Одузети Горбачову највише руско признање?

Михаил Горбачов на промоцији своје књиге „Насамо са собом“ (2012). Извор: Росијска газета.

Михаил Горбачов на промоцији своје књиге „Насамо са собом“ (2012). Извор: Росијска газета.

Изнет је захтев да се последњем председнику СССР-а одузме највише признање Русије, Орден св. Андреја, које му је 2012. доделио тадашњи председник РФ Дмитриј Медведев. Представљамо мишљења тројице истакнутих стручњака по овом питању: неки Горбачова окривљују за намерно уништавање СССР-а и издају државе, док други у његовим потезима виде државничку мудрост.

Изнет је захтев да се последњем совјетском председнику Михаилу Горбачову одузме Орден светог апостола Андреја Првозваног, највише признање у Русији, који му је у мају 2012. доделио Дмитриј Медведев у време док је био на дужности председника РФ.

Орден светог апостола Андреја Првозваног

Орден светог апостола Андреја Првозваног увео је цар Петар Велики 1698. (према неким изворима 1699). Први носилац овог ордена био је дипломата Фјодор Головин. До увођења Ордена свете великомученице Катарине 1714. Орден светог Андреја Првозваног био је једини орден у Руској Империји. У наше време је овај орден у својству највишег признања у Русији обновио Борис Јељцин својим указом од 1. јуна 1998. Од тада су се на списку добитника нашли песник Расул Гамзатов, писац Данило Грањин, певачица Људмила Зикина, академик Дмитриј Лихачов, оружар-конструктор Михаил Калашњиков, председник Казахстана Нурсултан Назарбајев и остали – укупно петнаест имена.

Прикупљање потписа преко Интернета за петицију којом се захтева од руских власти да прогласе поменуто признање неважећим покренуо је известан број познатих политиколога, стручњака и јавних личности. Пуни текст јавног позива објављен је на страници информативне агенције „Rex“.

У њему се посебно истиче да се додељивање највишег признања Руске Федерације човеку који је прекршивши заклетву сопственим рукама уништио државу на чијем се челу налазио – Савез Совјетских Социјалистичких Република – може једино схватити као „ругање сећању на људе који су градили Совјетски Савез бранећи га својом крвљу и својим животима“.

„Горбачов је добио највише руско признање. А шта је он то урадио за Русију? Његова заоставштина у Русији јесу крв и масовна убиства, хаос, расуло и сиромаштво [1990-их]. Одатле треба да кренемо када процењујемо његов допринос“, изнео је свој став писац и издавач Модест Колеров. Према његовом мишљењу, таква одлука не само да обезвређује вредност самог признања: „Испада да би свако ко (хипотетички гледано) данас пожели орден требало као и Горбачов – без обзира на изговоре – да распарча Русију, да је суноврати у грађански рат, хаос и немаштину. Сматрам да је за нас такав пример и преседан неприхватљив...“

Кренули смо страствено, покренути од стране Стаљина. Тај залет је био довољан и након његове смрти (1953) да се рецимо 1957. лансира сателит а 1961. пошаље Гагарин у космос, да се створи највећи војноиндустријски комплекс на свету и да наша земља постане велесила. А затим је дошло време ‘обичног човека’, када више нико није хтео да ради, што нас је и довело до катастрофе.

Николај Лисовој, Институту за руску историју РАН

Још категоричнији став износи политиколог и писац Максим Калашњиков: „У ондашњим условима, када је руковођење државом било толико централизовано, управо Горбачов сноси највећу одговорност и кривицу за распад земље. Када брод тоне – увек је крив капетан. Могу сасвим сигурно да кажем да је Горбачов донео низ погубних одлука. Зар је уопште могуће улазити у политичке реформе уопште не помишљајући на економске?“

СП: „Али постоје и ставови да је он рашчистио са оним што је иза себе оставио његов претходник Брежњев...“

Максим Калашњиков: „Свако гледа да рашчисти неке ствари. Само је питање – како? Преуређење Совјетског Савеза је свако желео, и Горбачовљеви противници такође. Међутим, да би се спровеле било какве реформе мора се, фигуративно говорећи, искључити прво један, затим други, па тек онда трећи погонски систем ракете. Горбачов се осмелио да истовремено искључи сва три одједном, и земља се наравно суновратила. Што није била само стратешка грешка...“

Шеф катедре за општу политикологију Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“ (ВШЕ) Леонид Пољаков истиче да „историју не треба интерпретирати површно“.

