„Косово је последња фаза сукоба између двају светских центара“

Редакција „Руске речи“ објавила је репортажу руског листа „Комсомолска правда“ о томе како су 2011. новинара овог листа започели акцију спасавања петорице грађана Србије које су били заробили либијски побуњеници. Новинар Александар Коц, један од учесника тих догађаја, у ексклузивном интервјуу за „Руску реч“ прича о Србима и Србији, Косову и људима који га сада насељавају, перспективама ове покрајине, свом истраживању трговине органима, али и о поруци коју „влада Косова“ има за Русију.

Руска реч: Г. Коц, реците нам са киме сте конкретно разговарали у амбасади и каква је била њихова реакција?

Дмитриј и ја (Дмитриј Стешин, види блок - прим. ред.) смо добили потребан телефон од нашег преводиоца из белоруске амбасаде. Једноставно смо испричали шта се десило и издиктирали сва имена и презимена. Службеник амбасаде нам се дуго захваљивао и рекао да ће они хитно предузети све мере за спасавање тих људи. Касније смо сазнали да је неко из српске дипломатске мисије убрзо, можда већ сутрадан, отишао на аеродром, а укључио се и Црвени крст, и захваљујући њиховим напорима петорица Срба нису постали жртве „лова на вештице“ који је тих дана као цунами преплавио Либију.

Да ли вам се неко из Србије званично захвалио за то што сте ви фактички спасли њихове грађане? Желите ли сада да се сретнете са тим људима и да напишете чланак о њима?

А.К.: Није било званичних израза захвалности, али ми имамо много пријатеља и у Србији и у Републици Српској – њихове искрене речи захвалности топлије су од свих званичних писама. Уосталом, наша заслуга у спасавању тих момака и није тако велика. Прави јунаци су они што су водили преговоре са земљом која данас практично ни са ким не преговара. Не могу ни да замислим колико напора је требало уложити да се ти људи извуку. Русија и поред свег њеног међународног ауторитета није успела да ослободи двојицу својих грађана, од којих је један у Либији осуђен на доживотну робију.

Наравно, било би занимљиво срести се са тим момцима у њиховој земљи. За ове непуне две године ми смо се распитивали за њих код наших српских пријатеља.

Колико су иначе код нас у Русији читани текстови о Србији, какво је Ваше искуство? Амбасадор Србије у Русији недавно је изјавио да је неопходно да Руси боље упознају српски народ.

Не бих рекао да се у Русији текстови о Србији могу сврстати у такозвани медијски мејнстрим. То су више неки чланци који се објављују само онда кад постоји озбиљан медијски повод. Србија интересује грађане Русије у контексту спора око Косова и Метохије, али не може се говорити о неком масовнијем „конзумирању“ вести из Србије. Осим, наравно, када се ради о растеривању геј-параде у Београду или о сукобима са албанском полицијом у Митровици.

Како повећати интересовање грађана Русије према Србији? То могу бити заједнички програми омладинских организација, а не треба губити из вида ни туристички потенцијал. Ви немате море, али ја се, на пример, много боље проведем сваки пут када дођем у Београд и друге градове Србије, него када одем на море.

Како је долазило до идеје да се путује на Косово? И иначе, какав је однос редакције „КП“ према српским темама?

Како су руски новинари спасли петорицу Срба
Почетком недеље су се из либијског ратног заробљеништва вратила петорица српских радника, које су револуционари пре готово две године прогласили за „сараднике Гадафија“. Ипак, не знају сви да је ослобађање „пустињских заробљеника“ почело интервенцијом двојице дописника руског дневника „Комсомолска правда“.

А.К.: Ми обично сами налазимо теме. Вероватно се наши читаоци сећају какав ефекат је изазвало објављивање књиге Карле дел Понте, где се између осталог говори и о трговини људским органима на Косову. Одлучили смо да лично одемо на Косово и покушамо сами да пронађемо трагове тих злочина. За непуне две недеље обишли смо практично све српске енклаве у Покрајини, разговарали са многима и прикупили посредне доказе за оно о чему Карла дел Понте говори у својој књизи. По повратку смо припремили огроман филмски материјал у три дела под насловом „Косовски касапи“. То је на просторима бившег СССР-а имало великог одјека.

