Марш побеђених: „Ето вам, стигли сте до Москве!“

Марш заробљених Немаца по Москви. 17. јула 1944. по Садовом прстену и другим улицама Москве спроведено је 57.000 немачких војника и официра, укључујући и 19 генерала. Сви су били у својим униформама.

Марш заробљених Немаца по Москви. 17. јула 1944. по Садовом прстену и другим улицама Москве спроведено је 57.000 немачких војника и официра, укључујући и 19 генерала. Сви су били у својим униформама.

Јула 1944. по улицама Москве је спроведено 57.000 заробљених немачких војника, официра и генерала. То што се тог дана могло видети на улицама престонице био је прави одраз карактера руског, совјетског човека: није се десио ниједан инцидент. У Русији никад није постојало обрачунавање са пораженим непријатељима, без обзира колико су зла учинили.

Московљани су 17. јула 1944. из „тањира“ који су висили по просторијама и преносили са фронта радосне и тужне вести „Од Совјетског информбироа“, два пута – у 7 и 8 часова ујутру – могли да чују овакво саопштење начелника московске милиције: данас треба да кроз Москву буду спроведени под оружаном пратњом немачки ратни заробљеници, и то војници и официри које је непосредно пре тога заробила Совјетска армија 1, 2. и 3. Белоруског фронта. Иста информација је објављена и на насловној страни најновијег броја листа „Правда“.

То што се могло видети 17. јула 1944. на улицама Москве био је прави одраз карактера руског, совјетског човека. У Русији никад није био обичај да се удара човек када падне – нити обрачунавање са пораженим непријатељима, иживљавање над затвореницима.

Заробљенике су у јутарњим часовима сакупили на хиподрому, након чега су колоне (са по 20 постројених људи) у 11 часова кренуле у два правца под руководством команданта Московског војног округа генерал-пуковника П. А. Артемјева. Прва колона је ишла кроз Лењинградски друм (једна од главних московских улица, данас Лењинградски проспект) и Улицу Горког до Трга Мајаковског и даље дуж прстена око центра града – „Садовој прстен“ – у смеру казаљке на сату. Кретање 42 хиљаде ратних заробљеника трајало је 2 часа и 25 минута. Део њих је стигао на Курску железничку станицу, други су са Садовог прстена скренули у Каљајевску улицу или на 1. Мешчанску.

„Ето вам, стигли сте до Москве!“, добацивали су Московљани генералима који су припремали своје парадне униформе и огромне кофере у нади да ће у совјетску престоницу ући као освајачи.

Међу спроведенима у првој колони, 1227 њих је имало официрске и генералске чинове Вермахта. Међу њима је било 19 генерала који су, како је тог дана у свом дневнику забележио писац Всеволод Вишњевски, ишли са ордењем (у складу са условима капитулације остављене су им генералске униформе, војне ознаке и одличја), 6 пуковника и потпуковника. Још 15.600 заробљеника је кренуло од Трга Мајаковског по Садовом прстену у смеру супротном од казаљке на сату, пролазећи Бољшој Садовој трг, Садово-Кудрински и Смоленски трг, усмеравајући се према Калушком тргу и даље низ улицу Бољшаја калушка све до крајњег циља, а то је била станица Окружне железнице Канатчиково, и за то им је укупно требало 4 часа и 20 минута.

Колоне са по 20 постројених људи у 11 часова кренуле у два правца под руководством команданта Московског војног округа генерал-пуковника П. А. Артемјева. Када су Немци прошли, на улице су изашле машине за чишћење како би са улица Москве спрале трагове њихових чизама.

Генерали су ишли​​ тихо, разговарајући и не гледајући около, само би понекад неки равнодушно бацио поглед на Московљане. Официри су се претварали да их предаја није сломила. Један од њих, видевши у маси око Трга Мајаковског натпоручника са грудима окићеним ордењем и медаљом „Златна звезда“ – одличјем хероја Совјетског Савеза (то је био из болнице отпуштени обавештајац Владимир Карпов), погледао га је у очи и махнуо му песницом. Будући писац је одмах одговорио Немцу, показујући му омчу прстом око врата, и тиме му јасно рекао: пази да и ти не завршиш тако! Заробљеник се неколико пута освртао и све време махао кошчатом песницом уз псовке, кезећи зубе пожутеле од дувана. А Карпов је помислио, како је касније признао: „Какав гад! Штета што те нису средили на фронту.“

Када је прошла колона поражених, на улице су изашли камиони за прање и машине за чишћење како на московском асфалту не би остали трагови прљавих чизама оних који су намеравали да постану господари наше земље.

