Како су руски новинари спасли петорицу Срба

Не знају сви да је ослобађање „пустињских заробљеника“ почело интервенцијом двојице дописника руског дневника „Комсомолска правда“. Извор: Комсомолска правда.

Не знају сви да је ослобађање „пустињских заробљеника“ почело интервенцијом двојице дописника руског дневника „Комсомолска правда“. Извор: Комсомолска правда.

Почетком недеље су се из либијског затвора (заправо из ратног заробљеништва) вратила петорица српских радника, које су либијски револуционари пре готово две године прогласили за „сараднике Гадафија“. Ипак, не знају сви да је ослобађање „пустињских заробљеника“ почело интервенцијом двојице дописника руског дневника „Комсомолска правда“, који су их случајно пронашли. „Руска реч“ је за вас припремила ексклузивни превод исповести двојице дописника из које је 2011. Русија сазнала шта нове власти у Либији раде са онима који су се нашли на погрешном месту у погрешно време.

Аеродром у Триполију био је последња нада за Гадафијеве присталице. Када је почео напад на град, ту су се стекле стотине избезумљених људи у покушају да напусте Либију.

Ту и тамо поред луксузног аутопута за Триполи виде се отворени кофери, разбацане ствари и изрешетани скупи аутомобили.

Неки од њих су чак блиндирани, на пример сребрни металик BMW X6 или тамноплави репрезентативни Мерцедес.

Наравно, нико од тих несрећника није знао да је међународни аеродром заправо био први циљ побуњеника у њиховом напредовању ка Триполију са југа, из града Зинтана. По свему судећи, људи су бежали према аеродрому у крајњем очајању, јер последњих месеци авиони и нису саобраћали, небо изнад Либије било је „затворено“ и авиони НАТО-а су обарали све „туђе“ летелице.

Одред бившег капетана либијске армије Абдулакима Абдулгадара остао је да чува заузети објекат, те ми одлучисмо да поразговарамо са познатим побуњеником о његовој војничкој „каријери“.

Аха, Срби! Значи, снајперисти. Ми им кажемо да нисмо снајперисти, да смо радници, али нико нас не слуша, и ево већ осам дана смо овде.

Док смо чекали нашег саговорника, побуњеници проведоше поред нас петорицу људи, од којих ниједан очигледно није био родом из ових крајева, одмах се видело да су однекуд из Европе. Били су обучени у туђа одела и изгледали прилично јадно.

Најстарији је на једној нози имао само чарапу, а на другој само ципелу. Изнад шака су им тек биле зарасле ране од лисица, што значи да су им лисице биле до краја стегнуте. То је врста мучења коју не забрањују никакве конвенције. Заробљеници су били очајни, унезвереног погледа. Приметили смо да су се мало тргли када су чули да говоримо руски...

Побуњеник из наше пратње нам објасни:

„Ово су српски снајперисти, ухватили смо их 20. августа.“

И нас су пре неколико месеци били заробили побуњеници, јер су мислили да смо плаћеници који покушавају да се пробију до Гадафија. И нас је било петорица (два новинара „Комсомолске правде“ и сниматељи из агенције НТВ). Али за наше ослобођење је била примењена сва дипломатска моћ Русије, а ови људи, по свему судећи, никоме нису били потребни, или нико није знао где да их тражи. Брже-боље приђосмо Абдулакиму чим се појавио: „Обавезно морамо да поразговарамо са Србима!“

„Ми смо обични грађевинци“

И заиста, одведоше нас у зграду бившег хотела при аеродрому. У ходнику на поду седи неколико заробљених Африканаца уплашеног погледа. Свуда се шетају људи са аутоматима. Иза једних врата се јасно чује саслушавање са „убеђивањем". Најзад се појавише Срби. Доведоше их са улице у колони. Сваки гледа у леђа ономе испред себе, а само први гледа у нас.

„Добар дан“, кажемо му на српском.

Дан му баш и није добар, али му очи засијаше, понадао се ваљда нечему. Показујемо Србима бројанице које носимо око руке још од нашег првог путовања у Србију. Те бројанице су на Балкану као некакав знак препознавања за православне Србе. Они се осмехнуше, можда први пут после дужег времена.

