Руски експерт: Зашто су Руси напустили Косово

5. маја 2003, руски председник Владимир Путин донео је одлуку о повлачењу руских мировних снага са простора бивше Југославије. До 1. августа исте године Балкан је напустило скоро хиљаду наших војника и официра – 320 мировњака из Лењинградског војног округа базираних у Угљевику у Босни и Херцеговини и 650 војника Московског војног округа и припадника ваздухопловно-десантних снага размештених на територији Косова у три главне области (у општини Косовска Каменица која је била под контролом Американаца, у општини Србица где су главни били Французи, и у општини Малишево где су командовали Немци, као и на главном косовском аеродрому „Слатина“, који се налази петнаестак километара од Приштине, главног града покрајине).

Сећам се да сам у јуну 1999. заједно са припадницима 98. гардијске свирске ваздухопловно-десантне дивизије одликоване орденом Кутузова, у мрачном и скученом пртљажном простору војног транспортног авиона Ил-76 долетео из Иванова на поменути аеродром. Седео сам на уском и хладном металном седишту између два млађа водника из 217. гардијског пука ове дивизије и размишљао како ли ће нас на Косову примити локални Срби и Албанци које су управо, баш као боксере у рингу – сваког у свој угао, раздвојиле уједињене међународне мировне снаге којима треба да се придруже и наши мировњаци... Ситуација није била нимало једноставна.

Прве речи које сам чуо чим сам са авионске рампе ступио на бетон аеродрома био је узвик неког официра:

„Не идите по трави! Тамо сигурно има мина!“

Испоставило се да су америчке, односно НАТО снаге, које су бомбардовале тај аеродром да га српски ловци не би користили за пресретање НАТО авиона, обасипале Слатину не само бомбама него и минама. Али, водили су рачуна да не оштете писту коју су затим хтели да користе за своје потребе. Међутим, њихове планове пореметио је невиђено храбар, одлучан и изузетно напоран јуришни марш батаљона руске војске од 600 km у оклопним транспортерима који је по планинским путевима Балкана у најстрожијој тајности водио пуковник Сергеј Павлов, путујући из Босне и Херцеговине кроз читаву Србију па све до Косова, да би се неочекивано појавио на приштинском аеродрому „Слатина“.

Кажу да када су америчког генерала са „три звездице“ Леслија Кларка, команданта снага НАТО-а у Европи и здружене операције против Југославије (који је иначе дао налог да се бомбардује Београд), известили да су Руси претекли коалиционе снаге и заузели аеродром Слатину, он у први мах није поверовао.

„Немогуће да су тамо Руси!“, узвикнуо је генерал. Али када су му дали снимке начињене из авиона, он је избезумљен од беса наложио британском генералу Џексону, који је командовао снагама КФОР-а, да нападне Русе.

Џексон је одбио да то учини и одговорио је Американцу:

„Није ми потребан трећи светски рат, генерале!“

Четири године након овог до тада невиђеног марша, који је био шок за НАТО команду и који је показао свету да је без обзира на изазове руска армија још увек врло способна, снажна и ефикасна – наши мировњаци морали су да напусте Косово. Пре свега зато, како се тада изразио Владимир Путин, да руска застава не би била параван док западне земље распарчавају Србију и отимају јој Косово.

Сећам да су оцене ове одлуке Владимира Путина да повуче руске мировне снаге са Косова биле врло опречне. Реакције су ишле од оштрих критика руског руководства од стране домаћих левичара, пензионисаних генерала, а затим и многих политичара са Косова и из Србије и Црне Горе, па до снажне подршке чланова Државне думе РФ, углавном центриста. У разговору са мном тадашњи председник Комитета за одбрану Државне думе генерал армије Андреј Николајев је рекао:

„Донета је исправна одлука. Русија не може да дозволи да се у присуству њене заставе наставља отимање од Србије земље њених предака, угњетавање и протеривање српског становништва, и албанизација Косова на коме све више влада криминал и тероризам.“

А тадашњи генерални секретар НАТО-а лорд Џорџ Робертсон током посете Москви у мају 2003. у разговору са мном изразио је „топлу и искрену захвалност руском војном контингенту на Балкану за све што је учинио за очување мира и стабилности у том проблематичном региону“.

О улози руских мировњака на Балкану говори се и расправља више од десет година, а вероватно ће се и наставити још дуго. Њихов боравак у јужној српској покрајини је сада историјска чињеница, а свака контроверзна историјска чињеница захтева свеобухватну анализу у оквиру које би се посебна пажња обратила на време и околности када се све то дешавало. Наши мировњаци су се стварно изузетно показали на Балкану, мора се признати – и то на најбољи могући начин. Русија може да буде поносна на њих. Са друге стране, шта је боравак усред Европе представљао за руске војнике које су били „потпуно окружени“ НАТО снагама? Какво искуство и какве закључке им је то донело? Одговори на ова питања су такође врло различити.

Јунски 600-километарски марш двестотине руских војника у оклопним транспортерима током 1999, из Босне преко Београда и читаве Србије на косовски главни аеродром Слатину, био је заиста један од најсензационалнијих догађаја крајем прошлог века. Он је подсетио водеће државе света да су из историјских збивања у Европи прерано отписале руску армију.

