„Ја сам командир космичког брода“

Сергеј Залетин: „Када човек први пут лети у космос, он ништа не схвата и зато се не боји.“ Извор: ESA.

Сергеј Залетин: „Када човек први пут лети у космос, он ништа не схвата и зато се не боји.“ Извор: ESA.

Космос не допушта двојаке интерпретације, тамо је увек све јасно, сложено и страшно. То су речи космонаута Сергеја Залетина. За 20 година рада он је боравио на две орбиталне станице: „Мир“ и МСС (Међународна космичка станица). Командир двеју посада прича за „Руску реч“ о орбиталној „кухињи“, о идеалним космонаутима и секунди страха.

Руска реч: Сада се Ви у космосу осећате као код куће. Али пре 20 година сте тек почињали да се бавите том науком. Да ли су се у међувремену много променили услови под којима неко може постати пробни космонаут?

Сергеј Залетин: Увек је било прилично тешко доспети у одред космонаута. Потребно је имати диплому у авијацији или ракетно-космичкој области и петогодишње радно искуство у једној од тих сфера. Космонаут данас мора бити висок између 150 и 190 cm, а раније је норма била око 170 cm, док у седећем положају висина треба да му буде 80-90 cm. Велика пажња се посвећује његовој креативности, пријемчивости и способности учења, мотивацији и избору професије космонаута, познавању културологије и историје космонаутике. Психолози проучавају чак и карактер претендента, биографију његове породице и његову радну биографију, као и то да ли је кршио закон.

Сваком космонауту је познато да се прави страх осети у 525. секунди, када отпада четврти степен ракете-носача и од тренутка преоптерећења наступа бестежинско стање.

Пише да космонаут не може бити старији од 32 године. Зар узраст може бити мерило нечије спремности?

С.З.: Има врло различитих ситуација. У одред се може ступити са 25 година, јер равноправан кандидат може постати онај ко је по завршеном факултету најмање три године радио у струци. Неко може да постане космонаут са 40 година, као Михаил Корнијенко, и да свој педесети рођендан прослави у космосу за време свог првог лета. Човек може да борави и ради у космосу и са 60 година, као што сада ради Павел Виноградов.

Испоставља се да су периоди адаптације у космосу и рехабилитације на Земљи једнаки за све узрасте?

По повратку на станицу [из отвореног космоса] човек осећа такав замор мишића да му је потребно пар дана за опоравак.

С.З.: Не зависи све само од узраста. Много тога зависи и од физичке припреме и програма који се спроводи у космосу. На космичкој станици сваки космонаут свакога дана по 2-3 часа вежба на специјалним апаратима, јер би у противном изгубио способност да хода, подиже терет и покреће екстремитете. Рехабилитација на Земљи траје исто колико је трајао и боравак у космосу.

У космос се шаљу старији људи, уместо да се пружи прилика млађима који се брже опорављају. Да ли је то тенденција?

С.З.: Када је тек почело освајање космоса није било старијих космонаута и искуства претходних генерација. Тада се летело у космос одмах после обуке. Данас се тај период између обуке и првог лета отегао на 10-15 година. Сваки циклограм, тј. програм лета са његовим задацима и саставом посаде, прави се веома дуго, један исти задатак се изводи много пута, врше се регуларне медицинске, психолошке и техничке провере. Млади космонаути тешко могу да се „углаве“ у те циклограме, тако да им остаје само да чекају следећи циклус и да то време користе за додатну специјализацију.

Ми најчешће радимо у режиму где су задаци програмирани у секундама. Ако се нешто не дешава у унапред одређено време, онда ми чекамо одређени број секунди и укључујемо други режим. Од тих секунди зависи живот.

А можда се старија генерација боји да ће изгубити своје „угрејано“ место?

С.З.: Ми смо космонаути, не одлучујемо ми о томе, него комисије које бирају људе са потребним карактеристикама. Стара школа је позната зато што је већ радила у космосу и добро се показала. Ми ћемо за пет година сићи са сцене, а на наше место ће доћи млађи космонаути. Они ће тада имати већ 35-40 година и биће потпуно спремни и за најсложеније летове.

Ви сте у оба лета били командир посаде. Који је био Ваш задатак?

С.З.: (смеје се) Ја сам контролисао да се програм лета реализује по плану, водио сам рачуна о безбедности целе посаде. Ми најчешће радимо у режиму где су задаци програмирани у секундама. Ако се нешто не дешава у унапред одређено време, онда ми чекамо одређени број секунди и укључујемо други режим. Од тих секунди зависи живот, схватате?

Покушавам да замислим, али није баш лако. А да ли у таквим случајевима помаже аутоматски режим?

С.З.: Русија се придржава концепције по којој ми пратимо рад аутоматског режима и водимо рачуна да сви показатељи буду регуларни. Чим аутоматски режим постане преоптерећен посада прелази на ручно управљање. За космонаута је најважније да уме добро да распореди пажњу. За време мог првог лета отказало нам је аутоматско спајање са станицом „Мир“, па смо морали ручно да се спојимо.

