Руска подршка Србији кроз историју

И у руском и у српском друштву постоје опречна мишљења о суштини руско-српских односа, о улози Русије у историјском развоју Србије и о (не)подударању националних интереса двеју земаља. У том контексту „Руска реч“ представља кратку историју руске подршке Србији од 12. до 21. века.
Култ српског светитеља у Русији: псковска икона из 17. века са св. Савом Српским (трећи слева).

Свима је познато да су руско-српски односи увек били посебни. Међутим, и у руском и у српском друштву до данашњег дана постоје дијаметрално супротна мишљења о суштини тих односа, о улози Русије у историјском развоју Србије и о подударању (или неподударању) националних интереса двеју земаља.

Средњи век: св. Сава и руски манастир

Један од првих примера руске подршке Србији (наравно, реч „подршка“ се ту може само условно употребити) може се наћи још у средњем веку. Растко Немањић, син Стефана Немање (данас у православном свету познат као свети Сава), који је желео да се замонаши на Светој Гори, сакрио се 1191. у руском манастиру светог Пантелејмона од потере коју је за њим послао отац са намером да га врати кући. Касније се у Русији шири култ српског светитеља, да би се коначно усталио већ у 17. веку.

Официри Српског хусарског пука у руској војсци (1763-1776). Због демилитаризације Војне границе локалним Србима је претила опасност да постану зависни сељаци, тако да се већ 1750-их на југу Русије оснивају војничке колоније српских досељеника.

18. век: Нова Сербија и Славеносербија

До праве активизације руско-српских контаката долази у првој половини и средином 18. века. Већ за време Петра Великог разматрана је могућност да се Србима пошаљу руски учитељи, а 1720-их и 1730-их Максим Суровов и Емануил Козачински стижу из Русије у Сремске Карловце и ту организују просветитељску мисију, ширећи руске књиге међу овдашњим Србима.

У исто време први српски граничари одлазе у Русију и тамо ступају у службу, вођени тежњом да се ослободе притисака којима су били изложени у Аустријској Империји. Због тадашње делимичне демилитаризације Војне границе локалним Србима је претила опасност да постану зависни сељаци, тако да се већ 1750-их на југу Русије оснивају војничке колоније српских досељеника. На територији садашње јужне Украјине основане су две колоније: Нова Сербија и Славеносербија. Постојале су све до 1764.

19. век: Русија и Први српски устанак

Русија је значајну помоћ пружила Србима за време Првог српског устанка. Император Александар I је већ 1804. у сусрету са српском делегацијом обећао како дипломатску, тако и финансијску подршку. Срби су на челу са Карађорђем хтели пре свега војну подршку, између осталог и увођење руских трупа на територију Београдског пашалука. Русија је, међутим, и сама од 1806. била у рату са Отоманском Империјом и Наполеоновом Француском (а 1808-1809. још и са Шведском), тако да је у помоћ Србима могла послати само одред од хиљаду војника, што је изазвало незадовољство вођа устанка. Па ипак, и поред тога што је устанак угушен, према условима Букурештанског мира, склопљеног 1812. између Русије и Турске, Србија је добила право на аутономију, што је допринело даљем формирању њене државности. Било би неправедно оптуживати Русију за „издају“ Србије, узимајући у обзир поменуте околности. Русија је у тадашњим геополитичким условима учинила све што је од ње зависило (и што је било могуће).

Крај 19. и почетак 20. века: Русија или Аустроугарска?

Ни стицање независности Србије 1878. није прошло без руског учешћа. За време руско-турског рата 1877-1878. у свим фазама преговора Русија је захтевала независност Србије. По завршетку рата Србија је поред независности добила и проширење територије.

Па ипак, још пре краја рата Србија на челу са кнезом Миланом Обреновићем почиње да се окреће Аустроугарској. Краћи период руско-српског савезништва на званичном нивоу наступа тек када 1903. на престо долази Петар I Карађорђевић. Србија је тада ушла у отворени конфликт са Аустроугарском (чак је вођен и прави царински рат између ових двеју земаља), а са Русијом су у исто време потписани нови трговински уговори, краљ Петар је 1910. посетио Русију, а своју ћерку Јелену је дао за Ивана Константиновича из императорског дома Романових.

Анђео-победник на Новом гробљу у Београду чува руске војнике пале у Првом светском рату. Фотографија: Росијска газета / Александар Марковић.