Леонид Пољаков: „Не можемо узроке распада СССР-а свести на поступке једног човека. Целокупна ситуација је била много сложенија. По мом мишљењу, и сам Горбачов је добрим делом био ‘пион’ у том трагичном развоју догађаја, без обзира што је можда сматрао да је краљ. Према томе, потпуно је погрешно пребацивати кривицу за промене светских размера искључиво на његов рачун и правити од њега ‘жртвеног јарца’. Поред тога, Орден светог Андреја Првозваног, како ја схватам, везан је за руско историјско наслеђе и за хришћанске корене целокупне руске историје. Уколико се Горбачов посматра као човек који у изузетно тешком времену није предузео драстичне мере за излазак из те ситуације (а то би несумњиво довело до грађанског рата попут оног у Југославији – и што је још страшније, у земљи у којој постоји нуклеарно оружје), он је на тај начин свесно или несвесно ипак одиграо значајну улогу у преображају Совјетског Савеза у савремену Русију. У складу са тиме чак мислим да је он једна од кључних фигура у тој транзицији и признање у виду Ордена светог Андреја Првозваног додељено му је потпуно заслужено.“

Уколико се Горбачов посматра као човек који у изузетно тешком времену није предузео драстичне мере за излазак из те ситуације (а то би несумњиво довело до грађанског рата попут оног у Југославији – и што је још страшније, у земљи у којој постоји нуклеарно оружје), [...] онда му је признање у виду Ордена светог Андреја Првозваног додељено потпуно заслужено.

Леонид Пољаков, шеф катедре за општу политикологију ВШЕ

Према мишљењу главног научног сарадника на Институту за руску историју Руске академије наука Николаја Лисовоја, уопште се не ради о томе да ли је Горбачов заслужио или није заслужио орден: „Да ли треба или му не треба одузети признање – није најважнија ствар. Међутим, чињеница да је Горбачов одговоран за распад велике државе и да за то заслужује казну, то у сваком случају стоји, барем што се мене тиче.“

СП: „Тешко се може рећи да је он то урадио намерно. Вероватно да и није био добар политичар, ишао је из једне крајности у другу, али му то ваљда није била намера?“

Николај Лисовој: „Не, управо мислим да је он потпуно свесно поступао. За човека који преда стратешке војне планове шефовима других држава не може се рећи да је то несвесно урадио.“

СП: „Како бисте објаснили то да су у Русији за најбољег лидера прогласили Леонида Брежњева? Према подацима социолога Аналитичког центра ‘Јуриј Левада’, о Брежњеву данас 56% наших суграђана има позитивно мишљење.“

Николај Лисовој: „У време Брежњева није било присиљавања на рад, нити борбе за одбрану земље, тада нисмо имали Велики отаџбински рат, нити велику индустријализацију, а није било ни освајања нових пространстава. Није било ничега. Чак је и свемирски програм сужен. Према томе, са становишта ‘обичног човека’ – то је било ‘златно време’.“

СП: „Да, али ни у продавницама такође није било ничега, осим редова. Шта је у томе добро?“

Николај Лисовој: „Мислим да претерујете...“

СП: „Сетите се Авганистана где је настрадало 15.000 наших момака – то је исто било доба Брежњева...“

Николај Лисовој: „Да, то је исто тако везано за период Брежњева. Ипак, мислим да је поступио потпуно правилно пославши тамо војску. Ја бих урадио исто, само бих гледао да за годину или две задатак буде обављен и да се рат заврши. Међутим, за мене је у сваком случају фигура број један – Стаљин.“

У петицији се посебно истиче да се додељивање највишег признања Руске Федерације Горбачову, човеку који је прекршивши заклетву сопственим рукама уништио државу на чијем се челу налазио – Савез Совјетских Социјалистичких Република – може једино схватити као „ругање сећању на људе који су градили Совјетски Савез бранећи га својом крвљу и својим животима“.

СП: „Између осталог, у истој анкети Стаљин је добио 50% позитивних оцена.“

Николај Лисовој: „Тако је. Стаљина препознају енергични, страствени људи. Њега су ценили они који су били спремни да раде, да се боре, који су били спремни да дају свој живот – и за Отаџбину и за изградњу новог друштва. Обичан човек на то није спреман. Обичном човеку треба ‘хлеба и игара’ и ништа више од тога.“

СП: „Зар је људска тежња ка бољем и мирнијем животу нешто лоше? Да ли се било ко може кривити због тога?“

Николај Лисовој: „Може, зато што управо то стање друштва води у деградацију и пропаст. Тај брежњевски 'застој' – иначе оправдан назив за тај период – довео нас је до тога да када би данас, далеко било, избио рат, не би имао ко да се бори. Нема ко да служи у војсци. Образовање је у земљи пропало, медицинске и здравствене услуге укинуте. А ‘златна времена’ су до тога довела.“

СП: „То је нешто што већ годинама слушамо...“

Николај Лисовој: „Наравно, али управо тако стоје ствари. Кренули смо страствено, покренути од стране Стаљина. Тај залет је био довољан и након његове смрти (1953) да се рецимо 1957. лансира сателит а 1961. пошаље Гагарин у космос, да се створи највећи војноиндустријски комплекс на свету и да наша земља постане велесила. А затим је дошло време ‘обичног човека’, када више нико није хтео да ради, што нас је и довело до катастрофе.“

Овај текст је адаптирана верзија материјала на руском језику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.