло усхићени. Успели су да насликају и реке, и ружичасте облаке, а једно дете је нацртало шешир из главне улоге који је имало прилику да додирне“, каже школски педагог Наталија Морозова.

После прве представе глумци музеја-театра схватили су да је представа за слепу децу један посебан жанр који не постоји без дружења са публиком. То изискује све професионалне вештине на делу и велику усредсређеност на сваку изговорену реч, јер она делује на децу на физичком нивоу – на пример када чују реч „сан“, они почињу да зевају.

Радња се одвијала на дохват руке. Глумци су се кретали међу гледаоцима, проносећи испред њихових радозналих носева чај са циметом, лагано додирујући њихове образе комадом крзна – као да пред њима игра чаробни лик из бајке.

Идејни творци овог пројекта планирају много тога: да још прилагоде сценарио, да позову на представу децу из других школа, да организују гостовања и направе звучни запис представе како би га делили бесплатно по библиотекама и школама за децу са ограниченим видом.

„Једна ствар коју смо вероватно схватили после свега јесте да се овим не можете бавити хладног срца. Овакве представе не могу постати део комерцијалног репертоара. Наравно да се може осмислити огроман шоу на великој сцени, где технологија омогућава да се постигне много већи ефекат, али то је већ сасвим другачије позориште“, објаснила је редитељка.

Росијскаја газета. Сва права задржана.