Можете ли нам рећи како сте се припремали за прво путовање на Косово?

Не би се баш рекло да смо обављали неке озбиљне припреме за прво путовање. У раду на репортажи о пресађивању органа помагали су нам многи људи чија имена не бих да помињем. Наш возач и преводилац био је Душко из Грачанице, заиста диван момак. Кад год је наша истрага у појединим удаљеним деловима Косова доспевала у ћорсокак, увек смо тражили помоћ у најближем православном храму.

На другом путовању смо обилазили српске енклаве аутомобилом који смо изнајмили у Београду. Пријатељи су нам говорили да смо луди: „Ви са београдским таблицама хоћете да путујете на Косово? Ви сте самоубице“. Али нисмо имали проблема, ако се не рачуна то што сам ја у Београду напунио резервоар бензином, а ауто је био дизелаш. Кад су радници на пумпи схватили да смо из Русије и спремамо се да путујемо на Косово, брзо су организовали „операцију спасавања“, тј. испумпали су из резервоара бензин и наточили дизел.

Мислим да многи Срби данас имају стереотипне ставове о Косову, исто као што их и грађани Русије имају о Чеченији или Дагестану. Ми често претерано демонизујемо те регионе.

Реците нам какви су Ваши лични утисци о Србији и Србима.

Ја се у Србији осећам лагодно. И атмосфера је таква, а и однос према нама, Русима. Свиђа ми се лагани ритам вашег живота. На улицама се углавном срећу предусретљиви и добродушни људи. Срби су увек по менталитету били нама близак народ. У понечему смо веома слични.

Сећам се свог првог доласка у Косовску Митровицу. Дошли смо аутобусом рано ујутро, око 5 сати. Рецепција хотела још није била отворена, али ресторан јесте. Сели смо за сто, у шест сати су се појавили први посетиоци. Сви су наручивали по чашицу ракије и кафу. „И ја ћу исто“, рекох, да се не издвајам.

И кад се већ сећам својих путовања у Србију, не могу да заобиђем кухињу. То је прави празник меса. За врло мале паре (у поређењу са московским ценама) добије се невероватно велика порција. Ја сам обично наручивао „мешано месо“. У Београду се то месо сервира у толикој мери да испада из тањира. А тек на Косову! Тамо пада и са стола. Немојте ми замерити због ове гастрономске носталгије, али много волим добро припремљено месо, а то нико не уме да уради као што умеју Срби.

Будући да добро познајете савремену Либију, шта мислите, којим ће путем она кренути? Да ли ће потонути у радикализму и унутрашњим конфликтима као Ирак, или ће Запад овом приликом имати више успеха у смиривању духова које је сам призвао да би свргавао Гадафија?

А.К.: Одавно нисам био у Либији. Последњи пут сам био управо у време када смо у аеродромском затвору случајно срели петорицу Срба. Наравно, ја ипак пратим оно што се тамо дешава. Не мислим да ту земљу чека светла демократска будућност. Либију сада потресају племенски сукоби. Гадафијева џамахирија свакако није била рај на Земљи. Она је била окружена многим митовима. У суштини, то и није била држава, него конгломерат племена која су мирно коегзистирала захваљујући незнању и затворености друштва. Али у доба Фејсбука и Твитера постало је јасно да у земљи нешто не ваља. Зашто у суседном Египту туризам цвета и доноси милијарде, а у Либији, чија је морска обала дуга 1700 km, има свега неколико плажа? И да ли је сада ситуација боља?

Сада су племенски сукоби дошли до изражаја и земља је фактички подељена на четири дела од којих сваки има своје наоружане групе. То је источни део са центром у Бенгазију, централни део је Мисурата, западни је Триполи, а јужни су племена која још увек са носталгијом помињу Гадафија. Додајте томе и озбиљно присуство радикалних исламиста који извозе хаос у друге регионе, на пример у Мали и Сирију. Они у те регионе шаљу и наоружање и борце који су већ прошли озбиљну обуку на фронту. Мислим да је хаос реч која најбоље описује ситуацију у данашњој Либији. И тај хаос не прети само Северној Африци, него и Европи. У будућности, по мом мишљењу, Либију чека „сомализација“ и ми ћемо још чути за либијске пирате који оперишу у Средоземном мору.

