За Русију без сирочади

Павел Астахов је човек који има контроверзну мисију — да једном за свагда заустави усвајање руске деце од стране Американаца. Штавише, он жели да се у потпуности спрече сва усвајања у иностранству зато што сматра да су таква усвајања „срамота“ за Русију. Почетком фебруара Астахов је именован за саветника председника РФ.

Трагедија Диме Јаковљева

Двогодишњи Дима Јаковљев, сироче из Псковске Области, умро је 8. јула 2008. када га је његов амерички усвојитељ, Мајлс Харисон, оставио 9 сати у закључаном аутомобилу. Према проценама стручњака, температура у унутрашњости аутомобила остављеног на сунцу могла је достићи и целих 54 степена. Дечак је умро од гушења и прегревања организма.
Харисону је претило 10 година затвора за убиство без предумишљаја. Али, 17. децембра 2008, скупи адвокат и амерички суд ослободили су брижног „тату“ било какве кривице. „Закон Диме Јаковљева“, који од 1. јануара 2013. америчким грађанима у потпуности забрањује усвајање деце из Русије, добио је име у знак сећања на овог дечака.

У време када је руска власт одлучила да забрани усвајање деце у САД, крајем 2012, око 1.000 америчких породица већ је било започело процедуру за усвајање. Нови закон је добио име по Дими Јаковљеву, малишану који је умро од срчаног удара у Вирџинији, пошто га је његов усвојитељ оставио више сати у паркираном аутомобилу на великој врућини. После тога, брижни „тата“ је платио скупог адвоката и суд га је ослободио сваке кривице.

„Закон Диме Јаковљева“, донет због великог броја случајева суровог опхођења са руском децом у САД и невероватно благих казни додељених од стране локалног правосуђа, изазвао је  на Западу буру негодовања и „бриге“ за руску децу. Закон је протумачен као мера којом руска власт кажњава децу због политичких циљева. У ексклузивном интервјуу за RBTH Павел Астахов објашњава позицију Русије по овом контроверзном питању.

RBTH: Један од главних аргумената аутора закона којим се забрањује усвајање деце у САД била је немогућност праћења руске сирочади кад једном доспеју на тло САД. Власница ранча из Монтане, Џојс Стеркел, изјавила је за дневни лист „Комерсант“ да би Вас примила када бисте је љубазно замолили. Знате да је њу дубоко узнемирило то што сте њен ранч описали као „логор за децу“?

Ко је Дима Јаковљев?
... или како у САД можете оставити усвојено дете из Русије да умре у аутомобилу и бити ослобођени кривице на суду.

Павел Астахов: Искрено говорећи, ја тај интервју нисам прочитао, али могу да замислим шта је све рекла како би одбранила своју репутацију. Један руски конзул посетио је њен ранч 2010. и видео је да тамо живи 30 деце, укључујући и 10 сирочади из Русије. Колико ми је познато, родитељи плаћају власници ранча око 4.000 долара за свако дете. Она води веома уносан посао —добија и државне субвенције за свако дете, што јој доноси и до 120.000 долара месечно.

Имамо копије докумената из периода од пре осам година па све до данас о деци која су на њен ранч долазила из усвојитељских породица које нису желеле да их даље одгајају. Нека деца су се вратила усвојитељима, нека су завршила у затвору за малолетнике, а нека су смештена у психијатријске установе.

RBTH: Руским посланицима у Државној думи описали сте неке од најдраматичнијих случајева усвајања   у  САД. Ипак, америчке породице су током протеклих 20 година усвојиле више од 60.000 деце из Русије и многа деца су на тај начин добила шансу за бољи живот. Истовремено,  у западним медијима  се  сиротишта   у Русији представљају као „гулази“.

П.А.: Лично сам посетио 1022 сиротишта, јаслица и интерната, и сви се међусобно разликују, што у највећој мери зависи од области у којој се налазе. На пример, стање у сиротиштима у Нижегородској и Владимирској Области горе је него у Калушкој Области. То стање веома зависи од става локалног губернатора, као и од његове савести. Председник Законодавне скупштине Калушке Области Виктор Бабурин чини све да пронађе породицу за свако сироче. Због тога су се многа њихова сиротишта већ затворила.

RBTH: Какву алтернативу имају сирочад у Русији?

Трагедија Максима Кузмина

Убрзо по ступању „Закона Диме Јаковљева“ на снагу, у САД је умрло још једно усвојено дете из Русије. Максим Кузмин - у Америци назван Макс Шато - убијен је крајем јануара. На основу резултата истраге претпоставља се да је нова „мајка“ сурово претукла дете. Штавише, она је пре тога дуго и редовно давала малом Максиму јаке антипсихотике, лекове који се користе у лечењу шизофреније. Максим је преминуо пре доласка хитне помоћи. Медицинска експертиза је потврдила многобројне повреде на детињем телу. „Нико нас није званично обавестио о погибији усвојеног детета из Русије, иако су америчке власти биле дужне да то учине. За трагедију се сазнало захваљујући некрологу објављеном у новинама Луизијане, а затим је информација доспела у амбасаду РФ у САД и ми смо се укључили у истрагу“, рекао је за „Росијску газету“ сарадник генералног конзулата РФ у Хјустону. У разговору са РГ високи руски дипломата у Вашингтону потврдио је да је у САД званично утврђено 19 случајева погибије усвојене руске деце, али је то највероватније „само врх леденог брега“, јер су практично сви познати инциденти откривени случајно, захваљујући кратким саопштењима у локалној штампи.