На космичкој станици сваки космонаут свакога дана по 2-3 часа вежба на специјалним апаратима, јер би у противном изгубио способност да хода, подиже терет и покреће екстремитете.

То је била добра провера Ваше спремности. Да ли сте у том тренутку имали трему?

С.З.: Када човек први пут лети у космос, он ништа не схвата и зато се не боји. Али што је космонаут искуснији, он је свеснији ситуације и јасније сагледава како се све то може завршити. Ми осећамо трему када улазимо у ракету, и одмах ту треба да је одагнамо. Ја лично све што се догађа увек замишљам као редовни тренинг.

И Ви после тога не осећате страх?

С.З.: Ко у нашој професији не осећа страх? Сваком космонауту је познато да се прави страх осети у 525. секунди, када отпада четврти степен ракете-носача и од тренутка преоптерећења наступа бестежинско стање.

Вероватно је још теже радити у отвореном космосу?

С.З.: Што се тиче физичког напора то је можда и најтеже. За рад у скафандеру потребно је имати одређене навике и подносити велики напор приликом покретања руку и шака. По повратку на станицу човек осећа такав замор мишића да му је потребно пар дана за опоравак.

Та осећања делимично подсећају на период адаптације на самој станици. Прва два-три дана у бестежинском стању није дозвољено неко активније кретање, јер кретање унутар брода и често завиривање кроз прозор изазива растројство вестибуларног апарата. Па ипак, тај период адаптације се посебно одређује за сваког космонаута, јер је потребно знати када ће он бити спреман за рад без сувишног напрезања. На пример, космонаут Јуриј Маленченко, који је пет пута летео у космос, одмах после спајања са станицом може да скине сигурносни појас и почне са радом (Јуриј Маленченко се за време разговора налази у истој просторији, смеје се и потврдно клима главом).

Рехабилитација на Земљи траје исто колико је трајао и боравак у космосу.

Да ли се дешава да посада у космосу одступи од плана?

С.З.: Ми по десет, а понекад и по сто пута све тестирамо на симулаторима. Међутим, једно је када си на Земљи (узима телефон и премешта га на друго место), а друго кад си у космосу. У космосу пре свега треба да налепиш чичак-траку на телефон и на подлогу, а затим мораш специјалним ластишем причврстити предмет да не одлети. Ако нешто заборавиш или не урадиш како треба, довољно је да се окренеш и предмет већ није тамо где је био. На Земљи космонаут обавља неки експеримент за сат времена, а исто то у космосу по правилу одради за два сата. Постоји још један проблем: на станици остаје научна опрема коју је носила претходна посада.

Зар то није повољна околност? Тако се ракета мање оптерећује.

С.З.: Замислимо да ти идеш код комшинице и она ти објашњава где се шта налази у њеној кухињи, како се шта укључује и отвара, и све што сматра да је потребно. Међутим, кад се нађеш у њеној кухињи имаћеш масу питања која њој не би пала на крај памети.

У космосу је иста ситуација. Готово увек космонаути претходних посада не кажу тачно где су оставили неки предмет. У таквим случајевима неопходно је консултовати се са Земљом, која најчешће не зна ништа о томе. Онај „аљкави“ космонаут се за то време сунча негде на плажи, док му не зазвони телефон. А кад се јави, има шта и да чује: „Поздрав са МСС, другар! Па где си, човече, оставио тај и тај утикач?“

Да ли је технологија претрпела велике измене за време Вашег рада у космосу?

С.З.: „Мир“ се од МСС разликује исто као што се услови живота пре 20 година разликују од садашњих. Сада постоје мобилни телефони, лап-топ рачунари, лепши и бржи аутомобили. „Мир“ је био стар 14 година када сам ја био на њему. За космичку станицу је то много. МСС је већа и моћнија. Она, за разлику од станице „Мир“, има бољи распоред уређаја на командном пулту и сваки задатак је везан за различите лап-топ рачунаре, којих на броду има од десет до двадесет. Сви они личе на земаљске, али су прерађени на одређени начин. На Земљи компјутер „морално“ застарева после 5 година, а на орбиталној станици он технички застарева после 1,5-2 године. Сваки задатак је везан за посебан рачунар, што знатно растерећује централну меморију. Па ипак, ни МСС више није савремена, и она ће за неколико година бити уклоњена са орбите.

Да ли ће Вас поново слати у космос?

С.З.: Да, ја сам само привремено обуставио своју космичку активност док сам радио у Тулској обласној Думи. Прошао сам Главну лекарску комисију, спреман сам за летове и осећам да имам снаге за поновни одлазак у космос. Највероватније ћу летети 2016. заједно са групом космичких туриста.

Бићете у улози космичког водича?

С.З.: Не знам шта ће тамо радити космички туристи, то није моја брига. Ја имам своје задатке и експерименте. Ја сам капетан космичког брода, ништа мање и ништа више од тога.

Росијскаја газета. Сва права задржана.