Александар Коц и Дмитриј Стешин, спасиоци Срба у Либији, на свом репортерском задатку. Извор: Комсомолска правда.

„Ми смо новинари из Русије“, рекосмо, и све нас уведоше у собу са два стола и душецима на поду.

„Дошли смо овамо 12. августа да радимо“, прича један од њих. „У хотелу смо провели 7 дана, а онда је почео рат, и возач из фирме за коју смо радили дошао је по нас. Требало је да градимо пут од Завије. Свуда унаоколо се пуцало. Зауставили су нас на једном контролном пункту. По пасошима су видели да смо Срби и оптужили су нас да помажемо Гадафију. Једва смо се некако избавили, побегли смо од њих и крили се у неким зградама. Људи који ту близу живе доносили су нам воду. Замолили смо их да нам пронађу такси. Таксиста је пристао да нас за 100 евра по човеку довезе до амбасаде Србије. Дадосмо смо му 500 евра, али на првом контролном пункту опет нас зауставише. Аха, Срби! Значи, снајперисти. Ми им кажемо да нисмо снајперисти, да смо радници, али нико нас не слуша, и ево већ осам дана смо овде.“

 „А којим послом сте се бавили?“

„Градили смо пут, ми смо обични радници. Потписали смо уговор са српско-либијском компанијом 'Зазура'. У канцеларији у Београду нам је речено да је у Триполију ситуација нормална, да је безбедно и нема никаквих проблема. Зато смо и кренули. Сад ови кажу да ће спровести истрагу и све разјаснити.“

„Како се опходе према вама? Бију ли вас?“

„Не, дају нам да једемо, спавамо на поду... Кажу да ће нас одвести у Зинтан и тамо ће да виде шта је и како је, па ако је све у реду пустиће нас кући.“ Међутим, свој петорици се по очима види да не верују баш много у срећан исход. „Ето, тако је било. Седам дана смо провели у хотелу са пет звездица, а сада смо већ осам дана овде.

„Како сте се уопште одлучили да кренете? Ваљда сте знали да је овде рат.“

„Ма нисмо, пре две недеље је овде стање било одлично.“

„Побуњеници кажу да сте имали футролу од оптичког нишана и некакве завоје...“

„Ма какви, нисмо имали ништа слично. Нисмо чак ни торбе имали.“

Рекосмо Србима да нам напишу на цедуљи своја имена и телефон неког од родбине, али побуњеници не дозволише... Кришом тутнух најстаријем у руке паклицу цигара и упаљач. По томе како је зграбио било ми је јасно колико им је овде тешко...

„Помозите нам, молим вас...“, очајнички шапну један од њих док су их изводили из просторије. Срце ми се стегло. У земљи царује оружани хаос, и ако немаш бар контакт са конзулом, лоше ти се пише.

Срећан крај („Комсомолска правда“, 21.05.2013)

Несрећни Срби су у заточеништву провели 21 месец. Вратили су се у отаџбину 21. маја 2013. и у згради БИА срели се са потпредседником владе Александром Вучићем.

„Држава је једноставно одрадила свој посао“, рекао је он новинарима пред камерама. „Било је тешко и сви смо се надали да ће ови људи бити много раније ослобођени. Али ипак се радујемо што је мукотрпан труд уродио плодом и што су се наши грађани вратили кући.“

Вучић није улазио у детаље, али је познато да је суд у либијском граду Зинтану оправдао петорицу Срба, што се данас у Либији крајње ретко дешава. Извори „Комсомолске правде“ у Београду наглашавају да је извршен утицај на исход суђења захваљујући огромним напорима обавештајних служби Србије и њеног дипломатског кора. А није наодмет рећи и то да је пре две године амбасадор Србије у Триполију сазнао за заробљавање Срба управо од новинара „Комсомолске правде“ који су у то време извештавали из зоне конфликта.

Материјал на руском језику на сајту „Комсомолске правде“ (1, 2).

Росијскаја газета. Сва права задржана.