До 19 часова сви ратни заробљеници су утоварени у вагоне и прослеђени у затворе. Пролазак улицама Москве нису издржали само њих четворица које су послали на привремено медицинско збрињавање. „Све је прошло без инцидената“, писао је Вишњевски. Лаврентиј Берија (тадашњи народни комесар унутрашњих послова СССР-а) са своје стране је изјавио да се „при проласку колоне ратних заробљеника становништво понашало врло организовано“ и да у тим тренуцима „није било никаквих инцидената у граду“. У свом извештају упућеном Државном комитету одбране са заглављем Народног комесаријата унутрашњих послова СССР-а Берија је известио да се приликом спровођења „од стране становништва могао чути велики број антифашистичких узвика: ‘Смрт Хитлеру!’, ‘Смрт фашизму!’, ‘Цркните, ђубрад!’ итд.“

Наравно да су Московљани то спровођење посматрали са великом мржњом у себи и дубоким презиром према убицама наше браће и сестара, пљачкашима, паликућама и насилницима. Међутим, нико није дао својим навирућим осећањима беса и осветољубивости да се отргну.

Наравно да су Московљани то спровођење посматрали са великом мржњом у себи и дубоким презиром према убицама наше браће и сестара, пљачкашима, паликућама и насилницима. Међутим, нико није дао својим навирућим осећањима беса и осветољубивости да се отргну. „Ето вам, стигли сте до Москве“ – било је директно упућено генералима који су припремали своје парадне униформе и огромне кофере у нади да ће у совјетску престоницу ући као освајачи. Заробљенике су спроводили коњаници са исуканим сабљама и стражари са пушкама на готовс. За генералима су у колони ишли команданти пукова и голобради командири чета.

Масе војника које су се кретале по „Садовом кољцу“, прошавши кроз неколико котлова које им је спремила Црвена армија на белоруској земљи, биле су захвалне богу за то што се тај рат са свим својим страхотама завршио. Војници од по 16-ак година (било је и таквих у колонама) са радозналошћу су посматрали Московљане и московске зграде, о којима су им толико причали како након налета немачке авијације од бољшевичке престонице није остало ништа...

Немачки војници од по 16-ак година (било је и таквих у колонама) са радозналошћу су посматрали Московљане и московске зграде, о којима су им толико причали како након налета немачке авијације од бољшевичке престонице није остало ништа.

То што се могло видети 17. јула 1944. на улицама Москве био је прави одраз карактера руског и совјетског човека. У Русији никад није био обичај да се удара човек када падне – нити обрачунавање са пораженим непријатељима, иживљавање над затвореницима. То могу лично да посведочим. Одмах поред школе број 126. у коју сам ишао, у срцу Москве радили су ратни заробљеници – градили су хотел Народног комесаријата унутрашњих послова (НКВД). И није се десио ни један једини случај да је неко од ђака вређао раднике, или их изазивао, или гађао камењем – а међу нама је било доста оних који су остали без очева – који су убијени или нестали. Напротив, појединци би кроз бодљикаву жицу заробљеницима бацали крајику хлеба или комад кромпира – једино што су могли да донесу од куће. Нама који смо живели врло оскудно (често је на целу породицу следовала само једна радничка картица – и то на сва гладна уста) – чинило нам се тада да заробљеници гладују и да их треба хранити. Како смо могли да знамо да је Стаљин 24. новембра 1942. установио норме за исхрану ратних заробљеника: ражани хлеб – 600 g, поврће и кромпир – 500 g, месо и масти – 93 g, житарице – 80 g, њихово следовање је још обухватало и шећер, со, парадајз, брашно, чај, бибер, сирће, па чак и ловоров лист. Ради поређења: Хитлер је 10. јануара 1943. за 6. армију утврдио следеће дневне норме: 75g хлеба, 200g коњског меса укључујући и кости, 12g масти, 11g шећера и по једну цигарету. Уз то се може још упоредити и данашња „потрошачка корпа“ руских ветерана. Великодушност руског, совјетског човека – да ли то постоји још негде на свету?

Када је прошла колона поражених, на улице су изашли камиони за прање и машине за чишћење како на московском асфалту не би остали трагови прљавих чизама оних који су намеравали да постану господари наше земље.

Аутор је заслужни радник културе Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике.

Росијскаја газета. Сва права задржана.