Фотографско око против рака

Млади фотографи учесници пројекта „Ми живимо на овој земљи“ у Хајделбергу, Немачка. Извор: Амвросиј Храмов.

Млади фотографи учесници пројекта „Ми живимо на овој земљи“ у Хајделбергу, Немачка. Извор: Амвросиј Храмов.

Фотограф Јуриј Храмов учи децу оболелу од рака да фотографишу и на тај начин им, разрађујући њихово око и пажњу за детаље, даје пресудно важну енергију која им реално помаже да савладају болест.

Реалности у инат

Осамнаестогодишња Рита Хајрулина је европска шампионка у тријатлону и учесница фото-пројекта „Ми живимо на овој Земљи“, којим руководи Јуриј Храмов. Пре годину дана откривено је да болује од рака крви. Док је била на лечењу, Рита је пронашла нови хоби. „Фотографисала сам све што сам видела: лекаре, медицинске сестре, комадић спољног света који сам гледала кроз прозор“, прича Рита, поправљајући сасвим кратку косу, која је једино што је сада подсећа на болест. „Фотографија ми је помогла да се бар на тренутак удаљим од онога што се око мене дешавало“, додаје она. Рита је провела скоро годину дана у болничкој соби. Пријатељи нису могли да је посећују. Стално је добијала лекове и од хемотерапије јој је опала коса. Није смела ни да прошета. 

По мишљењу двадесетшестогодишње Катје Казакове, једне од учесница пројекта која се од рака излечила пре седам година, није довољно оздравити, јер психолошки проблеми остају још дуго.

„Психолози кажу да у таквој ситуацији почиње такозвана визуелна глад“, објашњава фотограф Јуриј Храмов. „А фотографија, као и остале уметности, подстиче машту. Захваљујући њој, скучена болничка соба може се претворити у замак или у џунглу“. Већ шест година Јуриј води пројекат „Ми живимо на овој Земљи“. Он посећује децу која се лече у Центру за дечју хематологију, онкологију и имунологију у Москви. Објашњава им и показује како да фотографишу објекте који су им већ досадили: врата, плафон, болнички кревет, прозор. „Трудимо се да ове објекте снимимо на леп и интересантан начин и да тако пркосимо реалности“, са осмехом каже фотограф.

Живот или потпис? 

Јуриј Храмов, 46-годишњи фотограф и оснивач пројекта „Ми живимо на овој Земљи“. Извор: Марија Жадина.

Јуриј Храмов је раније радио као службеник, затим се бавио бизнисом и фотографисао само за своју душу. А онда је видео оглас: хуманитарни фонд тражи волонтера који би једном месечно децу учио основама фотографије. Пријавио се на оглас и отпочео сарадњу са фондом. Храмов је ускоро схватио да кратки сусрети са децом једном месечно нису довољни. Пре свега, нису довољни њему, јер је све више желео да се дружи са децом. Тако је почео да их посећује једном недељно. 

Трудимо се да ове објекте снимимо на леп и интересантан начин и да тако пркосимо реалности.

Јуриј Храмов

Једном, после редовног часа фотографије, сазнао је да на одељењу реанимације умире дете. „Преостало му је још пола сата живота“, рекао је лекар. Дечака је још било могуће спасти, али у болници није било неопходног лека. Хитно су позвали другу болницу у којој су обећали да ће поделити количину лека коју имају. „Улетео сам у кола и по поледици, кршећи сва саобраћајна правила, појурио сам по спасоносну ампулу“, присећа се фотограф. Адреналин ми је просто подивљао. Храмов је успео. Дете је било спасено.

Сутрадан је кренуо на посао: требало је добити потпис неког службеника. Јуриј је пред његовим кабинетом преседео читаву вечност, пре него што су му вратили документа. „Држећи потписане папире у рукама, схватио сам да ми је било потребно свега 15 минута да спасем дечји живот, а да бих добио један потпис на безвредном документу који никоме не може помоћи, изгубио сам читавих осам сати“, каже Храмов. Од тога дана фото-пројекат „Ми живимо на овој земљи“ за њега је постао најважнији посао у животу. У пројекту му помажу многи познати руски фотографи. Нико од мајстора фотографије које је позвао није одбио да одржи мастер-клас деци на болничком лечењу.

По изласку из болнице

Једном годишње Храмов са десеторо-петнаесторо деце која су се излечила од рака путује у Немачку. Одседају у малом хотелу, шетају градом, обилазе музеје и замкове и, наравно, фотографишу. Сви Јуријеви штићеници на ово путовање одлазе бесплатно. „Колико родитеља би могло својој деци да приушти такво путовање?“, поставља фотограф готово реторичко питање. „Ретко ко би то могао, јер су многа деца из унутрашњости и из сиромашних породица.“

Психолози кажу да у [току болести] почиње такозвана визуелна глад. А фотографија, као и остале уметности, подстиче машту. Захваљујући њој, скучена болничка соба може се претворити у замак или у џунглу.

Јуриј Храмов

По мишљењу двадесетшестогодишње Катје Казакове, једне од учесница пројекта која се од рака излечила пре седам година, није довољно оздравити, јер психолошки проблеми остају још дуго. Неке тинејџере задиркују у школи због претеране мршавости или гојазности изазване хормонима. Неки и након оздрављења осећају кривицу што је њихова болест изазвала патњу ближњих. „Међутим, већина њих нема с ким да поразговара о томе“, каже Катја. „Док су у болници, пријатељи се разиђу. Осим тога, неко ко се избори са страшном болешћу на свет око себе почиње да гледа другим очима.“ То могу разумети само они који су и сами били болесни. Шетајући са фотоапаратима око врата, они на све заборављају, чак и на инфузије и респираторе.

Дечје фотографије снимљене са озбиљношћу одраслих могу се видети на изложбама. Колико су оне корисне Јуриј Храмов не говори много, а није ни потребно јер је из њих све јасно. О томе најбоље сведочи прича коју је чуо од родитеља једног детета. Када се дечак после хемотерапије вратио у школу, вршњаци су почели да га задиркују и зову „ћелави“. „Па шта ако сам ћелав?“, питао је он. „Ја сам имао две изложбе у Москви, а колико сте ви имали?“ Јуриј Храмов уз организацију изложби редовно издаје и каталоге са дечјим фотографијама. Већи део тиража се прода. 

Велика Јуријева жеља је да организује фотографски камп у коме би млади фотографи из различитих земаља могли да раде заједно. Верује да ће ту замисао и остварити. Јуриј је оптимиста и често се смеје. Зато, када каже да пројекат финансира „из сопственог џепа“, то изгледа као још једна од његових шала. Међутим, то је истина. На питање: „шта бисте радили да Вам понестане новца за путовање са децом у Хајделберг?“, без размишљања одговара: “Узео бих кредит“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.