Рађање химне Руске Федерације

Сада се живи боље (_serbianBeginIgnore_Жить стало лучше_serbianEndIgnore_, 1936)

Све је почело 1930-их, када је химна Совјетског Савеза још увек била „Интернационала“ (деветнаесто­вековна химна многих левичарских покрета, са специјално написаним руским стиховима). И тако, 17. новембра 1935, хвалећи „стахановце“, раднике који су надмашивали радну норму и тиме убрзавали индустријализацију СССР-а, генерални секретар ЦК КПСС Јосиф Стаљин изрекао је следеће чувене реченице: „Сада се живи боље, другови. Сада се живи веселије. А када се весело живи, и посао иде од руке. Да се код нас живи лоше, неугледно, невесело, никаквог стахановског покрета код нас не би ни било.“

Прва фраза Стаљинове изјаве постала је толико позната и популарна, да је према њој следеће године написана и песма. Аутор музике, генерал-мајор и професор Музичког конзерваторијума „Чајковски“ Александар Васиљевич Александров (1883-1946), оснивач славног ансамбла који под његовим именом и данас наступа широм света, није тада ни слутио шта ће његова композиција постати у будућности.

У стиховима које је написао песник Василиј Иванович Лебедев-Кумач (1898-1949), Стаљинове речи су представљене као песма која лети над совјетском земљом, „простором за ум и за руке“, коју су њени грађани ужурбано припремали за бољу и радосну будућност.

Химна Партије бољшевика (1939)

Неколико година касније, популарност песме је довела до тога да је она изабрана за химну Комунистичке партије Совјетског Савеза. Александров је музику само незнатно променио, а Лебедев-Кумач је написао нове речи. Оне говоре о партији Лењина и Стаљина, која је својом истином и снагом заснованом на филозофији Маркса и Енгелса створила државу Совјета, јединствену на свету. Песма представља Комунистичку партију као „понос, мудрост, срце и снагу народа“.

Химна Совјетског Савеза (1944-1977)

На врхунцу Великог отаџбинског рата, Александровљеву песму је задесила неочекивана судбина. Руководство земље на челу са Стаљином одлучило је да СССР-у промени химну. Намера је очигледно била да музика химне више не буде „страна“ по пореклу („Интернационалу“ је 1888. написао француски композитор Пјер де Гејтер). Осим тога, наднационална „Интернационала“, која је поетски представљала космополитске наде међународног радничког покрета и Комунистичког манифеста, није више одговарала историјској реалности.

Предлоге за нову химну су написали и такве величине као што су Арам Хачатурјан и Дмитриј Шостакович. Па ипак, Стаљин је решио да Александровљева химна Партије која је створила СССР постане мелодија државне химне. Важну улогу је одиграла и чињеница да је песма већ била изузетно позната. Како се Стаљин изразио о музици Александрова, „то је химна моћне земље, у њој се огледа моћ државе и вера у нашу победу“.

Ипак, поново је било потребно променити речи и тај задатак је поверен књижевницима Сергеју Михалкову (1913-2009), оцу славног режисера Никите Михалкова, и Габријелу Урекљану (1899-1945), јерменском новинару и писцу, познатијем по надимку Ељ-Регистан.

Двојица аутора су текст химне веома пажљиво срочила. На самом почетку се прво истиче да је нову државу, СССР, по вољи народа створила Велика Русија, која се помиње под старим именом „_serbianBeginIgnore_Русь_serbianEndIgnore_“. Текст објашњава да је Лењин овај историјски, руско-совјетски процес, извео до доба слободе, а да је Стаљин подстакао нову земљу на велики рад и ојачао је. Коначно, уместо Партије која „издајника подмуклих трули сој сурово сатире на путу свом“, овде ће Армија Отаџбине „подмукле освајаче са пута збрисати“.

Стаљин је одобрио нову химну 14. децембра 1943. и она је први пут изведена 1. јануара 1944.

После Стаљинове смрти 1953, СССР је ушао у период „дестаљинизације“. Његово име је све мање помињано, а као главна фигура у стварању земље истицан је само Лењин. Стога је од 1955. до 1977, када су усвојени нови стихови, химна извођена без речи.

Химна Совјетског Савеза (1977-1991)

Коначно, 1977. је руководство СССР-а на челу са Леонидом Брежњевом одлучило да, поводом доношења новог Устава СССР-а, осетљиву прераду речи поново повери ауторима који су 1943. написали прву верзију.

