Анатомија унутрашњег успона Русије

1990-их грађани Русије су се гурали у редовима за намирнице, а 2000-их су почели да раде. Извор: Reuters.

1990-их грађани Русије су се гурали у редовима за намирнице, а 2000-их су почели да раде. Извор: Reuters.

Животни стандард просечног Руса је у последњих неколико година достигао својеврстан историјски рекорд. То је постигнуто великим радом после 2000. Како је Русија успела да избегне економски пад у условима масовне светске кризе?

Незадовољство потезима власти и сопственим животним стандардом у совјетско доба се изражавало углавном у кухињским разговорима, у веома уском кругу поверљивих људи. Касније, у постсовјетско доба социјални набој је избијао на површину: људи су ишли на митинге и демонстрације као на посао. Од тога није било практично никакве вајде, осим што су многи себи давали одушка.

Постепено је постало јасно да се животни стандард не може поправити изласком на улице, и да треба стриктно разграничити када се ради, а када протестује.

Нагли пад цена нафте 2008. није довео до пада руске економије, како су то предвиђали зли језици. У поређењу са ситуацијом такозваним „развијеним“ економијама, у Русији је становништво углавном сачувало своју куповну моћ. Није пропала ниједна већа руска банка, нити је пропало неко познатије руско предузеће. Нешто другачију слику смо могли да видимо у Европи и САД.

Тако се догодило да су се 1990-их грађани Русије гурали у редовима за намирнице, а 2000-их су почели да раде, јер се управо тада власт окренула решавању социјалних питања и стварању услова за рад. О томе су, између осталог, писали и експерти Института за глобализацију и социјалне покрете (ИГСП) у свом извештају „Живети у Русији: социјално благостање руског становништва у историјској перспективи“. Експертна група ИГСП-а је спровела детаљну историјску и економску анализу и дошла до закључка да је у погледу индивидуалног животног стандарда руско становништво током последњих неколико година достигло својеврстан историјски врхунац. Аутори извештаја то повезују са доласком Владимира Путина на власт почетком 2000-их, и такав закључак је тешко оспорити.

Од 2000-их је држава почела да се враћа својим социјалним функцијама од којих се, као од баласта, одрекла 90-их, а такође и да самостално регулише основне економске процесе на својој територији. Становништво је, уосталом, управо то и очекивало од власти.

Таква пракса се благотворно одразила најпре на крупне економске субјекте, а затим и на раст животног стандарда већине становништва. Индиректни показатељ тог раста био је знатно побољшани и увећани ауто-парк руских грађана, као и чињеница да су представници најразличитијих слојева становништва почели регуларно да проводе одмор у иностранству, да држе велике суме новца у руским банкама, итд.

У погледу индивидуалног животног стандарда руско становништво је током последњих неколико година достигло својеврстан историјски врхунац.

Побољшана је, на пример, и стамбена ситуација. Просечан становник града је 1990. имао на располагању 15,7 квадратних метара стамбеног простора, а 2010. већ 22,1 квадратни метар, док је просечан становник села у исто време дошао до 23,1 квадратног метра.

Број нових аутомобила домаће и стране производње 2012. је достигао 35 милиона (од тога је било 16 милиона страних аутомобила), док су 1990-их земљу преплавили старији модели половних страних аутомобила којима је место било на отпаду, а не на путевима. Ситуација са домаћом производњом аутомобила у великој мери је побољшана захваљујући владином програму замене старих аутомобила за попуст приликом куповине нових, при чему је подржана потражња за аутомобилима домаће производње.

Међу осталим показатељима посебно треба истаћи све већи темпо потрошње и нагли пад краткорочног кредитирања, што упућује на закључак да су широки социјални слојеви становништва стекли сопствена средства захваљујући расту личних доходака.

Важну улогу је, по нашем мишљењу, одиграла још једна „лекција 2000-их“. Наиме, од почетка 2000-их постепено ишчезава психологија „зараде без труда“, коју су својим маркетингом 1990-их народу наметнуле сумњиве финансијске институције. Оне су тежиле да у друштву створе позитиван лик варалице који ствара новац „из ничега“ и брзо стиче богатство, али га исто тако брзо и губи.

Значајно је и то што је управо 2000-их дошло до побољшања квалитета исхране становништва. Потрошња меса и воћа је повећана, а смањена је потрошња шећера, кромпира и хлеба. Наравно, постоје и други проблеми, везани за генетски модификовану храну и хемијске адитиве у намирницама, али све је то питање државног регулисања и надзора.

Уосталом, управо од почетка 2000-их заједно са социјалном политиком власти почињу да пропагирају и поштовање рада у струци.

Био је то релативно успешан период, који је грађанима Русије омогућио да се концентришу на производњу у околностима када су цене руских енергената биле повољне. Тај период се подударио са првим и другим председничким мандатом Владимира Путина, и то доба се сада асоцира са Путином као период мирног и равномерног развоја економије упркос финансијској кризи у целом свету. Посебно је важно што Путин није одустао од својих принципа ни у свом трећем мандату, јер животни стандард грађана Русије наставља да расте.

Уз све то треба поменути још једну важну чињеницу: нагли пад цена нафте 2008. није довео до пада руске економије, како су то предвиђали зли језици, него је само успорио њен развој. У поређењу са ситуацијом у другим земљама, чак и у такозваним „развијеним“ економијама, у Русији је становништво углавном сачувало своју куповну моћ, што са своје стране доприноси функционисању тржишних механизама, а то даље омогућава подршку функционисању основних економских субјеката.

И заиста, није пропала ниједна већа руска банка, нити је пропало неко познатије руско предузеће. Нешто другачију слику смо могли да видимо у Европи и САД. Руска држава је 2008, за разлику од кризе 1998, гарантовала стабилност економског статуса својих грађана, и не само да се није одрекла својих социјалних обавеза, него их је још и увећала, чиме је стекла поврење највећег дела становништва.

Узгред, треба истаћи да митинзи такозваних „разгневљених грађана“ нису навели власт да примењује силу, тако да и даље постоје слобода говора и демократске институције, на Интернету и даље нема ограничења, чак је дошло и до либерализације партијског простора.

Поменимо и то да крајем 2011. и током целе 2012. године није било социјалних, а још мање економских разлога за перманентне турбуленције у политичком систему, иако поједини „либерални економисти“ још увек покушавају да својим клетвама дозову духа кризе.

Неуспела револуција је ипак имала позитиван ефекат: помогла је руском друштву да напусти улицу као што деца престају да се играју у песку. Сада друштво тражи демократију на општинском нивоу, тражи градску самоуправу, појављују се волонтерске организације, итд.

Надмен и презрив однос такозваних либералних кругова не смета врховној власти да и даље гарантује испуњавање својих социјалних обавеза и да, као главни играч на тржишту, по свему судећи и даље инсистира на избалансираној економији, па и да је „ручно“ регулише када је то потребно. Jасно је да су своју улогу одиграле и друге „залихе“ 2000-их: унутрашња чврстина финансијског система и жеља грађана да раде и зарађују, као и социјално оријентисани потези власти, на пример стимулисање индустријске производње и потрошачке потражње, што су либерали назвали „популистичким мерама“ и као такве их критиковали.

Међутим, таква стратегија наших власти свакако представља најоптималније решење уочи новог таласа финансијске кризе у свету, кризе која ће, судећи по прогнозама, бити далеко озбиљнија од претходних.

Росијскаја газета. Сва права задржана.