Патријархова кинеска мисија

Патријарх РПЦ Кирил је први поглавар неке хришћанске цркве кога је примио председник Кине. На слици: патријарх Кирил обилази Велики кинески зид. Извор: РИА „Новости“.

Патријарх РПЦ Кирил је први поглавар неке хришћанске цркве кога је примио председник Кине. На слици: патријарх Кирил обилази Велики кинески зид. Извор: РИА „Новости“.

Патријарх Кирил, поглавар РПЦ, боравио је у посети Кини од 10. до 15. маја. Он је том приликом обишао три кинеска града. Ово је историјски догађај, јер је први пут неки патријарх званично посетио Кину. Високог госта је примио председник Си Ђинпинг (Xi Jinping). Кирилова посета је доказ изразитог зближавања Русије и Кине и може бити први корак у процедури додељивања православљу статуса званичне религије у Кини.

„Пре само годину или две мало ко је могао замислити да ће патријарх Кирил посетити Народну Републику Кину, и да то неће бити приватна и полузванична посета, него да ће бити примљен на највишем државном нивоу и сусрести се са председником државе. То је први такав случај у историји Кине“, коментарише резултате Кирилове петодневне посете Кини Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије (својеврсно Министарство спољних послова при РПЦ). Заиста, 66-годишњи Кирил је први поглавар неке хришћанске цркве који је посетио Кину и сусрео се са њеним председником.

Патријарх Кирил је први поглавар неке хришћанске цркве који се састао са председником Народне Републике Кине. Фотографија: Сергеј Пјатаков / РИА „Новости“.

Кирилов сусрет са Си Ђинпингом, који је у новембру 2012. постао генерални секретар Комунистичке партије Народне Републике Кине, а у марту 2013. председник државе, одржан је већ првог дана посете у згради кинеског парламента на тргу Тјенанмен. „Ви сте први верски поглавар Русије који је посетио нашу земљу“, изјавио је Ђинпинг. „То је очигледан знак високог нивоа и посебног квалитета кинеско-руских односа.“ Кинеска државна телевизија приказала је сусрет са патријархом пре свега као дипломатски догађај. На пример, државна информативна агенција Синхуа цитирала је углавном оно што је председник Си говорио „о стратешком карактеру односа између Русије и Кине“. У сусрету су учествовали шеф кинеске дипломатије Ванг Ји (Wang Yi) и нови амбасадор Русије у Кини Андреј Денисов. Једино што је упућивало на Кирилов статус духовног лица било је присуство Ванг Цуоена (Wang Zuoan), шефа државне управе Кине за питања религије. 

Православље Пекингу може постати погодан партнер. Католицизам и протестантизам се у Кини третирају као учења која Запад може да користи за популаризацију тематике људских права. Кирил је, међутим, изјавио да људска права не могу имати један једини модел. Нешто слично говоре и кинески функционери из одељења за пропаганду, тако да на духовном фронту Москва и Пекинг имају више шансе да пронађу заједнички језик.

Неколико извора блиских организаторима посете потврђује да је садашњи статус односа између Пекинга и Москве највише допринео да управо Кирил уђе у историју као први поглавар неке хришћанске цркве кога је примио председник Кине. Кирил је раније као шеф спољнополитичког ресора РПЦ у више наврата посећивао Кину (1993, 2001. и 2006). У име председника РФ Владимира Путина патријарх се захвалио Си Ђинпингу за то што је његова прва председничка посета некој страној држави била управо посета Москви у марту ове године. 

Обим трговине између Русије и Кине (скоро 90 милијарди долара у 2012. години) је све већи, а ове две државе управо оснивају енергетску алијансу. То, међутим, нису једини разлози за невиђену пажњу која је указана руском госту и која није нимало сразмерна са улогом православља у савременој Кини, где од 1,3 милијарде становника званично има око 300 милиона верника. Према подацима државне управе за питања религије, у земљи има 100 милиона будиста, 40 милиона протестаната, 13 милиона католика и 20 милиона муслимана. Православних у Кини има свега око 15 хиљада, бар судећи по званичним подацима РПЦ. По незваничним проценама кинеских експерата нема их ни толико.

Неколико извора блиских организаторима посете потврђује да је садашњи статус односа између Пекинга и Москве највише допринео да управо Кирил уђе у историју као први поглавар неке хришћанске цркве кога је примио председник Кине.

