Свете и несвете тајне древног православља

Бурјатија је руски регион поред језера Бајкал. Ту се говори језик близак монголском и исповеда се будизам. Али у том крају има и руских села, и ако се на празник нађете у неком од њих, видећете жене у украшеним ношњама старим и по 200 година. Још пре уласка у село приметићете да се променио амбијент: уместо пашњака и голих ледина свуда унаоколо су пшенична поља.

Те њиве припадају старообредницима, такозваним „породичним“. Они су крајем 17. века побегли од „Раскола“ (тј. од реформе Руске православне цркве) најпре у Пољску, а када је затим Руска Империја заузела део Пољске пресељени су на тадашњу границу са Кином да тамо култивишу земљу и бране територију.

До раскола у РПЦ дошло је због жеље патријарха Никона да усклади богослужење са старим византијским стандардима, да описмени свештенство, да се ослободи од обреда који су били научени напамет, али су изгубили смисао, и самим тим да „поврати снагу молитве“. Тада, у 17. веку, Русија је званично већ 600 година била хришћанска земља. Током тако дугог периода у богослужбеним књигама се приликом преписивања поткрало мноштво грешака. Многи свештеници нису били писмени и уопште нису разумели шта заправо изговарају.

Руски староверци из делте Дунава
У делти на ушћу Дунава у Црно море данас, као и пре триста година, живе необични Руси који говоре на архаичном руском и исповедају православље старог обреда. „Руска реч“ вас упознаје са историјом, културом и савременим начином живота Руса Липована.

Црквена реформа је била неопходна и Никон је био непомирљив у њеном спровођењу, што је изазвало раскол. Многи свештеници и мирјани уопште нису схватали зашто се уводе „новотарије“. Зашто Русија, која је преживела инвазије Татара и Пољака и опстала у свим страдањима, треба да се „прилагођава грчкој учености“, и то у време када је читава грчка православна јерархија под влашћу турских султана? То питање су постављали расколници, и остали су верни „старом обреду“.

Како то често бива у верским ратовима, разлике у ставовима супротстављених страна су помало чудне и за већину људи несхватљиве. Да ли се треба крстити са два или са три прста? Да ли треба писати „Исус“ или „Иисус“? Довољно је у Симболу вере изменити само неколико слова, и људи су спремни да због тога беже из земље, да иду на мучење и ломачу. Држава је почела да третира расколнике као преступнике, а онај ко их пријави добијао је њихову имовину.

Независно од прогона расколници су се и сами поделили на огроман број култова и фракција. Главно питање је било „где наћи попове“? Православни свештеник је морао бити рукоположен и припадати јерархији на чијем је челу епископ или неко друго духовно лице. Међу расколницима дуго није било епископа, што значи да није имао ко да рукополаже свештенике. Један део расколника је тај проблем решио на радикалан начин: потпуно је одбацио свештенство и „попове“, и тако добио назив „беспоповци“. Други су себи изабрали свештенике рукоположене од стране епископа који су прихватили реформу, јер су многи такви свештеници прешли у „Раскол“. Касније је расколницима ипак пошло за руком да формирају неколико старообредничких јерархија.

Беспоповци су се такође међусобно поделили по разноразним питањима. На пример, по ставу према светим тајнама. Ако нема свештеника, онда нема ко да обави ни крштење, ни опело, ни венчање. У појединим беспоповским фракцијама функције свештеника су вршили угледни грађани, као у неким протестантским сектама. Други су једноставно одбацили поједине свете тајне, на пример венчање. То значи да су одбацили и брак, а са браком су одустали и од рађања деце, јер не желе да „рађају децу у греху“ (тј. у ванбрачној вези). Па ипак, поменуте фракције постоје вековима, што улива извесну сумњу у њихову верност прокламованим принципима.

Старообредници у Нижегородској Губернији. 1897. Фотографија из слободних извора.

Старообредници су били прогањани и у царској Русији и за време совјетске власти. Као речит пример могу послужити „породични“, који су силом пресељени са територије данашње Белорусије на обале Бајкала (и сачували су тамо врло чист руски језик, ношњу, традицију и песме из доба Петра Великог, тј. са прелаза из 17. у 18. век), али су многи од њих и сами бежали на Урал, у Сибир, у погранична подручја или у иностранство. Заједнице руских старообредника разних фракција постоје у Канади, САД и Јужној Америци. Географија њихових путовања је импресивна: из Забајкалског Краја су од совјетеске власти побегли у Кину, где су се настанили близу Харбина, у региону који је пре Октобарске револуције практично био руска колонија, а затим је постао центар руске емиграције. После Другог светског рата су депортовани у САД, да би се многи од њих раселили по Јужној Америци. Поред тога, у САД живе потомци старообредника који су крајем 19. века емигрирали са територија данашње Белорусије и источне Пољске.

Крај 19. века у Русији је био период фантастичног економског раста, а једна од многих локомотива тог раста били су капиталисти-старообредници, они који нису побегли. Мамонтов, Морозов, Рјабушински, Третјаков (љубитељ уметности, филантроп и мецена, оснивач Третјаковске галерије) – све су то презимена руских „Ротшилда“ и „Рокфелера“.

Увек постоји искушење да се у овом контексту помене „Протестантска етика и дух капитализма“ Марка Вебера и да се богатство руских старообредника упореди са протестантским праведним стицањем и „спасењем кроз рад“. Многи подлежу том искушењу и изводе погрешне закључке. Реално гледано, разлика између једних и других је веома велика. Новац старообредника у суштини није био њихово власништво. Заједнице разних старообредничких фракција стварале су читаву паралелну економију и давале својој једноверној браћи позајмице са малом каматом или без камате, или чак неповратну новчану помоћ. Другим речима, бавиле су се оним што се данас зове социјална заштита и социјална помоћ. Њихови предузимачи су управљали капиталом који је припадао читавој заједници, али су га административно приказивали као своју имовину да би плаћали мањи порез и да би избегли притиске и изнуђивања од стране власти. Капиталисти-старообредници су почетком 20. века почели озбиљно да се баве политиком, тј. трудили су се да олакшају живот радника у својим фабрикама и уједно да издејствују усвајање разумног радног законодавства. Таква „социјална одговорност“ била је сасвим у духу древног православног колективизма. У исто време су поједини чланови старообредничких финансијско-индустријских кланова били у дослуху са револуционарима и снабдевали их новцем, и то су чинили углавном са циљем да изврше притисак на владу у царској Русији. Када је 1917. почела Револуција, старообредници су већ били довољно моћни и могли су да врше притисак на цара.

Сада у Русији живе стотине хиљада старообредника. Они се данас суочавају са озбиљним проблемима. Најтеже је беспоповцима, јер урбанизација подрива њихов традиционални начин живота и преношење животних правила са колена на колено, а и одсуство свештенства и јерархије не помаже им у очувању вере. Број беспоповаца брзо опада чак и у њиховој најбројнијој, поморској фракцији. О томе у своме извештају говори јереј Јован Севастјанов, настојатељ Покровске старообредничке заједнице Ростова на Дону. Далеко боље су се очувале фракције које имају своје свештенство, и оне придобијају нове чланове. „Старообредништво постепено прелази границе гетоа у који су биле затворене и ослобађају се од свих оних културолошких наноса којима је била маскирана Истина старообредништва, тако да оно за све већи број људи постаје оличење Истините Цркве Христове“, каже се у извештају овог јереја.

Росијскаја газета. Сва права задржана.