Дан Русије: од независности до званичне свечаности

Другој генерацији Јељциновог окружења тај празник је био потребан као потврда права на власт, али у Кремљу већ више није било популарно помињати околности и пароле под којима је та власт успостављена почетком 90-их. Извор: AP.

Другој генерацији Јељциновог окружења тај празник је био потребан као потврда права на власт, али у Кремљу већ више није било популарно помињати околности и пароле под којима је та власт успостављена почетком 90-их. Извор: AP.

Празник који су оснивачи нове Русије на челу са Борисом Јељцином установили по америчком принципу као „Дан независности“ свео се на још један нерадан дан у летњем периоду, и сада се зове „Дан Русије“. А све због тога што од самог почетка није било јасно од кога је то Русија постала независна.

Овај дан се непуних 20 година у Русији третира као празник. Све је почело 12. јуна 1990, када је Конгрес народних посланика Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР) изгласао Декларацију о државном суверенитету. Данас је тешко схватити зашто је тако нешто учињено, али те 1990. симболички значај Декларације био је далеко важнији од њеног садржаја.

Већ средином 90-их година многи су нестанак државе доживљавали онако како га је касније назвао председник Владимир Путин, рекавши да је то „највећа геополитичка катастрофа 20. века“. Тада се у друштву већ осећала носталгија према Совјетском Савезу. У том тренутку је број „радикалних демократа“ у екипи Бориса Јељцина почео да опада.

То је било доба када су парламенти република СССР-а један за другим усвајали декларације о суверенитету, тако да ни РСФСР више није могала остати по страни. Скоро сви делегати су гласали да се ово питање уврсти у дневни ред конгреса, али је коначан текст документа изазвао бурну дискусију, тако да је рад на њему потрајао цео месец и документ је усвојен 12. јуна.

За исти датум су наредне 1991. заказани и избори председника РСФСР. Таква одлука је донета из идеолошких побуда, али и због саме политичке ситуације у земљи. Са једне стране, екипа Бориса Јељцина је страховала да неки каснији датум гласања неће бити погодан за победу у првом кругу, јер ће то бити време годишњих одмора и неће бити довољно гласача.

Последњи совјетски лидер, Михаил Горбачов, и први председник Русије, Борис Јељцин. Извор: AFP/PIKO.

Идеолошки мотиви су ипак били далеко темељнији. Изградња нове земље заснивала се тада на двема идеолошким поставкама. Прва је била враћање традицијама Русије пре совјетског периода. Постало је модерно бити трговац или племић (свуда су ницали „трговачки сталежи“ и „племићке скупштине“), враћена је у употребу реч „господин“, а тробојка је почела да се доживљава као званична застава РСФСР, иако до августа 1991. за то нису постојале никакве правне основе. Све је то у неком смислу било слично тадашњим догађајима у земљама Источне Европе. Земље бившег совјетског блока су одбацивале социјализам под паролом „повратак у Европу“. Идеја повратка „у доба пре бољшевика“ постала је симбол нове руске власти. Није случајно управо 12. јуна 1991. одржан референдум о враћању Лењинграду имена Санкт Петербург.

Декларације, суверенитети, оснивачи и поход у доба пре бољшевика – све је то постало далека прошлост, а у будућности нас је чекао банкрот, затим завршетак рата у Чеченији, Владимир Путин и нова Русија као велика непознаница.

Аутори нове руске државности помало су подражавали осниваче САД, тј. оне који су своју државу основали на територији колоније. Тиме се објашњава и одлука да се дан усвајања Декларације прогласи за национални празник, иако тај документ има само симболичну вредност. Генадиј Бурбулис, главни идеолог из раног Јељциновог периода, придавао је симболима огроман значај. Требало је да председник нове Русије буде изабран на дан усвајања декларације о суверенитету. То се уклапало у причу о томе како ми градимо нову земљу, стварамо нови државни и друштвени простор и његове традиције, и зато подударање датума само по себи треба да буде идеолошки маркирано.

Конгрес народних посланика Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике, која је тада још увек постојала као део СССР-а, у почетку је подржавао ту игру и чак био њен непосредни учесник. Заправо је Врховни Совјет 1992. одлучио да 12. јун буде празник, а Борис Јељцин је 1994. само потврдио ту одлуку својим указом, јер државни празник није могао бити заснован на одлуци Врховног Совјета, пошто је сама та институција распуштена у октобру 1993. Међутим, у време издавања председничког указа дотични датум већ више није изазивао претерано одушевљење.

Све је то у неком смислу било слично тадашњим догађајима у земљама Источне Европе. Земље бившег совјетског блока су одбацивале социјализам под паролом „повратак у Европу“.

Није случајно што су се појавиле многе недоумице везане за незванични назив „Дан независности“.

Пре свега, чије независности и независности од кога? У јуну 1990. нико није могао ни претпоставити да се РСФСР може одвојити од СССР-а. Распад Совјетског Савеза је био нешто незамисливо. Декларација о суверенитету била је само елеменат политичке игре између савезног руководства и Јељцинове екипе.

Друго питање везано је за улогу руског руководства у распаду Совјетског Савеза. Већ средином 90-их година многи су нестанак државе доживљавали онако како га је касније назвао председник Владимир Путин, рекавши да је то „највећа геополитичка катастрофа 20. века“. Тада се у друштву већ осећала носталгија према Совјетском Савезу. У том тренутку је број „радикалних демократа“ у екипи Бориса Јељцина почео да опада. Новој генерацији Јељциновог окружења тај празник је био потребан као потврда права на власт, али у Кремљу већ више није било популарно помињати околности и пароле под којима је та власт успостављена почетком 90-их.

Руски председник Борис Јељцин се обраћа окупљенима са тенка испред зграде Савета министара, 19. август 1991. Извор: Reuters.

Управо због тога је 12. јун од средине 90-их свима добродошао као нерадан дан у периоду између мајских празника и годишњих одмора, али нису сви разумели шта се тога дана празнује.

Аутори нове руске државности помало су подражавали осниваче САД, тј. оне који су своју државу основали на територији колоније. Тиме се објашњава и одлука да се дан усвајања Декларације прогласи за национални празник, иако тај документ има само симболичну вредност.

Како је време одмицало, празник је постајао све званичнији и свечанији. Ево како званични сајт празника описује петогодишњицу 12. јуна: „Шефови готово свих региона наше земље уочи овог датума издали су указе о организовању празничних манифестација у част Дана Независности. Тако је по први пут овај датум прослављен као прави празник. Престоница Русије украшена је плакатима са честиткама поводом Дана Независности. У појединим градовима су организовани митинзи и концерти у част празника, а у Кремљу је одржана церемонија уручивања Државне награде“.

До коначног одступања од првобитне замисли дошло је 1998, када је Борис Јељцин преименовао празник у „Дан Русије“. Декларације, суверенитети, оснивачи и поход у доба пре бољшевика – све је то постало далека прошлост, а у будућности нас је чекао банкрот, затим завршетак рата у Чеченији, Владимир Путин и нова Русија као велика непознаница.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“