Кумановски споразум: пропуштена шанса?

9. јун 1999. Британски генерал-поручник Мајк Џексон (десно) се спрема да потпише документ који југословенску војску и полицију обавезује да се повуче са Косова (касније назван „Кумановски споразум“). ВЈ је започела повлачење 10. јуна. Остали присутни, са десна на лево: портпарол Министарства спољних послова СРЈ Небојша Вујовић, генерал-мајор Благоје Ковачевић, генерал-пуковник Светозар Марјановић. Ваздушне операције НАТО-а заустављене су тек 19. јуна – 10 дана након потписивања Кумановског споразума, а одлуку о њиховом прекиду НАТО је донео још касније – 20. јуна. Извор: Reuters.

9. јун 1999. Британски генерал-поручник Мајк Џексон (десно) се спрема да потпише документ који југословенску војску и полицију обавезује да се повуче са Косова (касније назван „Кумановски споразум“). ВЈ је започела повлачење 10. јуна. Остали присутни, са десна на лево: портпарол Министарства спољних послова СРЈ Небојша Вујовић, генерал-мајор Благоје Ковачевић, генерал-пуковник Светозар Марјановић. Ваздушне операције НАТО-а заустављене су тек 19. јуна – 10 дана након потписивања Кумановског споразума, а одлуку о њиховом прекиду НАТО је донео још касније – 20. јуна. Извор: Reuters.

Војно-технички споразум потписан 9. јуна 1999. у Куманову по многима представља „опраштање Европе од система међународног права“. Па ипак, овај документ није био искључиво капитулација. Руска дипломатија је значајно ублажила прву верзију овог документа и издејствовала за Београд права и предности којих се он очигледно одрекао недавним „Бриселским споразумом“.

„Војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага (КФОР) и влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије“ који је потписан 9. јуна 1999. у Куманову и даље је један од најконтроверзнијих докумената који се односе на период НАТО бомбардовања Југославије.

Многи руски стручњаци, али и западни, са разлогом сматрају да се закључивањем Кумановског споразума „Европа опростила од система међународног права“. У вези са овим случајем посебно је значајна позиција Русије у преговарачком процесу који је непосредно претходио потписивању овог документа.

У свету у којем влада сила значењe речи одређује јачина мишића.

Ноам Чомски, амерички филозоф

Главна одредба Кумановског споразума је члан I (4.1), који предвиђа конкретне обавезе споразумних страна: „Успостављањем трајног престанка непријатељства, ни под којим условима, било које снаге СРЈ и Републике Србије неће ући, поново ући, нити остати на територији Косова или у зони копнене безбедности, односно зони ваздушне безбедности“ – које су дефинисане као зона од 5 km, односно 25 km „изван границе покрајине Косово“ – „без претходне изричите сагласности команданта међународних безбедносних снага (КФОР)“.

Потписивање Кумановског споразума омогућило је Савету безбедности ОУН да 10. јуна 1999. усвоји Резолуцију 1244, која решавање косовског проблема предвиђа „значајном аутономијом и знатном самоуправом за Косово“.

То је омогућило Влади Србије да у наредним годинама настави борбу за Косово док је Русија истовремено пружала пуну подршку Србији у очувању суверенитета над Косовом. Нажалост, од 20. априла 2013. ситуација се значајно променила након што је Србија парафирала споразум у Бриселу и у ствари одустала од решавања питања Косова у оквиру УН.

Како би се могла оценити улога Русије у тако тешким и драматичним данима? Сa једне стране, Москва је издејствовала да се у Кумановски споразум укључе и други документи који су прихваћени приликом прекида војних дејстава, и то две кључне уредбе. Пре свега, одобрено је да НАТО размешта своје снаге само на територији Косова, док је у документима који су кружили током преговора у Рамбујеу у фебруару 1999. била предвиђена могућност слободног кретања и размештања на територији целе Југославије. Друго, врховни мандат за спровођење мировне операције на Косову везан је за Уједињене нације, а не за НАТО. Према томе не би било оправдано гледати на Кумановски споразум као на једнострану капитулaциjу Београда и Москве.

С друге стране, мандат УН у наредном периоду није спречио НАТО да спроводи свој војно-политички програм на Косову. 

Детаљи мировног споразума усаглашени су у Бону на састанку специјалног представника председника Русије за решавање ситуације око СР Југославије Виктора Черномирдина, председника Финске Мартија Ахтисарија (који је представљао ЕУ) и заменика америчког државног секретара Строуба Талбота. Најважнији циљ руске дипломатије био је да се што пре окончају војна дејства НАТО-а као основни предуслов за почетак преговора око решавања косовског питања. Тај задатак формално није постигнут. Ваздушне операције НАТО-а заустављене су тек 19. јуна – 10 дана након потписивања Кумановског споразума, а одлуку о њиховом прекиду НАТО је донео још касније – 20. јуна.