20. век: Први светски рат

Посебно место у односима двеју земаља заузима Први светски рат. Још увек је присутно мишљење да је „Русија тада заратила због Србије“, и да би се тај рат могао избећи само да је Русија заузела неку другачију позицију. Међутим, 1914. је ситуација у Европи била таква да се рат није могао избећи, и за његово избијање био је довољан најмањи повод. Осим тога, чим је Аустроугарска објавила рат Србији Русија је предложила да се одржи конференција на којој би конфликт био регулисан, и тек када тај покушај није успео прогласила је мобилизацију. У току рата, чак и када је стање на фронтовима за њу било критично, Русија је непрекидно помагала Србији оружјем и муницијом, иако је и сама руска армија у том погледу трпела велику несташицу.

После дугог периода захлађења у односима, кнез Павле Карађорђевић се 1940. зближио са СССР-ом када се над Београдом надвила опасност од рата са Немачком и Италијом. Фотографија из слободних извора.

20. век: Захлађење и окретање СССР-у у новим проблемима

После формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца искључена је свака могућност да Совјетска Русија (а затим СССР) подржи нову државу. Владајућа династија Карађорђевића била је у родбинским везама са династијом Романових, а у земљи је живео велики број „белих емиграната“, што је било сасвим довољно за антагонизам између двеју држава. Тек 1940, када се надвила опасност од Италије и Немачке, кнез Павле Карађорђевић одлучује да се сближи са Совјетским Савезом. Те године се успостављају трговински, а затим и дипломатски односи између СССР-а и Југославије.

20. век: Црвена армија ослобађа Југославију од окупације

Ситуација се изменила са почетком Другог светског рата, после напада нацистичке Немачке на Југославију и почетка грађанског рата на њеној територији. Совјетско руководство је 1944. успоставило контакте са Јосипом Брозом Титом и његовим окружењем, и исте године је кренула испорука оружја, муниције и лекова југословенским партизанима. Црвена армија је у јесен стигла до граница Југославије и Тито је рачунао да ће она помоћи партизанима у борби против хитлероваца. И заиста, Црвена армија је заједно са партизанима успешно учествовала у борбама на територији Србије и Војводине, а у октобру су заједничким снагама ослободили Београд.

Погрешно је мишљење да је СССР на тај начин допринео успостављању комунистичког режима у Србији. Прво, и западни савезници су од 1944. пружали Титовим партизанима помоћ (између осталог и војну), а друго, када је Црвена армија ослободила Србију, 1945. је формирана коалициона влада уз учешће чланова владе у избеглиштву. У Југославији је једнопартијски систем уведен тек 1946. као резултат унутарполитичке борбе, и то никако није био непосредан резултат уласка јединица Црвене армије на територију Србије.

Грађани Београда 25. октобра 1944. поздрављају совјетске војнике ослободиоце. Фотографија: Јевгениј Халдеј / ИТАР ТАСС.

20. век: Тито - од Стаљина до Хрушчова

Чувени конфликт између Стаљина и Тита избио је 1948, услед чега односи двеју држава остају напети све до доласка Н.С. Хрушчова на власт. Па ипак, и касније су постојала неслагања. На пример, Совјетска армија је исте године угушила устанак у Мађарској, и тим поводом је Москва наставила да оптужује Савез комуниста Југославије за „ревизионизам“. Другим речима, и у Хрушчовљево време су односи између СССР-а и СФРЈ били сложени.

Па ипак, било је и позитивних страна у билатералним односима двеју земаља. На пример, Совјетски Савез и Југославију зближио је негативан однос према режимима Мао Цедунга у Кини и Енвера Хоџе у Албанији. После Титове посете СССР-у 1962. и његовог излагања на седници Врховног совјета СССР-а није било више говора о ранијим идеолошким оптужбама. Односи између СССР-а и СФРЈ коначно су нормализовани. Разуме се, СФРЈ као „полукапиталистичка“ држава није могла рачунати на озбиљнију подршку СССР-а, али Југославији таква подршка није ни била потребна, утолико пре што је она била један од оснивача Покрета несврстаних и спроводила сопствену спољну политику.

Првомајска парада 1946. године са ликовима Стаљина и Тита пролази испред хотела „Москва“ у Београду. Извор: Getty Images.

Крај 20. и почетак 21. века: Од Јељцина до Путина

После распада СССР-а и СФРЈ односи су се успостављали између Руске Федерације и Савезне Републике Југославије (од 2006. Република Србија).

За време Јељцина спољна политика Русије умногоме је зависила од Запада, тако да је Москва пружала само вербалну подршку Београду. Међутим, 1999. се Русија оштро успротивила бомбардовању Србије и пружила јој хуманитарну и дипломатску помоћ. Доласком Владимира Путина на власт Русија је наставила курс спољнополитичке подршке Србији (захваљујући којој Косово бар формално остаје њен део) и у међународним организацијама доследно штити њене интересе.

Аутор је доктор историјских наука и научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.