Да ли је Србија некада напала Русију?

Српски војници стражаре на прузи у околини града Мурманска. Ови војници су били у саставу британских Снага подршке Северној Русији (квазидржавна творевина са центром у Архангелску, која је постојала 1918-1920. уз подршку белогардејаца и страних интервентних трупа).

Српски војници стражаре на прузи у околини града Мурманска. Ови војници су били у саставу британских Снага подршке Северној Русији (квазидржавна творевина са центром у Архангелску, која је постојала 1918-1920. уз подршку белогардејаца и страних интервентних трупа).

Историја руско-српских односа не састоји се само од изузетних историјских личности и примера сарадње и узајамне помоћи. Има у њој и спорних, али готово заборављених и веома мало истражених догађаја. Експерт „Руске речи“, историчар Михаил Вашченко, прича о Руском грађанском рату (1918-1922/3), учешћу српских војних јединица у интервенцији на територији Русије и војно-правном статусу ове акције.

Учешће Срба у Руском грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте (о чему ће сада бити говора), тако и на страни Црвене армије (њима ће бити посвећено наше следеће историјско истраживање).У данашем тексту ћемо обратити пажњу на евентуално званично учешће Београда и војно-правни статус таквих евентуалних акција.

Историјат српског учешћа у Руском грађанском рату почиње још 1916, када су у Русији од ратних заробљеника из Југославије, углавном Срба који су ратовали у аустроугарској војсци, формиране 1. и 2. добровољачка српска дивизија, да би исте године од њих био формиран Српски добровољачки корпус. Било је планирано да се он искористи на фронтовима Првог светског рата против земаља Тројног савеза. Српске дивизије су учествовале у биткама на подручју Добруџе против немачких, бугарских и турских трупа.

Нама је било жао што смо се уплели у борбу против Руса, јер су и у Црвеној гарди служили Руси.

пуковник Драгутин Милутиновић „Меморандуму о учешћу Срба у интервенцији у Русији“; написано по налогу Живојина Мишића

У фебруару 1917, када се после револуционарних догађаја у Петрограду одрекао од престола император Николај II, а сутрадан и његов брат Михаил Романов, власт је прешла у руке Привремене владе. И она је, међутим, у октобру исте године (по старом календару) срушена и власт је прешла у руке Привременог револуционарног комитета који су формирали бољшевици и који је предао власт Другом сверуском конгресу Совјета. После победе Револуције у Петрограду и Москви и краткотрајног успостављања совјетске власти на већем делу територије Русије постепено су почела да се формирају жаришта отпора новој бољшевичкој влади. Против бољшевика су устали људи из политичких и војних кругова који су припадали различитим, често међусобно супротстављеним идеолошким таборима. Било је ту монархиста, либерала-републиканаца, социјалиста небољшевичке оријентације (Есера) и анархиста, а такође представника националистичких покрета у балтичким земљама, Украјини, Закавказју и Средњој Азији, као и стихијски формираних удружења сељака и козака, незадовољних политиком бољшевика.

Српски официри. Снимак је направио Френк Мекграф, припадник америчких јединица које су ушле на територију Русије, члан 167. америчког транспортног корпуса у Мурманску.

Совјетска власт није одмах успела да се учврсти у Поволжју, на Уралу, у Сибиру и на руском Далеком Истоку. После такозваног „тријумфалног напредовања Совјетске власти“ по читавој земљи крајем 1917. и почетком 1918. (тј. мање-више мирног преузимања контроле), ту власт су већ средином 1918. на великом делу територије збациле антибољшевичке снаге. Сложену ситуацију у Русији искористиле су државе и Антанте и Тројног савеза, које су одлучиле да се војним путем умешају у догађаје и уведу своје армије на територију Русије.

После формирања Краљевине СХС влада ове државе дала је своју званичну сагласност да се све српске добровољачке јединице у Сибиру покоравају француском генералу Жанену који је командовао трупама Антанте, и на тај начин су озваничиле учешће српске војске у интервенцији страних армија у унутарруском конфликту.

Када се ово почело дешавати, српске јединице које су се налазиле у регионима где бољшевици још нису били на власти кренуле су да се различитим путевима (преко Украјине и севера европског дела Русије) пребацују на Солунски фронт. Међутим, нису све српске јединице успеле да се евакуишу из Русије.

Немачка, Аустроугарска, Велика Британија, Француска, Италија, Грчка, Румунија, Пољска, Јапан и Кина су учествовале у војној интервенцији од 1918. до 1921, заузевши територије бивше Руске Империје (балтичке земље, Украјину, Белорусију, Закавказје, север европског дела Русије и руски Далеки Исток).

Тако, на пример, у саставу британских Снага подршке Северној Русији (Северна Русија или Северна област је квазидржавна творевина са центром у Архангелску, која је постојала 1918-1920. уз подршку белогардејаца и страних интервентних трупа) дејствовао је и Српски одред, формиран у Архангелску. Он се састојао од српске брдске батерије и Српског резервног пешадијског батаљона. Од јула 1918. одред је учествовао у борби против јединица Црвене армије. У јесен исте године Српски одред је евакуисан из Архангелска заједно са осталим страним интервентним трупама. 