Околности и разлози који су утицали на такав развој ситуације ни до данас нису разјашњени. Једно од главних питања је везано за садржај програма којег се придржавао руски представник. По том питању постоје различита мишљења. Судећи на основу тврдњи Талбота, Черномирдин је наводно имао у рукама тајни документ који му је налагао да по сваку цену заустави за Југославију изузетно разорне војне акције – па чак и по цену значајних уступака у вези Косова. Међутим, до данашњег дана није било могуће пронаћи трагове тог документа на основу других извора. То указује на другу претпоставку: Виктор Черномирдин је поступао по сопственој иницијативи, прекорачивши овлашћења, која му је по том питању дао председник Борис Јељцин, онда када је сматрао да она не доприносе убрзаном прекиду војних дејстава.

6. јун 1999. Југословенска делегација стиже на састанак са врховним командантом НАТО-а у Македонији, генерал-поручником Мајком Џексоном. Извор: Reuters.

У сваком случају, Черномирдин и Ахтисари успели су да убеде југословенског председника Слободана Милошевића у бесмисленост војног супротстављања НАТО-у. Захваљујући напорима руске дипломатије пронађен је начин да коначно потписивање војно-техничког споразума са НАТО-ом не изгледа као капитулација и да се, што је најважније, Косово ставља под врховну контролу УН, а не Брисела. Позиција Москве је у тој фази била кључна за САД и за НАТО, а то су касније признали и поједини западни лидери, укључујући и тадашњег немачког канцелара Герхарда Шредера, „да окончамо тај рат, који се прилично разбуктао, можемо једино ако на своју страну успемо да придобијемо Русију“.

Потписивање Кумановског споразума омогућило је Савету безбедности ОУН да 10. јуна 1999. усвоји Резолуцију 1244, која решавање косовског проблема предвиђа „значајном аутономијом и знатном самоуправом за Косово“ – „потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету Савезне Републике Југославије и других држава у региону“. Управо овај документ остаје и даље међународна правна основа за решавање косовског питања.

Приликом припремања и потписивања Кумановског споразума 9. јуна 1999. по први пут испробано „уклапање“ војних операција НАТО-а у међународни правни систем ОУН, што је затим примењивано у више наврата и у другим конфликтним подручјима.

Западни медији су у јуну 1999. резултате мировних напора уз учешће Русије генерално окарактерисали као потврду исправности и ефикасности НАТО бомбардовања Југославије. Тај став је најупечатљивије изразио лист „Њујорк тајмс“, нагласивши да је „бомбардовањем могуће постићи резултат“. Неколико дана после тога – након усвајања Резолуције Савета безбедности ОУН 1244 – исти лист, свесно померајући акценте у документу УН, објављује да резолуција „даје мировном плану и војним операцијама које води НАТО на Косову легитимност са становишта Уједињених нација“.

Суштину тог приступа врло добро примећује колумнисткиња листа „Њујорк тајмс“ Елизабет Бекер, истичући да „како год политичари решили питање у вези са Уједињеним нацијама, НАТО ће и даље командовати“ на Косову. И то упркос чињеници што је, како се потом присећао Виктор Черномирдин, договор о принципима обуставе војних дејстава, усаглашен са председником Слободаном Милошевићем, предвидео „међународно присуство на Косову под окриљем УН, у договору са СРЈ и уз одговарајућу улогу Русије“. НАТО се у контексту тог документа уопште не помиње.

У случају бомбардовања Југославије „сви покушаји придржавања оригиналних споразума третирају као ‘изазови Русије НАТО-у’ или ‘прљави трикови Срба’.

На тај начин је приликом припремања и потписивања Кумановског споразума 9. јуна 1999. по први пут испробано „уклапање“ војних операција НАТО-а у међународни правни систем ОУН, што је затим примењивано у више наврата и у другим конфликтним подручјима. Иницијатори оружаних кампања по свом обичају документа УН тумаче врло слободно. Али се зато у случају бомбардовања Југославије „сви покушаји придржавања оригиналних споразума третирају као ‘изазови Русије НАТО-у’ или ‘прљави трикови Срба’. Међутим, чињеница да САД и НАТО свима намећу своја властита правила посматра се напротив као њихово строго придржавање некаквих договора – које они заправо крше. Тако су се ствари одвијале у недавној прошлости, а вероватно ће и даље тако бити у свету у којем влада сила, а значењe речи одређује јачина мишића“ – истиче амерички филозоф Ноам Чомски.

У сваком случају, Резолуција Савета безбедности OУН 1244 од 10. јуна 1999. – усвојена дан после потписивања Кумановског споразума уз сагласност САД, Француске и Велике Британије – потврдила је територијални интегритет тадашње Југославије. Сличан карактер је имао и Дејтонски мировни споразум по питању Босне и Херцеговине из 1995. који је припреман уз посредништво америчке дипломатије. Како је касније истицао британски експерт Ејдан Хехир, први део документа „заправо признаје територијални интегритет свих страна обухваћених споразумом, признајући у складу са тим власт Југославије над Косовом“.

То је омогућило Влади Србије да у наредним годинама настави борбу за Косово док је Русија истовремено пружала пуну подршку Србији у очувању суверенитета над Косовом. Нажалост, од 20. априла 2013. ситуација се значајно променила након што је Србија парафирала споразум у Бриселу и у ствари одустала од решавања питања Косова у оквиру УН.

Аутор је доктор историјских наука, виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука и спољнополитички коментатор радија „Глас Русије“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.