Како против фалсификованих дисертација?

Заменик министра образовања има фалсификовану универзитетску диплому! Ову сензационалну вест недавно је објавио један руски блогер. Сензација се брзо проширила и доспела до парламента, где су поједини посланици изнели захтев да се против дотичног функционера спроведе кривична истрага због фалсификовања докумената.

Касније се испоставило да нема основа за покретање истраге, јер су сви документи заменика министра исправни. Игор Федјукин, председник комисије за откривање фалсификованих дисертација, у једном интервјуу је изјавио да та акција иде у прилог „преварантима у сфери науке и образовања“ против којих се министарство бори већ годину дана.

Прича о тобожњој фалсификованој универзитетској дипломи заменика министра још једна је упечатљива епизода битке против оних који поседују фалсификоване дисертације. Занимљиво је да су прве пушке у том рату опалиле управо на Интернету.

Крајем прошле године активни блогери су открили да десетине страница кандидатске дисертације Владимира Бурматова, посланика Државне думе и заменика њеног Комитета за просвету, садрже фрагменте некоректно преузете из других извора. Члан парламента није признао своју кривицу, али је био принуђен да напусти Комитет за просвету.

Затим је у жижу интересовања јавности доспео Андреј Андријанов, директор природно-математичког интерната за талентовану децу при Московском државном универзитету (МГУ). Блогери су доказали да је главни део његове дисертације нескривени плагијат. Андријанов такође није хтео да призна своју кривицу, али се повукао са функције директора.

Очигледно је да су афере са плагијаторима кандидатских и докторских дисертација биле неминовне, с обзиром да је последњих година нагло порастао број људи са научним степеном.

Према званичним подацима, 2011. је у Русији издато 22.438 диплома кандидата наука, што је двоструко више у поређењу са 1995. годином. Треба истаћи да је број оних који имају научни степен нагло порастао управо на друштвеном смеру: у правним, економским и политичким наукама. Број диплома у области физике и математике порастао је за само 20% (било их је 1059, а сада их има 1233).

Руски медији су посебно наглашавали да више од половине сенатора и скоро сваки други члан Думе имају степен кандидата [научно звање приближно једнако болоњском PhD - прим. Р.Р.] или чак доктора наука, а таквих је много и међу губернаторима.

„Научни степен се још од времена СССР-а доживљава као симбол статуса. Данас је то као ротационо светло на аутомобилу“, каже Александар Чепуренко, експерт Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“ (ВШЕ).

Има, међутим, и једна суштинска разлика: у СССР-у је у просеку на сваких 1000 дисертација одбијано око 300, а данас у најбољем случају буде одбијено три од хиљаду. Чак je и вођа банде која је пре неколико година оперисала у Краснодарском Крају на југу Русије и извршила низ бруталних убистава био кандидат наука. Његова дисертација из социологије посвећена је „начину живота и вредностима сеоског становништва“.

Власти сагледавају сву озбиљност проблема. „Нажалост, плагијати су постали прилично распрострањени, као и фиктивне публикације и дисертације и дипломски радови који се пишу по принципу ‘кључ у руке’, како се данас обично говори. Све је то пут ка деградацији науке у целини“, нагласио је једном приликом премијер Дмитриј Медведев.

Ових дана је Министарство просвете изнело у јавност списак средстава помоћу којих власти планирају да се боре против фалсификованих научних радова.

По мишљењу заменика министра Игора Федјукина, „кључни задатак је објављивање радова на Интернету“.

Дисертације ће неколико месеци пре одбране бити истакнуте на сајту Високе атестационе комисије (која је овлашћена да врши експертизу дисертација и доноси одлуку о додељивању научних степена и звања), где ће свако моћи да напише своје мишљење о дотичном научном раду. Такође ће бити преиспитана и одговорност ментора који пишу мишљење о раду. Научници који напишу позитивну рецензију фалсификоване дисертације озбиљно доводе у питање сопствену каријеру.

Александар Чепуренко сматра да су такве мере исправне, али нису довољне. По његовом мишљењу, „неопходно је прекинути везу између напредовања у каријери и поседовања научног степена. Треба полазити од других показатеља, тј. од реалне стручности, од пројеката и публикација“. Ако се то оствари, знатно ће се смањити навала оних који су заинтересовани за научни степен.

Други реформаторски корак је да се водећим универзитетима у земљи дозволи да сами додељују научне степене. Досада је коначну одлуку увек доносила Висока атестациона комисија. Треба рећи да такву централизовану структуру немају ни САД, ни многе европске земље.

„Такво право треба дати федералним универзитетима и научноистраживачким институтима. У садашњој ситуацији нико не сноси непосредну одговорност за квалитет дисертације, а ако се уведе ново правило, онда ће конкретни универзитет својом репутацијом гарантовати ниво научног рада“, уверен је Александар Чепуренко.

И што је најважније, сматра Чепуренко, треба изменити неписана правила игре, тј. академски кругови треба сами да схвате да фалсификоване дисертације наносе непоправљиву штету репутацији читаве науке. „То се не може постићи наредбом, него само дуготрајним радом“, уверен је експерт.

Росијскаја газета. Сва права задржана.