„Умро је најважнији човек“

Московљанка са портретом Јосифа Стаљина на комунистичкој прослави Дана бранилаца отаџбине 23. фебруара. Извор: AP.

Московљанка са портретом Јосифа Стаљина на комунистичкој прослави Дана бранилаца отаџбине 23. фебруара. Извор: AP.

Поводом 60-годишњице смрти Јосифа Стаљина, вероватно најконтроверзнијег првог човека совјетске и руске државе, „Руска реч“ представља успомене људи који су овај догађај видели својим очима.

Петог марта 1953, пре тачно 60 година, објављена је вест о смрти Јосифа Стаљина, председника Савета министара СССР-а, кога су обично ословљавали са „вођа совјетског народа“. Шестог марта је његово тело изложено у дворани са стубовима у Дому Савеза, у самом центру Москве. Стотине хиљада људи је са сузама и ужасом у очима дошло да се опрости од Стаљина.

Поводом 60-годишњице смрти вероватно најконтроверзнијег првог човека совјетске и руске државе, „Руска реч“ представља успомене људи који су овај догађај видели својим очима.

Александра Григорјева, 1953. је била студенткиња педагошког факултета

Шта ћемо сад, комсомолке? Како да живимо даље? Отац нам је умро.

стари сибирски рудар

Тада сам била на четвртој години педагошког факултета у граду Балеју у Забајкалском Крају [у источном Сибиру]. Још се сећам како смо из педагогије морали да учимо велики број Стаљинових цитата. То је било обавезно градиво. Час је био у току, неко закуца на врата учионице и професорка изађе, али брзо се врати сва пренеражена, седе за катедру, покри лице рукама и заплака. Затим подиже главу и врло тихо изговори: „Умро је Јосиф Висарионович Стаљин“. Сви заплакасмо. У нашој групи су биле углавном девојке и само три младића, али су и они плакали.

Две моје колегинице и ја изнајмиле смо собу код једног деде. Он је био стари комуниста, цео живот је радио у руднику злата. Када смо се вратиле са наставе, затекле смо га како седи на клупи испред куће и плаче: „Шта ћемо сад, комсомолке? Како да живимо даље? Отац нам је умро“. Ми заиста нисмо знале како да живимо без Стаљина.

Виктор Јеркович, 1953. је био ђак

Педесет треће сам живео у радничком насељу близу Нижњеудинска у Иркутској Области [у источном Сибиру]. Ишао сам у осми разред. Цело насеље је тада буквално ридало. Људи нису плакали, него су баш ридали, искрено и без уздржавања. Чинило се да се живот зауставио. За нас, тадашње комсомолце, Стаљинова смрт је била већа трагедија него сав Други светски рат.

За нас, тадашње комсомолце, Стаљинова смрт је била већа трагедија него сав Други светски рат.

Сећам се да сам лежао у разреду на клупи, схватајући да треба да плачем, али из неког разлога ми сузе нису ишле. И бринуо сам се да ће неко можда то видети и шта ће помислити. Мени је и самом било непријатно што не плачем у таквом тренутку. То је тада било некако ненормално. Онда сам пљувачком навлажио очи, да би изгледало као да плачем.

Далила Ованесова, 1953. је била ђак

На дан Стаљинове смрти окупили су нас у школи и постројили у ходнику, свирала је посмртна музика. Сећам се почасне страже пионира и комсомолаца поред Стаљинове бисте. Стајали су у ставу мирно са пионирским поздравом. Сви су горко плакали, и ученици и учитељи. Ја нисам плакала, али сам била збуњена. Настава је прекинута и сви су отишли кућама ожалошћени.

Кад сам дошла из школе, осетила сам у кући неку притајену радост. Можда сам ја била забринута, али у маминим очима сам видела сјај, усхићење и радост. Мама је некако живнула, корак јој је био лак, била је у стању некаквог унутрашњег ослобођења, некакве унутрашње радости. То ја своју баку зовем „мама“. Она је васпитавала мене и брата. Мој стриц, мамин син, писац Јуриј Домбровски, тада је био на робији као жртва репресалија. Али нама она није ништа о томе причала. А и шта се тада могло причати деци?

Валентина Шишкина, 1953. је била ђак

Све три смо заплакале. И ја сам плакала. Умро је најважнији човек, кога сви воле више од маме и тате, и кога поштују као бога.

Мама, старија сестра и ја смо биле код куће када смо на радију чуле да је Стаљин умро. Све три смо заплакале. И ја сам плакала. Умро је најважнији човек, кога сви воле више од маме и тате, и кога поштују као бога. Сутрадан смо отишле у школу, тамо су сви већ били на окупу и сви су плакали. Моја старија сестра Тамара отишла је са својом другарицом на сахрану, иако мама никако није хтела да је пусти и неко време је театрално стајала на вратима, не би ли их спречила. Али оне су ипак отишле. Ишле су пешке шест или седам километара, од Лењинградског друма (у оно време је то била периферија Москве) до центра, све до Пушкиновог трга, јер трамваји нису саобраћали. А на Пушкиновом тргу је гомила већ почела опасно да се таласа и да их притиска. То их уплаши и оне се провукоше испод једног возила и прођоше у неку уличицу. Видећи да су девојке преплашене, војници их пропустише, те оне брзо кренуше кући, пут Лењинградског друма.

Росијскаја газета. Сва права задржана.