„Наши дедови - славне победе!“

Кадетима се поверава велика одговорност да „суде судом части“ својим друговима уколико нешто скриве. На Сверуској смотри-такмичењу које је одржано у 2012. управо је овај корпус проглашен за најбољи у Русији. Извор: РИА „Новости“.

Кадетима се поверава велика одговорност да „суде судом части“ својим друговима уколико нешто скриве. На Сверуској смотри-такмичењу које је одржано у 2012. управо је овај корпус проглашен за најбољи у Русији. Извор: РИА „Новости“.

У Белокалитвинском кадетском корпусу не васпитавају неког ко ће само носити униформу, еполете и бич за појасом – већ праве донске козаке. И не само козаке, него и козакиње: овај корпус регрутује у своје редове и девојке.

О храбрости и одважности козака Уст-Белокалитвинског јурта (козачког насеља) постоје многе легенде. Они су ишли у походе са Суворовoм, уз Кутузова су тукли Наполеона. Управо су се тада за време Отаџбинског рата 1812. посебно истакли козачки пукови које је предводио Матвеј Платов. Име овог атамана Свевелике војске донске данас носи Белокалитвински козачки кадетски корпус.

„Јесмо ли добро преноћили, господо кадети!?“

На сваком јутарњем општем постројавању поздрављају их на тај начин. Они одговарају: „Слава Богу!“

Расправе о томе ко су козаци – окићени признањима и ордењем које им званично није додељено, да ли су они војни или цивилни друштвени слој, као и то да ли постоји националност „козак“ и „козакиња“ – то су питања која не престају од почетка 1990-их.

У Белокалитвинском козачком кадетском корпусу „Матвеј Платов“ тренутно борави и обучава се 300 кадета. На Сверуској смотри-такмичењу које је одржано у 2012. управо је овај корпус проглашен за најбољи у Русији и на основу тога му је уручена прелазна застава председника Русије.

Идеали кадета овог корпуса гласе: „За веру православну, Дон и Отаџбину“. Од раног детињства уче их да добро знају да су наследници донских козака. У то име предају им и медаље.

Такву медаљу поседује и Никита Титов – коју му је деда преписао. Никита, који сада има 13 година, са великим поносом каже да је козак седмог поколења. „Донски козаци су увек служили Отаџбини у вери и правди. На службу, која је трајала 20 година, јављали су се у својим униформама, са хладним оружјем и на својим коњима. Козаци су одувек били заштитници нашег Тихог Дона“, објашњава за медије кадет Никита.

Јелен прободен стрелом и суд части

Данас Тихи Дон има и своје заштитнице. У 2005. је од шест кадетских корпуса који постоје у Ростовској Области управо Белокалитвински кренуо да регрутује у своје редове и девојке. Због тога га понекад називају још и козачким девојачким корпусом.

Данас је тамо у коњици 80 девојака. Војне вештине којима уче козаке такође су обавезне и за козакиње.

Војне вештине којима уче козаке такође су обавезне и за козакиње. Извор: РИА „Новости“.

Кадеткињи Марији Тимошенко до краја школовања остало је још неколико месеци. Девојчице исто као и дечаци могу да ступе у корпус са 12 година. Обука траје пуних 6 година.

„Знала сам да постоји корпус где се обучавају девојке и одувек сам желела да ме тамо приме“, каже кадеткиња Марија и објашњава: „Сам дух козака ми је врло близак. На нашим шевронима је на пример насликан јелен прободен стрелом. Тај амблем указује на то да козак увек пре бира смрт него живот у ропству.“

Проба кадетњиња-добошарки Белокалитвинског козачког кадетског корпуса. Извор: РИА „Новости“.

Сви који се овде обучавају желели би да у будућности носе еполете: да буду војна лица, да раде у Министарству за ванредне ситуације или у Министарству унутрашњих послова. Није случајно што се кадетима поверава велика одговорност да „суде судом части“ својим друговима уколико нешто скриве.

„Да, ми сами одлучујемо како треба поступити са кадетом који се понео недостојно“, каже кадет Павел Гуртовој и додаје: „Дешавало се и да појединци буду искључени – због крађе, на пример.“

Народне игре, плетење предмета од прућа и историја козака

Поред основних предмета уобичајених за средњу школу, кадети на пример уче да плету предмете од прућа и савладавају умеће народних игара. Поред тога, ученици пажљиво проучавају „Историју козака“. Локални историчар, географ и етнограф Иван Колодкин чест је гост у корпусу. Он је дуги низ година прикупљао доказе и сведочанства о репресији донских козака који су по доласку совјетске власти сматрани за „непролетерске елементе“, као и кулаци (богати сељаци).

Локални етнограф Иван Колодкин. Извор: РИА „Новости“.

„Нас, донских козака било је негде око 2,5 милиона пре Првог светског рата, док је услед прогона остало мање од половине свих козака“, каже Иван Колодкин.

Сви који се овде обучавају желели би да у будућности носе еполете: да буду војна лица, да раде у Министарству за ванредне ситуације или у Министарству унутрашњих послова. Није случајно што се кадетима поверава велика одговорност да „суде судом части“ својим друговима уколико нешто скриве.

Расправе о томе ко су козаци – окићени признањима и ордењем које им званично није додељено, да ли су они војни или цивилни друштвени слој, као и то да ли постоји националност „козак“ и „козакиња“ – то су питања која не престају од почетка 1990-их. Управо је тих година основан историјско-културни покрет за масовнију обнову културе и наслеђа козака. Према извесним проценама, он је окупио око 5 милиона људи: донских козака, кубанских, терских, уралских, сибирских...

Врховни Савет РФ је 1992. донео одлуку „О рехабилитацији козака“, а при институцији Председника РФ установљена је Главна управа козачке војске.

Козачки кадетски корпуси су почели да се формирају након десетак година. На пример, Белокалитвински козачки кадетски корпус „Матвеј Платов“ основан је 2002.

„Сасвим сам сигуран да су козачки кадетски корпуси сјајан начин да се оживи прави покрет козака. Није случајно што се у нашој области, почев од самог губернатора преко свих осталих, пружа свестрана подршка оваквим школским установама“, тврди директор Белокалитвинског козачког кадетског корпуса „Матвеј Платов“, војни старешина Владимир Диденко, и истиче: „Где другде него у нашим козачким крајевима можемо да се окренемо нашој богатој историји и наслеђу, и нашем великом православљу? Све то чини човека бољим и чистијим. То је изузетно важно јер преко своје деце ми васпитавамо и негујемо нашу будућност.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.