Василиј Суриков (1848-1916): Јермаково освајање Сибира (1895).
У 16. веку руски истраживачи су открили простране територије источно од Уралских планина, где се налазио татарски Сибирски Канат са својом престоницом Кашљиком. Ове области су Руси звали Сибир, а касније су тим именом биле називане све територије иза Урала до Тихог океана. (Административно гледано, данашњи Сибир не обухвата руски Далеки Исток, тј. не протеже се до океана.)
Богат крзном, рибом и рудама, Сибир је дуго привлачио руске трговце и занатлије. Тргујући са локалним становништвом, тј. размењујући разне производе за вредна крзна, Руси су успели да продру дубоко у Сибир и да га добро упознају. Међу њима су били и Строганови, трговачка породица која је скупим крзнима снабдевала царски двор, за шта су били награђени бројним привилегијама. Цар им је дао право да користе земљу иза Урала и дозволио им да тамо изграде утврђења.
Односи између Русије и Сибирског Каната постали су напети када је кан Кучум дошао на власт. Канови поданици су предузимали пљачкашке нападе на суседна руска села, палећи их и пленећи стоку, док су људе одводили у ропство. Како би одбранили своју земљу од татарских упада Строганови су добили дозволу да организују сопствену војску. Тако је 1581. отпочео војни поход на Сибир под командом Јермака Тимофејевича, искусног и храброг ратника, цењеног међу козацима. Јермак је окупио 500 козака и кренуо у освајање Сибира.
Козачки атаман и његови ратници морали су да се изборе са бројним тешкоћама и пре него што су ступили на канову територију. Када је сазнао да су Руси прешли границу његовог каната, Кучум је одмах сакупио војску. Њена бројност је забринула Јермака, али он није хтео да се повуче пошто је већ био дошао близу циља. Био је крај октобра и северни ветар је најављивао скори долазак зиме. У сваком тренутку Сибир је могао да постане клопка за руске војнике, тако да Јермакови козаци нису имали избора – одлучили су да крену у напад на татарску престоницу Кашљик.
Иако малобројнија од Татара, Јермакова војска је поседовала ватрено оружје и поразила је непријатеља наоружаног луковима и стрелама, копљима и мачевима. Видевши да Руси односе победу у овој бици, кан Кучум је побегао из свог града препуштајући га судбини.
После освајања Кашљика, Јермакови козаци спремали су се за повратак у отаџбину носећи богати плен. Међутим, одлучили су да поражену Кучумову хорду припоје Русији. Остварујући свој циљ, Јермакова војска истовремено је и слабила. Болести и сукоби са Татарима нанели су ненадокнадиве губитке козачким снагама. Све док су имали довољно барута и олова они су могли да се успешно боре против бројно надмоћног противника. Ипак, убрзо пошто су потошили готово сву муницију, изгубили су главну предност над слабије наоружаним непријатељем. Јермак је у Москву послао гласника који је цару јавио да је сибирска престоница освојена и да је за коначни обрачун са Кучумовом војском козацима потребно допремити помоћ у храни и муницији. Међутим, како помоћ није брзо стигла, постало је опасно остати у Кашљику. Коначно, у очајничком покушају да попуни залихе хране, Јермак је кренуо у своју последњу битку. Једне ноћи Татари су напали десетковане козаке и у тој борби руски освајач Сибира је погинуо.
После смрти свог атамана козаци су одлучили да се врате у Русију. Од 500 козака који су са Јермаком стигли у Сибир кући се вратило свега 90. Нису ни слутили да се помоћ коју су претходно тражили убрзано приближавала Кашљику.
Постоји велики број народних песама и прича о Јермаку. Успомена на њега била је очувана и међу Русима и међу локалним сибирским племенима. Окупљајући се на заједничким светковинама, становници далеких села певали су руске и татарске песме о његовим подвизима. Уз тужне песме су плакали, а уз шаљиве се грохотом смејали. Ови обичаји неговали су се и три века после погибије славног атамана који је „пренео“ територију Русије преко Урала и тако јој омогућио да постане највећа земља на свету.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу