Николић: Волео бих да Србија буде земља са двоја врата

Томислав Николић: Србија схвата специфичну ситуацију Косова. Извор: Reuters.

Томислав Николић: Србија схвата специфичну ситуацију Косова. Извор: Reuters.

У интервјуу за ИТАР-ТАСС, објављеном на сајту „Ехо планете“, председник Србије Томислав Николић говори о свом односу према Русији и руском језику, економској сарадњи Русије и Србије и свом виђењу ситуације на Косову.

ИТАР-ТАСС: Господине председниче, у Русији Вас одавно сматрају за искреног и великог пријатеља наше земље. Више пута сте рекли да ће Вашим доласком на место председника односи између наше две земље кренути да се све више развијају, што се управо и дешава. Шта за Вас лично значи Русија?

Томислав Николић: Поновио бих то што сам одувек говорио. По свом дубоком убеђењу ја сам русофил. У мојој свести Русија је земља која је била од највећег значаја за Србију и српски народ још од времена када смо успостављали сопствену државу... Од 1990. до 2000, односно до 1999, код руског руководства је постојало неразумевање онога што се догађа у Србији. Затим је до 2012. трајао период неразумевања од стране српског руководства онога што нам је од Русије потребно. Са друге стране, сада имамо период једне стабилности у односима, када обе наше државе поштују интересе оне друге. Већ годину дана успешно развијамо наше односе на обострану корист и задовољство.

Волео бих да Србија буде земља са двоја врата. Са једним вратима на Западу, а другим на Истоку. Моја жеља је да спојимо Исток и Запад. Уверен сам да је сада право време када можемо да изградимо врло чврст мост који се зове Москва–Београд

Познато ми је да је чак на Вашем мобилном телефону раније често свирала руска химна. Да ли још увек имате исту мелодију или сте је у неком тренутку променили?

Т. Н.: Од када сам на позицији председника Србије из протоколарних разлога више је немам, али сам дуги низ година имао у свом мобилном телефону химну Совјетског Савеза... Знате, ја не кријем да после Србије највише волим Русију.

По мом мишљењу, врло добро говорите руски. Где сте га учили?

Т. Н.: Разумем руски језик, али не бих рекао да га говорим веома добро, па уколико немате ништа против, волео бих да наставимо на српском. Нисам учио руски у школи, нити било где другде. Међутим, увек сам са задовољством читао књиге на руском јер сам од детињства волео руске класике. Понекад, када сам их читао на српском, замишљао сам одређену слику, а затим бих готово увек пожелео да прочитам то исто и на руском да видим како све звучи у оригиналу. Поред тога, имали смо један леп обичај. Док сам био дете дописивали смо се са децом из Русије, односно из тадашњег Совјетског Савеза. Имао сам једног друга из Бакуа. То је био дечак мојих година. Звао се Халил.

Касније је то дописивање некако престало, а то је била добра прилика да учим руски, поред енглеског, немачког и француског, које сам учио у школи. Сада чујем да учење руског језика и није толико заступљено код нас.

Разговарао сам са вашим амбасадором о томе да треба посветити много више пажње учењу руског у Србији као врло важног језика у пословним односима, а не само у пријатељским.

Ми смо заиста два сродна народа које повезује велика духовна блискост. Међутим, предложио бих да обратимо пажњу на конкретне односе између наше две земље који се пре свега огледају у економској сфери. Имамо доста заједничких пројеката, укључујући и оне од највишег значаја као што је „Јужни ток“. Који су то смерови даљег развоја заједничких односа Србије и Русије?

Т. Н.: Још у мају 2000. Србија и Русија су потписале споразум према којем 80% робе из Русије у Србију и из Србије у Русију одлази без царине и без пореза. Овакву могућност Србија није користила јер је до 2008. избегавала сарадњу са Русијом. Самим тим смо ускратили себи могућност да изградимо хиљаде фабрика и предузећа, која би сада омогућила извоз воћа и поврћа... Данас је већ потписан енергетски споразум и он се сада усклађује и допуњава. Наша скупштина тренутно разматра нови закон о „Јужном току“ који је означен као пројекат од националног значаја. Руска Федерација је такође и највећи купац наших пољопривредних производа. Русија може да откупи готово све што се код нас произведе. Руске банке су коначно ушле у српску банкарску структуру, што би могло да буде сјајна основа за унапређење наше сарадње. Србија је земља са солидним законима, она настоји да се бори против корупције и криминала. Уверен сам да је сада право време када можемо да изградимо врло чврст мост који се зове Москва–Београд.

