Љубав совјетског војника и младе Немице

Необична свадба

Новинари су врло рано почели да се окупљају испред матичног уреда у сибирском граду Краснојарску, много пре почетка церемоније. Било их је око стотину: из Москве и Берлина, из локалних новина и часописа. Они до краја нису веровали да ће се догодити оно о чему треба да пишу вести и снимају репортаже. Бивши војник Црвене армије и некада обична девојка из немачког градића Хајероде одлучили су да се венчају, иако сада имају већ по осамдесет година.

Младожења и млада су у великом стилу стигли пред Дворац за венчања: изашли су из црног „Линколна“. И одмах почеше да шкљоцају фотоапарати. „Шта за вас значи данашња свадба?“, довикивали су новинари са једне стране. „Како сте уопште нашли једно друго?“, надвикивали су их са друге. Празник још није ни почео, а већ се претворио у импровизовану конференцију за новинаре...

Иван Бивших са ордењем Совјетске армије. Фотографија из личног архива.

„Да ли је ваша одлука да ступите у брак искрена и слободна?“, пита их матичарка. „Да! Да, наравно!“, одговара Елизабет уз смех. Смејала се и од среће, и од тога што очигледно још увек није веровала својим очима. Две године је трајала њена бракоразводна парница у Луксембургу, затим нису хтели да јој дају визу, а онда је изненада све кренуло набоље. Фрау Валтхелм и Иван Бивших разменише бурме. Оно чему су тежили дугих 60 година остварило се за само пар минута.

Одмах после свадбе „млади брачни пар“ се уселио у велики стан. Добили су га на поклон од бившег губернатора Краснојарског Краја. Елизабет је у Немачкој примала солидну пензију, па је одлучила да сама уреди нови стан. Купила је тепихе, посуђе, кауч и две фотеље. Тако је почео њихов нови живот, као да се ради о обичном старијем брачном пару. Много су шетали, читали и разговарали. А разговарали су углавном на немачком. Иван Николајевич памти немачки још од рата...

Рат

Када се његов пук разместио у Тирингији, двадесетогодишњи водник Иван Бивших постављен је за команданта у три немачка насеља: Хејероде, Дидорф и Ајхенриден. Било је то у јулу 1945. Кажу да се Руси и Немци у то време нису дружили, али Иван Бивших тврди да то није истина.

Елизабет Валтхелм. Фотографија из личног архива.

Он се доста дружио са Гинтером, Немцем из градића Хајероде, некадашњим војником Вермахта. Често су се виђали, много су разговарали, и Немац га је једном упознао са својом млађом сестром Елизабет. Војнику Црвене армије било је забрањено да се виђа са немачким девојкама, али Иван није марио за ту забрану. Заљубио се у Лизхен (тако он тепа својој Елизабет) и изнајмио мали стан, где су почели да живе заједно. Сви су знали за његову везу са Немицом, али му је већина гледала кроз прсте, све док Иван Бивших не објави: „Узимам Елизабет за жену“. Тада га брзо вратише у СССР, а несрећна Лизхен остаде у Немачкој. Они нису знали да ли ће се икад поново видети, али су у писмима стално разговарали о дуго очекиваном сусрету. Њихова преписка је трајала десет година. Иван Бивших тврди да за све то време чак није ни гледао друге девојке, а Елизабет се није удавала. „Чекала сам Вању, све сам се надала. Мислила сам да ће се све средити кад Стаљин умре“, рекла је у једном интервјуу.

Преписку је прекинуо Иван Николајевич, када су га 1956. позвали надлежни органи и захтевали да прекине „те глупости са Немачком“. Запретили су да ће га депортовати на Север. Он тада написа Лизи опроштајно писмо и скупивши снагу спусти га у поштанско сандуче. Убрзо затим се ожени, а и Елизабет се удаде. Али када у старости остаде сам, краснојарски пензионер се поче често сећати прошлости, поготово њеног најсветлијег дела – живота у малом немачком стану са својом Лизхен.

Сусрет

... Колеге замолише Ивана Николајевича да се обрије и обуче свечано одело, јер наводно треба да се види са важном особом која се интересује за његов рад у Историјско-генеалошком друштву. Дођоше по њега аутомобилом рано ујутро и некуд га повезоше. „Нисам ја дете да ме овако возате. Какав је то начин?“, гунђао је Иван Николајевич. „Кажите већ једном куда идемо!“ Машина се заустави испред непознате зграде. „Ви се сад лепо попните на спрат“, замолише га организатори изненађења. На спрату је крај прозора стајала старија дама седе косе и пријатног изгледа, и махала му. Све је било као у сну. Ни Иван ни Елизабет дуго нису могли да поверују својим очима. „Како си ме пронашла?!“, чудио се он. Испоставило се да су колеге Ивана Николајевича већ одавно добро проучиле његову биографију и знале су за Елизабет, па су је пронашли у Европи, јавили јој се телефоном и предложили да дође у Краснојарск...

Елизабет Валтхелм је умрла пре три године. Разболела се и отпутовала у Немачку на лечење. Отуд је свакога дана по неколико пута телефонирала Ивану Николајевичу. „Враћам се кући за месец дана, најкасније за два месеца“, обећавала је она своме мужу. А онда престаде да зове. Недељу дана касније назва га њена рођака и рече: „Лиза је непокретна“. После неколико дана стигла је вест о њеној смрти. Иван Николајевич није отишао на Лизину сахрану. Нису га пустила деца, бојећи се да његово старо срце неће издржати узбуђење. „Ја је волим као и раније“, каже ратни ветеран. „Много, много је волим.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.