Али са каквом радошћу и одушевљењем је руски војни конвој дочекаo српски народ – који се надао да ће српску борбу са албанским екстремистима и терористима подржати Русија и руска војска, и да српском становништву на Косову више не прети опасност.

Истина, поједини водећи руски политичари назвали су сада већ историјски марш „непромишљеном генералском авантуром која је нашу земљу довела до ивице војног сукоба са НАТО-ом“. Иако спор између руских конзервативаца, либерала и патриота није до краја разрешен, не може се порећи једна чињеница: након што су припадници руских десантних снага заузели стратешки важан објекат на Косову, истовремено и циљ уједињених снага из 32 земље, и на тај начин преузели стратешку иницијативу, тадашње руководство Кремља није поступило сасвим доследно.

У Москви као да су се уплашили успеха своје војске. Бринули су како ће на марш да реагују у Бриселу, Лондону и Паризу, и шта ће рећи председник Клинтон. Оклевање у доношењу одлука и у предузимању смелих поступака скупо је коштало Кремљ. И не само Кремљ – на првом месту Београд. Стратешка предност се постепено изгубила, контролу ваздушног простора над територијом преузео је НАТО па је аеродром „Слатина“ – „ваздушна капија Косова“, врло брзо припао албанским сепаратистима. Организовани су редовни војни, путнички и карго летови по целој Европи у којима Русија није имала практично никакву улогу, нити било какав утицај, иако је њена војна команда и диспечерски центар и даље био на аеродрому.

На територији Косова је, упркос присуству 40 хиљада војника из 32 земље, мировних снага УН, мисије ОЕБС-а и других међународних организација, настављено отимање људи и напади на мирно становништво српских села и градова, спаљивање њихових домова и пљачкање, цветала је трговина дрогом, оружјем и муницијом. Иако је Ослободилачка војска Косова (ОВК) званично расформирана а њено наоружање наводно предато у централна складишта, илегалне наоружане групе наставиле су да делују у посебним ситуацијама, пружајући подршку разгранатим албанским криминалним структурама. Правосудни систем није функционисао, тачније покривао је многе злочине.

Тих година као војни репортер више пута сам имао прилику да боравим на Косову и да чујем од руских миротвораца како често ризикујући живот хватају трговце оружјем и наоружане Албанце који нападају српске куће, затим их одводе у локалну полицијску станицу, а после неког времена поново их срећу на улици пуштене на слободу уз минималну казну, или чак и без тога. Како је у таквим условима уопште могуће борити се са криминалом?! Поготово када се бирократија УН и ОЕБС-а и команда КФОР-а, забринута за своју добробит, уздржава од било каквих поступака „да не изазове“ масовне нереде већинског албанског становништва, већ се труди да створи утисак да се на Косову све „гради на европским принципима демократије и људских права...“

Осим тога, било би веома погрешно говорити о улози руског војног контингента на Косову и у Босни и Херцеговини као о неуспелој мировној мисији. То не би било исправно и поштено. Како сматра председник Комитета за одбрану Државне думе генерал армије Андреј Николајев, Русија није више била у стању да подржава тај мит, нити је то било неопходно. Наша земља није могла да одбрани Србију војним путем. Москва и Београд нису били војни савезници, тј. није их везивао споразум о сарадњи и узајамној помоћи, а да се пред НАТО и САД изађе са упозорењем да ће као одговор на бомбардовање Југославије Москва напасти Вашингтон или Брисел, није било никакве политичке нити правне могућности. Уосталом, 1999. нико од руског руководства на такав корак, чак и хипотетички, не би се усудио.

Многе православне светиње на Косову и Метохији, као што су древни манастири Грачаница и Девич, заштитили су и сачували од скрнављења управо руски мировњаци. Они су у својој зони одговорности чували од терориста српска села и домове, и не само српске већ и албанске. Одвозили су децу у школу и назад кући, рашчишћавали шуме, њиве и ливаде, патролирали путевима и делили хуманитарну помоћ становништву Косова. А кроз руску војну болницу у Косову Пољу, која је радила под заставом Међународног комитета Црвеног крста, прошло је на хиљаде пацијената, укључујући и припаднике НАТО трупа. Ова болница се са правом сматрала најбољом здравственом установом у саставу КФОР-а. Боравио сам неколико дана тамо и видео својим очима са каквом се захвалношћу према болничком особљу односило локално становништво.

Ипак, на крају су руски војници напустили Балкан. Многи људи, како у Русији, тако и у Србији, примили су ту вест са великом жалошћу. Али, како је рекао један мудар човек, не треба жалити за добром које је отишло, него му треба бити захвалан за то што је уопште постојало. Сигуран сам да ће наше војнике-миротворце памтити у бившој Југославији само по добром.

Ја никада нећу заборавити Косово и све оне Србе који су изгубили свој дом, али који никада неће изгубити наду на будућу срећу и правду.

Росијскаја газета. Сва права задржана.