Истрага

Истражни комитет РФ покренуо је 19. фебруара кривични поступак поводом убиства у САД трогодишњег усвојеног дечака из Русије Максима Кузмина. Истражни органи намеравају да у најскорије време затраже да се усвојитељици убијеног дечака суди у одсуству и да се за њом распише међународна потерница. Поред тога, Истражни комитет РФ ће учинити све да издејствује учешће руских иследника у истрази која се поводом овог злочина спроводи на територији САД.

Реакције

Убијени Максим Кузмин-Шато живео је у породици усвојитеља заједно са својим братом, двогодишњим Кирилом. Чим се вест о трагедији појавила у руским медијима, десетине породица из целе Русије изразиле су спремност да усвоје Максимовог брата, а нешто касније је и рођена мајка браће Кузмин изразила спремност да поврати родитељско право на млађег брата убијеног сина. Како је саопштио Павел Астахов, ова жена је престала да води асоцијални начин живота, нашла је стални посао и обратила се омбудсману са молбом да јој се врати родитељско право. Горњи дом Руског парламента (Савет Федерације) усвојио је 20. фебруара обраћање конгресу САД у вези са новим случајем насилне смрти руског детета које су усвојили Американци. У документу се инсистира на томе да се спроведе свестрана истрага свих злочина учињених према руској деци. Поред тога, у Савету Федерације је формирана радна група која ће спровести парламентарну истрагу случајева насилне смрти руске сирочади коју су усвојили Американци. Према најновијим подацима, власти америчке државе Тексас одбиле су захтеве за повратак Кирила у Русију, објашњавајући да се сви некадашњи старатељи одричу свих права оног тренутка када се процес усвојења заврши.

П.А.: Једина прихватљива алтернатива је да се за свако дете пронађе породица, било усвојитељска, било она из које су потекли. Мој циљ, идеја коју заступам, зове се „Русија без сирочади“. Прошле године смо успели да нађемо породице за стотине деце и да затворимо скоро 100 сиротишта. Многа од тих места имају изузетно лоше услове за смештај младих. Деца живе попут затвореника у логорима, при чему 99% њих има рођаке, тетке, баке и деде који не могу да их издржавају због ниских прихода. Наша истраживања показују да 75% родитеља који напуштају децу то чине зато што живе у премалим становима без икаквих прихода. С друге стране, 84% напуштене деце има живе родитеље којима су одузета родитељска права. Дошло је време да се систем гради од темеља, а не од крова — односно да се за такве родитеље пронађе посао и да им се обезбеди медицинска нега ако су болесни.

RBTH: Постоје ли неки државни пројекти који нуде значајну финансијску помоћ за руске усвојитељске породице?

П.А.: Министарство образовања и науке, које је надлежно за поступке усвајања у Русији, повећало је финансијску помоћ за породице које усвајају децу са посебним потребама са 13.000 на 100.000 рубаља (3300 долара). То јесте једнократна помоћ, али је износ знатно увећан.

RBTH: Инострани медији и владе су оштро критиковали забрану усвајања...

П.А.: А ко ће нам судити? Волео бих да је забрана усвајања за Американце донета још 2010, када је једна „мајка“ из САД свог усвојеног сина, Артјома Савељева, послала самог авионом назад у Русију. Добијам велики број писама критике. Али постоји једна руска изрека: „Тенкови се не боје блата“. Мој посао је да се по свим регионима борим против оних који игноришу проблеме које имамо са сиротиштима, против корупције и људи који зарађују крадући од сиротишта.

RBTH: Да ли сматрате да и Европљанима треба забранити усвајање деце из Русије?

П.А.: Нико не одводи сирочад из Француске, Норвешке или Швајцарске. Ниједна држава у Европи не дозвољава да се њена деца одводе у Америку. Европљани нису одобравали улазак Румуније у Европску унију због става те земље у вези са усвајањем деце у иностранству. Зашто би Русија била донатор сирочади? Ми смо велика земља, поштујемо себе и не зависимо ни од кога. За време кризе 1990-их дозволили смо да се наша деца усвајају у иностранству. Али време је да се с том праксом заврши. Ја сам лично против тога да странци усвајају нашу сирочад. „Закон Диме Јаковљева“ не би ни био потписан да ја нисам пријавио влади како у нашим сиротиштима има све мање деце.

RBTH: Како данас стоје ствари? Колико има сирочади у Русији? Различити извори пружају различите податке. Да ли је истина да породице у Русији нерадо усвајају озбиљно оболелу децу и да су сада, због новог закона, многа деца са посебним потребама осуђена да остану у сиротиштима?

П.А.: У Русији имамо око 653.000 сирочади: од тог броја њих 522.000 живи у породицама, око 20.000 сирочади узраста 16–17 година живи у посебним домовима, док 105.000 живи у сиротиштима. Новинари често користе погрешне статистичке податке. Или пронађу неки појединачни пример који користе како би нас критиковали — на пример, у ту сврху искористе неки случај детета са посебним потребама. Могу да вам наведем случајеве у којима су руске породице усвојиле децу са Дауновим синдромом. Нас нападају зато што не дајемо странцима да усвајају нашу децу са посебним потребама. Али зар није срамота да дозволимо да нам одводе болесну децу! Своје проблеме можемо да решимо и код куће уз помоћ државних програма. Такође, проналазимо државне фондове за одлазак деце на лечење у иностранство у случају да у Русији нису доступне одговарајуће процедуре.

Росијскаја газета. Сва права задржана.