Формиран је највећи центар у Европи за ванредне ситуације у хуманитарној сфери. Како оцењујете перспективу тог центра?

Т. Н.: За тај центар је пре свега заслужан бивши министар Русије за ванредне ситуације, господин Шојгу, и наравно целокупно руководство Русије. Он је отворен у Нишу и већ прошле године је показао зашто постоји. Уз помоћ руских авиона угашени су многи пожари широм Србије. Учествовали су и многи наши суседи: Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска. То је био прави заједнички подухват... Ово је одличан пример тога шта можемо заједно. Наравно, наша политичка сарадња је оно што подстиче и сарадњу у области индустрије и пољопривреде.

Србија схвата да на тој територији [територији Косова] постоји и председник и устав, скупштина и влада. Међутим, ми такође истичемо да је то дом великог броја Срба, којима је неопходно обезбедити поштовање права.

Русија је наша највећа помоћ и подршка у Савету безбедности за очување територијалног суверенитета Србије на Косову. Онолико колико нам помоћ по питању Косова буде била потребна, у тој мери је Русија спремна и да нам помогне... На путу смо да постигнемо споразум са Албанијом и да изградимо добросуседске односе. Свесни смо да постоји један засебан ентитет под администрацијом Приштине који се зове Косово. Они исто тако признају српску заједницу на Косову. Морамо да решимо овај проблем и да га не остављамо својим потомцима у наследство.

Међу руским руководством није само Сергеј Шојгу ваш поуздани пријатељ. Управо је ових дана први човек Руске железнице Владимир Јакуњин говорио о Србији као о стратешком партнеру у области железничког саобраћаја. Како се на то гледа са српске стране?

Т. Н.: Добили смо велики кредит од Руске Федерације за реконструкцију наших железничких саобраћајница. Мислим да ћемо спровести реконструкцију пруге Београд–Бар, пошто лука Бар без нормалне железнице уопште не може да функционише.

За Србију је време да расте и да се развија, али у условима кризе Србија тежи да се придружи Европској унији. Не постоји ниједан разлог да тврдимо да не желимо да тамо будемо. Што се нас тиче, ми смо спремни. Само нико не треба да дира наш национални понос, наш суверенитет. Ми бисмо желели да имамо једнаке услове за пријатељске и пословне односе као и све остале земље.

Пре годину дана Србија је званично проглашена кандидатом за улазак у ЕУ. Како видите Србију у оквиру ЕУ? Шта очекујете да ЕУ конкретно донесе Србији?

Т. Н.: Европска заједница је једна одлична идеја. Народи се зближавају, нестају границе, уводи се јединствено законодавство, јединствени услови за развој индустрије. Поред Америке и Русије, ствара се још једна велика сила која обједињава разне народе са различитим интересима, али сви они имају један циљ: да живе боље.

Још у мају 2000. Србија и Русија су потписале споразум према којем осамдесет процената робе из Русије у Србију и из Србије у Русију одлази без царине и без пореза. Овакву могућност Србија није користила јер је до 2008. избегавала сарадњу са Русијом.

Шта значи улазак у Европску унију? То значи прихватање јединственог законодавства у оквиру којег се остварује функционисање државе. Много тога смо већ урадили и зато очекујемо у јуну одлуку о датуму почетка преговора. Нека тај процес потраје седам-осам, па чак и десет година, али приступање Србије ЕУ треба да омогући слободније функционисање, да привуче инвеститоре. Волео бих да Србија буде земља са двоја врата. Са једним вратима на Западу, а другим на Истоку. Моја жеља је да спојимо Исток и Запад. На Западу постоје технологије, на Истоку енергетски ресурси и сировине. Те две стране је потребно објединити. Западне технологије релативно касне са својим доласком до нас. Ако земље богате сировинама крену да развијају технологију, Европа ће пропасти.

Не могу а да вас не питам како тече дијалог са Приштином, и каква је, по Вашем мишљењу, улога Русије у одржавању стабилности у том региону?

Т. Н.: Увек сам био незадовољан политиком према Косову док сам био у опозицији. Сматрам да са највећом одговорношћу треба приступити решавању тих питања... Србија схвата специфичну ситуацију Косова. То је територија на којој више никада неће бити српског председника... Два пута ми је већ блокиран улазак и ускраћен приступ на Косово. И шта је требало да урадим? Да пошаљем авионе? Међународна заједница је на страни Албанаца. То ми је потпуно јасно... Србија схвата да на тој територији постоји и председник и устав, скупштина и влада. Међутим, ми такође истичемо да је то дом великог броја Срба, којима је неопходно обезбедити поштовање права. Србија никада неће признати независност Косова. Али, ми можемо да живимо заједно... To је наша постојећа реалност.