Стаљиново име је избачено, а у рефрену је Партија Лењина названа „народном силом“ која води државу ка стању комунизма. Ваља напоменути да је реч „комунизам“ овде први пут употребљена, и то у потпуном складу са Марксовом филозофијом (према којој је пролетерска власт прелазно стање које кроз увећање призводње у новим радним односима треба да доведе до стања комунизма). Стаљинове заслуге за „надахнуће за рад“ овде су припале Лењину. Избачени су ратни стихови, који нису били више актуелни као 1944. Коначно, у последњој строфи, још једном се истиче да је будућност земље - још недостигнуто стање комунизма.

Химна Руске Федерације (2000)

Конфузија коју је донео распад СССР-а одразила се и на избор химне нове државе, Руске Федерације. Од 1991. до 2000. Русија је, изгледа, била без праве идеје шта да јој буде химна. Тако је, под руководством Бориса Јељцина, донето необично решење: да химна РФ буде „Патриотска песма“ Михаила Глинке, написана 1833. и постхумно пронађена 1895. Привремена химна, која је до тада била непозната свима осим музичким стручњацима, извођена је без речи. Ова чињеница је нарочито лоше деловала на морал спортиста на међународним такмичењима.

На ту ситуацију је стављена тачка крајем 2000, у расплету који сам по себи представља значајан догађај у новој руској историји и важно обележје њеног садашњег идентитета. После опширних јавних расправа, нови председник Владимир Путин вратио је Русији Александровљеву мелодију химне СССР-а, а промена речи је по трећи пут поверена истом човеку, Сергеју Михалкову. Овај књижевник, коме је тада било 87 година, тако се још једном нашао пред великим задатком и у дубоко симболичном континуитету догађаја.

Тада су се, међутим, јавили многи који су сматрали да нова Русија не сме да стоји пред „стаљинском химном“. Они који су у то време сматрали да Русија треба да се на сваки начин дистанцира од СССР-а узимали су као главни аргумент то што је стара мелодија по свом пореклу дубоко повезана са Стаљином и што ју је он лично 1943. прогласио за химну.

Ипак, већина није тако мислила, укључујући и тадашњег патријарха РПЦ: Алексије II је подржао идеју, како се изразио, комбиновања дореволуционарне заставе и послереволуционарне (совјетске) химне, јавно изразивши подршку политици неодрицања ни од једног дела руске прошлости - коју је симболично увео нови председник.

И тако, Руска Федерација је нову-стару химну из своје совјетске прошлости први пут чула 1. јануара 2001, првог дана 21. века.

Пажљива анализа открива да нове речи заправо представљају танани и филигрански сплетени континуитет са свим инкарнацијама песме од 1936. Стихови су добрим делом уопштени по карактеру и од ствари специфично везаних за Русију истичу њену величину („од топлих мора до поларног краја“) и њену „јединственост“ у историји света. По први пут у историји руских химни речи су обојене са мало праве романтике, јер је сада наша Отаџбина велико место (широки простор) „за снове и живот“. Уместо Партије Лењина и Стаљина из 1944, „мудрост народа“ у новој химни потиче од „предака“. Уместо „победе идеја комунизма“, будућност земље доноси „машту и живот“.

Тако се у том „широком простору за машту и живот“ нове генерације Руса 21. века оваплотио „простор за ум и руке“ генерације Совјета из најстарије верзије песме „Сада се живи боље“ из 1936. Може се рећи да се тако херојском и великом раду који су у развој земље уложили грађани раног СССР-а одаје признање и да се симболично затвара велики историјски круг.

Осим тога, као подсећање на стара предреволуционарна времена, враћена је и реч „Бог“. Он сада, уместо некада цара (у химни Руске Империје 1833-1917), чува саму Русију.

И тако, стара комунистичка химна - са слојем призвука руских народних песама, слојем совјетске грандиозности и слојем романтике и љубави нових стихова - данас представља Русију, њену компликовану и јединствену историју и нови пут којим се упутила у 21. веку.

Због усхићујуће свечаности и специфичног емотивног набоја сасвим с правом многи аматери и стручњаци из свих делова света сматрају садашњу руску химну једном од најлепших и најуспелијих државних химни на свету.

Росијскаја газета. Сва права задржана.