Намеће се очигледан закључак да је Краљевина СХС заједно са другим страним државама учествовала у Руском грађанском рату као агресор против државног субјекта једне стране у унутрашњем руском конфликту (тј. против Совјетске републике) на страни сила које, као и совјетска власт, нису били легитимни наследници ни царске ни републиканске Привремене владе (ове владе су управљале Русијом до 1917).

Срби се против бољшевика нису борили само на Северу, него и у другим деловима бивше Империје. У Сибиру су били на страни чувеног Чехословачког корпуса, формираног 1917. од заробљених Чеха и Словака из аустроугарске војске, слично као у случају са српским добровољачким одредима. Одреди овог корпуса кретали су се на руски Далеки Исток са циљем да се пребаце у Француску и тамо наставе рат на фронтовима Првог светског рата (одустало се од пребацивања корпуса преко Архангелска или Мурманска због опасности од немачког напада, а и због тога што је руководство Чехословачког корпуса склопило споразуме са совјетским властима о одласку корпуса на Далеки Исток преко територија које су средином 1918. још увек биле под њиховом контролом). Међутим, када је народни комесар за војна питања Лав Троцки издао наређење да се корпус разоружа, војници из састава корпуса подигли су устанак у Поволжју, на Уралу и у Сибиру и допринели доласку антибољшевичких снага на власт у тим регионима.

У резолуцији „Скупштине југословенских група и организација“, одржане 1918. у Чељабинску, каже се да Срби, Хрвати и Словенци треба да помогну чехословачким јединицама да „обнове Русију“, јер „само уз помоћ слободне Русије ми можемо да се вратимо у нашу ослобођену отаџбину“. Та „Скупштина“ је одржана под руководством српског конзула у Омску Јована Миланковића, који је од децембра 1918. био званични представник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца при влади адмирала Александра Колчака.

И поред тога што су Колчакову владу по хитном поступку признале земље Антанте, Финска, Пољска и балтичке земље, тешко је говорити о њеној легитимности чак и у поређењу са Привременом владом која је функционисала од фебруара до октобра 1917. У неком смислу се легитимним органом власти могао сматрати такозвани Директоријум (Привремена сверуска влада) који је постојао од септембра до новембра 1918. и у чији састав су улазили бивши чланови Привремене владе. Адмирал Колчак је, међутим, у новембру 1918. похапсио чланове Директоријума и прогласио себе за Врховног владара Русије.

Америчка војска маршира по Владивостоку 1918. Упоредо са Американцима делове руског Далеког Истока окупирали су и Јапанци.

Званично ни Србија ни Краљевина СХС нису упутиле своје војне јединице на територију Русије. Када је Антанта 1918. поставила питање учешћа српских војних јединица у интервенцији, српска влада је била против, јер су такве јединице биле потребне пре свега за борбу против Немачке, Аустроугарске и Бугарске на Солунском фронту. У прво време су српске званичне власти изражавале жаљење због учешћа српских добровољачких одреда у Руском грађанском рату, јер им је и сама мисао да Срби могу ратовати против Руса изгледала потпуно неприродно. У „Меморандуму о учешћу Срба у интервенцији у Русији“, који је по налогу Живојина Мишића написао бивши пуковник Драгутин Милутиновић, команидир једне српске добровољачке дивизије, стоји: „Нама је било жао што смо се уплели у борбу против Руса, јер су и у Црвеној гарди служили Руси“.

Ипак, после формирања Краљевине СХС влада ове државе дала је своју званичну сагласност да се све српске добровољачке јединице у Сибиру покоравају француском генералу Жанену који је командовао трупама Антанте, и на тај начин су озваничиле учешће српске војске у интервенцији страних армија. Током читавог Руског грађанског рата српске дипломатске и војне мисије су се налазиле у Самари, Омску, Јекатеринодару (данас Краснодар) и Севастопољу, све до потпуног пораза беле армије. 

Намеће се очигледан закључак да је Краљевина СХС заједно са другим страним државама учествовала у Руском грађанском рату као агресор против државног субјекта једне стране у унутрашњем руском конфликту (тј. против Совјетске републике) на страни сила које, као и совјетска власт, нису били легитимни наследници ни царске ни републиканске Привремене владе (ове владе су управљале Русијом до 1917).

Занимљиво је да ни царска Русија ни СССР нису предузимали сличне акције мешања у унутрашње конфликте у Србији или Југославији. У Србији је распрострањено мишљење да је Црвена армија извршила интервенцију у Југославији 1944, и да је „на својим бајонетима довела Титове комунисте на власт“, али такво мишљење је погрешно. Прво, Црвена армија је водила ратна дејства пре свега против јединица Вермахта, тј. против нацистичке Немачке, која је за СССР била агресор. И у званичној изјави совјетске стране ступање Црвене армије на територију Југославије образложено је неопходношћу „развоја борбених дејстава против немачких и мађарских трупа у Мађарској“. И заиста, крајем 1944. и током 1945. совјетске трупе су напустиле Југославију и прешле у Мађарску, после чега се више нису појављивале на југословенској територији. Друго, у Југославији је после ослобођења формирана коалициона влада у којој су учествовали политичари Краљевине Југославије. Прелазак целокупне власти у руке КПЈ остварен је без било каквог учешћа Совјетског Савеза и последица је унутарполитичке борбе у самој Југославији.

Аутор је доктор историјских наука и научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.