Кустурица: Да није Путина, Србију би сравнили са земљом

РГ: Емире, можемо почети са једним од уобичајених питања: каква је по Вашем мишљењу савремена Русија?

Емир Кустурица: Русија у разним крајевима изгледа прилично разнолико. Када одете у Сибир, доживите ту несагледиву земљу на један посебан начин – за мене је то права Русија. У Санкт Петербургу се, на пример, могу препознати особине старе декадентне Европе. У Москви се рецимо не можете одупрети утиску да се налазите негде између Европе и Америке. Чини ми се да би Московљани највише желели да буду Европљани – али то је опет моје мишљење. Најстрашније је изгубити своју културу, традицију и посебан менталитет. За европске народе то можда и није толико важно, али за бескрајно лепу и велику, и надасве поноситу земљу као што је Русија – то је изузетно важно.

Руска опозиција тражи демократију која једноставно није остварива, барем не за сада. Таква демократија не постоји нигде, ни у САД, нити у Европи, па није реална ни у Русији. Присетимо се каква је била ваша земља одмах после пада комунизма. Клинтон се отворено смејао Русији и њеном председнику. Русију нико није доживљавао озбиљно. А у овом свету морате бити јаки, иначе ће вас прегазити. Да ли мислите да се после Наполеона и Хитлера нешто променило? Увек ће се наћи неки нови умови вољни да понове њихове „подвиге“. Важније од свега је да треба бити способан и одговорити на изазове новог времена.

Ко би се усудио да се сада смеје Русији и њеном председнику?

Руски председник и није посебно омиљен у свету. Како то да Путина тако срдачно прихватају у Србији?

Е.К.: А како другачије да га прихватамо? Да није Путина, Србију би сравнили са земљом. Он је човек који је вратио дух и достојанство свом народу. Захваљујући њему Русија преузима своју заслужену улогу на светској сцени.

Шта се дешава са свешћу и са сећањем Срба? Од варварског НАТО бомбардовања Југославије 1999. прошло је извесно време. Да ли су због таквог понижења остали ожиљци у свести српског народа?

Е.К.: Наравно да су остали – и то врло дубоки. Све наше политичке партије – чак и оне које сарађују са Западом – категорички су против уласка у НАТО. По том питању су сви јединствени. Сједињене Државе и Европа су се на најгори могући начин иживљавали над Србијом јер тада нико није био у стању да им се супротстави. Кажњавали су нас зато што смо одувек били савезници Русије на Балкану, али и због чињенице да смо исто као и Русија православна земља. Косово ће вековима остати отворена рана. И срамна страница у историји људске цивилизације.

Да ли Србија треба толико да тежи да уђе у ЕУ?

Е.К.: Мислим да се читава Европа тренутно налази у једној дубокој системској кризи. Војна индустрија ради пуним капацитетима, а не постоји толика потражња да би се њена производња могла пласирати. Свет се мења. Видимо да Кина преузима водећу улогу. Индија је врло доследно прати. Русија постаје све богатија и моћнија па самим тим заслужује све веће поштовање. Да ли мислите да то Западу одговара?

Недавна ситуација на Кипру сасвим лепо илуструје оно о чему говорим. Тамо се европски проблеми решавају на рачун Русије.

Притом Европа, која је саставни део евроазијског континента, сву своју енергију усмерава у евроатлантске интеграције. То је озбиљан несклад и опасна контрадикторност. Конфликт је као мина са одложеним дејством, прикривена и само што не експлодира. Уопште нису празне приче о могућој прерасподели света, сличне замисли заиста постоје. Планови о подели Русије, о прекрајању Блиског и Средњег Истока. Европска унија као глобални пројекат можда изгледа лепо и привлачно, али ја искрено сумњам у њену одрживост. Када један Немац треба да нахрани стотину Румуна, то не може добро да се заврши, као што није ни у случају Југославије.

Да ли је постојала било каква могућност да се Југославија очува?

Е.К.: Таква могућност није била предвиђена. План за уништење Југославије осмишљен је одавно, а иницијатори и инспиратори су Немачка и Ватикан. Југославију су распарчали јер је била озбиљна и потпуно независна држава, а поред тога и велики играч на светском тржишту наоружања. Водила је независну политику што се крајем двадесетог века у условима једнополарног света никако није уклапало у интересе западних земаља, првенствено Немачке. У Европи нас ни сада не прихватају, управо зато што се разликујемо својим независним карактером. Ми смо као мала Русија на Балкану.

Росијскаја газета. Сва права задржана.