Наш најважнији савезник у Савету безбедности јесте Русија и она може много да нам помогне. Није нам потребно ништа више. Само треба да следимо принципе којима се руководи цео свет: без сагласности државе њене границе не могу бити нарушене. Ништа више од тога... Увек се трудим да истакнем да свима у свету буде потпуно јасно: Србија ни у ком смислу није мање достојна поштовања.

Међутим, стварност је нешто сасвим друго. Не можемо да дозволимо да сви Срби напусте подручје Косова. Противим се томе да се овај проблем реши на тај начин. Уколико би Срби и отишли, то не би решило проблеме. То заправо ништа не решава. Тамо се налазе наши културни споменици који нису драгоцени само за Србе... Можете да гледате на мене као на човека који је растрзан између онога што би желео и онога што је могуће – између прошлости и будућности Србије коју је потребно обезбедити. Борили смо се у рату и ја и моји дедови. Не желим да дозволим да се једног дана боре и моји унуци.

Следеће године се навршава 70 година од ослобођења Београда од немачких окупатора. Колико је, по Вашем мишљењу, снажно сећање српског народа према тим догађајима?

Т. Н.: То сећање је врло снажно. Додуше, током последњих десет година због разних дешавања у извесној мери је ослабило... Али, ја никада не пропуштам прилику да положим венац ослободиоцима Београда. Имамо два места где су сахрањени руски војници. Ми не заборављамо да су нам Руси помогли и у Првом и у Другом светском рату. Успели смо да ослободимо Београд, али да Црвена армија није укључила тешку артиљерију и помогла нам да Немце истерамо из ровова, сви бисмо изгинули. Дан ослобођења је за нас велики празник.

Током Другог светског рата један од мојих ујака је погинуо у партизанима, а други у четницима. И тако је било готово у свакој српској породици. У свакој фамилији ћете наћи некога ко је положио главу у једном од ратова... Наша историја је историја ратова. А ја бих волео да од мог времена почне историја успона и развоја Србије. Да неко ко двадесет година није видео Србију не може да је препозна. То је мој циљ, као што је циљ и многих грађана Србије.

Имам још једно питање за вас, господине председниче. Скоро да је поверљиво. Имам копију имовинске карте председника Србије. Овде се, између осталог, наводи само један аутомобил.

Т. Н.: Да, имам само једну „ниву“.

Европска заједница је једна одлична идеја. Народи се зближавају, нестају границе, уводи се јединствено законодавство, јединствени услови за развој индустрије.

Имате само један аутомобил који је стар 15 година. Реците ми, молим Вас, колико често га возите и како сте успели да га сачувате толике године?

Т. Н.: Ове године сам добио и други ауто. Он је стар 10 година, а узео сам га од свог сина. Написао сам у пореској изјави да је то поклон, али таксе сам ипак платио... „Лада нива“ је ауто који користим у слободне дане. У Београду га не возим, али када хоћу до Крагујевца, односно на село, онда идем њиме. Поседујем стан и оно најнеопходније за живот. Имам дивну децу. Ја сам богат човек.

Последње питање, господине председниче. Наш програм се зове „Формула власти“, и увек на крају нашег програма постављам исто питање свим нашим гостима: шта је, по Вашем мишљењу, власт? Какав је њен укус?

Т. Н.: Постоји изрека: „Власт је као слана вода – што је више пијеш, све ти се више пије“. Живим скоро исто онако како сам живео док сам био у опозицији. Пратили су ме и прислушкивали и онда, а у последње четири године ту је служба безбедности. Медији су увек били против мене, као што су и сада. Мој живот се релативно променио. Међутим, та промена и није толико велика... Сада је за мене важно само једно: да се покаже грађанима Србије да власт према њима може да се понаша другачије. Односно, да је могућа власт која може да се цени. Ми врло тешко живимо, и нисмо постигли све што смо могли. Многи немају шта да једу. Али, нема нереда на улицама Београда и других градова. То је знак да нам народ верује. Такво поверење је за мене највреднија награда. И то је оно што код мене изазива највећу одговорност.

Руска верзија интервјуа на сајту „Ехоа планете“, друштвено-политичког илустрованог недељника агенције ИТАР-ТАСС. Интервју је водио Михаил Гусман, заменик генералног директора ИТАР-ТАСС-а.

Росијскаја газета. Сва права задржана.