У својим детаљним репортажама са Косова описали сте друштво пуно 
трагова насиља, новца који не може да се потроши и злослутних прича о 
тешким злочинима. Па ипак, ова држава је једна од финансијски
 најподржаванијих на свету. Зашто том свету треба таква држава, и шта 
по твом мишљењу свет жели са таквом државом? Зашто ЕУ, САД, Саудијска 
Арабија и друге земље подржавају Косово такво какво је? Да ли оно можда може 
да измакне њиховој контроли?

А.К.: Појава Косова као независне државе на политичкој карти света (а ми - Русија - такво Косово, као што је познато, не признајемо) представља последњу фазу у сукобу између двају светских центара. То је последица краха Совјетског Савеза и губитка његових интересних сфера и утицаја, између осталог и на Балкану. То је сликовит пример фамозних „двоструких стандарда“, када је једнима све дозвољено, а другима све забрањено.

Када смо први пут дошли на Косово, покрајина се много трудила да изгледа муслимански. Дуж путева су свуда грађене џамије и богомоље за новац из Саудијске Арабије, и то тако што су практични Албанци фотографисали фасаде са куполама и минаретима да би то приказали спонзорима као доказ о утрошеном новцу, а у дворишту су уствари отварали перионице аутомобила, продавнице ауто-делова и ауто-отпаде. Затим је извор саудијског новца очигледно пресушио и они су одлучили да „промене дресове“, па су изградили огромну католичку катедралу у Приштини. То је био израз поштовања према католичкој Европи због помоћи „малом угњетеном народу“.

Албанцима је потребна независна економија да би се могли отарасити контроле својих покровитеља. Али реците ми шта Косово данас производи? Наведите бар пет њихових крупних индустријских објеката. Можда они имају много ситних фабрика и предузећа, можда је развијен средњи и мали бизнис? Наравно, развијен је, рећи ће вам свако у Приштини. Доказ је мноштво супермаркета од стакла и бетона у сваком албанском селу, где се продају кока-кола и семенке. То су заправо огромне веш-машине у којима перу новац и локални и европски предузимачи.

Зато је Косово данас највећа база за транзит хероина из Авганистана. Замислите само, према проценама руске наркополиције, годишњи обрт албанских нарко-картела је двоструко већи од буџета целе покрајине.

Уосталом, не треба заборавити интересе САД на Балкану. Косово се потпуно уклапа у њихову стратегију „тињајућих конфликата“ којима се може управљати и који САД у случају политичке и геополитичке потребе могу да распале за трен ока.

Какав је однос косовских Албанаца према Русима?

А.К.: Искрено говорећи, ми нисмо претерано истицали да смо Руси, тако да практично нисмо ни осетили неку нетрпељивост Албанаца према нама. Напротив, приштински функционери су у разговору са нама демонстрирали изразиту учтивост и осећање такта. Изузетак: када смо одлучили да фотографишемо некакав митинг протеста ветерана „ОВК“ (они су извршили своју рушилачку мисију и новим властима више нису потребни), па кад су чули да говоримо руски, неко од њих је грубо рекао „Губите се“.

Разговарали сте са Едитом Тахири, „потпредседницом владе Косова“. 
Она је наступила са „обраћањем Русији“, тј. позвала је Москву да допринесе 
светском миру тако што ће признати њену „државу“. Да ли сте стекли утисак да она 
то стварно мисли и заиста види Косово као карику у светском миру и светском правном поретку?

А.К.: Да, она апсолутно верује у оно што говори. Знате, Приштина ми изгледа као нека држава у држави. Споља је то потпуно европски град, у коме ништа не подсећа на страшне догађаје с краја 90-их. Управо то и виде међународне делегације када допутују на Косово. Светски званичници ретко излазе на улицу, и још ређе путују изнајмљеним аутомобилима по читавом Косову. Ја бих посаветовао европским пријатељима госпође Тахири да оду на српско гробље у албанском делу Косовске Митровице. Тамо ће схватити да земља у којој се скрнаве православна гробља и руше надгробни споменици још увек није спремна да постане пуноправни члан светске заједнице.

Разговор водили: Иван Николајев и Никола Лечић.

Росијскаја газета. Сва права задржана.