Православље се појавило у Кини у 17. веку, када су између руске империје Романових и манџурске династије Ћин почели погранични конфликти за контролу територија данашњег руског Далеког Истока. Односи су добили званичну форму 1713, када је основана Руска духовна мисија у Кини. Процват православља у Кини наступио је крајем 19. и почетком 20. века. Главни центар био је Харбин. Руси су тада утицали и на сам изглед града. После Октобарске револуције у Кину су емигрирали многи који нису прихватили власт бољшевика, тако да су се у то доба појавиле велике хришћанске заједнице и у другим градовима Кине, пре свега у Шангају. У тренутку највеће популарности православља у Кини је, према проценама савремених истраживача, било преко 300 хиљада православних, дакле много мање него протестаната и католика.

У савременој Кини (са 1,3 милијарде становника званично) има око 300 милиона верника. Према подацима државне управе за питања религије, у земљи има 100 милиона будиста, 40 милиона протестаната, 13 милиона католика и 20 милиона муслимана. Православних у Кини има свега око 15 хиљада, бар судећи по званичним подацима РПЦ. По незваничним проценама кинеских експерата нема их ни толико.

Промене су настале када су у Кини 1949. на власт дошли комунисти и у жељи да учврсте односе са СССР-ом почели да ограничавају права цркве. Тада су многи Руси напустили Кину и отишли у САД, Аустралију и Латинску Америку. РПЦ је 1957. дала аутономију Кинеској православној цркви, али је већ 1965, после смрти шангајског епископа Симеона, та црква остала без архипастира. Синод РПЦ је 1997. размотрио ово питање и с обзиром да Кинеска црква нема свога предстојатеља, одлучио је да бригу о њеној пастви води Патријарх московски и целе Русије све док Помесни сабор Кинеске цркве не изабере свог првојерарха.

Нејасно је, међутим, када ће тај сабор моћи да се одржи. У Кини православље није признато као званична религија. Званични статус имају само будизам, таоизам, ислам, католицизам и протестантизам. Са гледишта државе православље је секта, и управо тако су га сасвим недавно називале чак и кинеске дипломате у Русији. Православље се исповеда углавном у провинцији Хејлунгђанг и аутономној покрајини Синђанг-Ујгур, где има руског становништва. Поред тога, парохије са незнатним бројем верника постоје и у Пекингу и Шангају. Донедавно су кинеске власти практично онемогућавале обнављање храмова и рукополагање свештеника.

У том смислу Кирилова посета означава радикалну промену у односу кинеских функционера према православљу. Руски патријарх је поред Пекинга посетио Харбин и Шангај, и у оба града је служио литургију, с тим што је у Шангају литургија служена у храму „Помоћнице грешних“, у коме 50 година није било богослужења. По речима појединих извора блиских организаторима посете, патријарх Кирил је током сусрета са Си Ђинпингом покренуо питање признавања званичног статуса православља. Преговоре са председником Кине Москва доживљава као почетак дуготрајног процеса који може донети резултате кроз неколико година.

Кинеска државна телевизија приказала је сусрет са патријархом пре свега као дипломатски догађај. На пример, државна информативна агенција Синхуа цитирала је углавном оно што је председник Си говорио „о стратешком карактеру односа између Русије и Кине“.

Садашња ситуација је повољна по Руску цркву. Данас у Кини религија доживљава препород. У условима кризе званичне комунистичке идеологије све више Кинеза се окреће различитим религијама. У том смислу православље Пекингу може постати погодан партнер. Прво, РПЦ, за разлику од Римокатоличке цркве, неће долазити у конфликт са властима поводом рукополагања свештеника. Друго, католицизам и протестантизам се у Кини третирају као учења која Запад може да користи за популаризацију тематике људских права. Кирил је, међутим, изјавио да људска права не могу имати један једини модел. „Тврдим да ниједан цивилизацијски модел не може претендовати на унверзалност. Данас постоји много цивилизацијских модела и нико нема право да каже: ‘Мој модел је једино исправан и универзалан’. Управо зато је неопходан дијалог међу религијама и културама, између осталог и по питању људских права и слобода“.

Нешто слично говоре и кинески функционери из одељења за пропаганду, тако да на духовном фронту Москва и Пекинг имају више шансе да пронађу заједнички језик.

Росијскаја газета. Сва права задржана.