„Козак“ значи „слободан“: историја руских козака до 20. века

Не може се рећи кратко и јасно: „козаштво се појавило те и те године“, мада је уобичајено да се историја козака рачуна од 15. века, када тај назив почиње често да се помиње у историјским документима.

Бекство од феудалног угњетавања, глад, суша, болести, прогони старообредника и друге невоље приморавале су активне и енергичне људе из целе Русије да у потрази за бољим животом одлазе на територије које фактички нису биле ничије, тј. на немирне степске границе Источне Европе, у доње токове Дњепра, Дона, Терека, Волге и Урала.

Тамо, на обалама великих река, формирале су се заједнице од по неколико хиљада козака које су имале самоуправу и стално ратовале са суседним државама и племенима. Козаци су ратовали против свих својих суседа (против Московске царевине, Кримског каната, Турске и пољско-литванске државе „Жеч Посполите“), а у случају потребе привремено су склапали савезе са дојучерашњим непријатељима. Контролисали су многе трговачке путеве и узимали данак од каравана за пролазак преко њихове територије, а понекад су их једноставно пљачкали.

Шта се може рећи о пореклу козака? Савремени истраживачи сматрају да су у њиховој етногенези поред очигледне руске и источнословенске компоненте могли учествовати и монголско-турски и кавкаски народи. И заиста, и у наше време често се срећу црномањасти потомци козака. Увек су говорили на дијалектима руског језика разумљивим за све житеље Русије, ако се изузму поједине речи. Козаци никада нису имали неки посебан национални идентитет, али је зато сталешки и верски (православни) идентитет код њих увек био веома изражен.

Православни идентитет је на крају крајева и довео козаке под окриље све моћније Московске, а затим Руске царевине, где су у почетку имали статус вазала. Козаци су на својим територијама имали своје сопствене законе, тј. својеврсну козачку демократију. Сами су себи и између себе бирали командире, и то само за време војног похода, док су у остало време сви били једнаки.

Царска власт је у 17. и 18. веку непрекидно вршила притисак на козаке, покушавајући на све начине да ограничи њихову слободу, и сасвим је разумљиво што је то наилазило на жесток отпор. Козачки атамани су у више наврата подизали устанке против Москве, подстичући на бунт и хиљаде сеоских житеља. Најпре је 1670-1671. Степан Разин стао на чело великог устанка против цара Алексеја Михајловича, затим Кондратиј Булавин против Петра Великог, а затим Јемељан Пугачов против Катарине Велике. Запорошка Сеча је у 18. веку распуштена управо зато што је била јогунаста. Козаци лојални царици тада су се преселили у Кубањ (Северни Кавказ), а део Запорожаца је отишао на територију Османске Империје и тамо формирао Задунавску Сечу, лојалну турском султану. Поједини козаци су доспели чак и до Војводине, где су служили Хабзбурзима на аустријско-турској граници.

Ветар са Истока

Па ипак, у време мира са козацима царска власт их је и поред тако сложених односа користила за ширење територије земље. Непроцењива је била улога козака у покоравању и култивисању Урала, Сибира и руског Далеког Истока, а самим тим и Руске Империје. Козаци су основали многе данашње градове у овим подручјима, а међу њима су и престонице руских области и аутономија: Иркутск, Хабаровск, Омск, Томск, Јакутск, Благовешченск, Петропавловск Камчатски, Оренбург, Краснојарск, Краснодар, па чак и Грозни. И то није цео списак. Козаци су дошли до Тихог океана, али он их није зауставио. Козак Дежњов је 1648. открио Америку са азијске стране и омогућио ширење Русије на Аљаску.

Константин Маковски: Запорошки козак (1884).

Заузимање огромних територија Евроазије које су данас неодвојиви део Русије и окосница њене економије (у њима су концентрисана главна налазишта нафте, гаса, злата и других руда) одвијало се са једне стране уз подршку и стратешко осмишљавање и према директном указу руског монархијског двора, а са друге је било у складу са тежњом за независним и слободним животом подаље од цара и власти, а управо такав приступ је култивисан међу козацима. Не треба заобићи ни чињеницу да су козаци због своје природне суровости (одмалена су васпитавани као ратници) били груби, па чак брутални према локалном становништву.

Са друге стране, козаци су поставили и темеље мирне коегзистенције руског народа и аутохтоних становника на колонизованим подручјима. Они никада нису истребљивали аутохтона племена, као што су то масовно чинили западноевропски завојевачи приликом освајања других делова света (обе Америке, Аустралија).

Елитни сталеж

Када је протутњао устанак Јемељана Пугачова, Империја је одлучила да више не долази у конфликт са козацима, тако да они коначно постају моћан војни сталеж и од тада се козак постаје само рођењем. Њихова главна обавеза била је да чувају границе Империје и да учествују у војним походима. За своју службу су од цара добијали привилегије: огромне парцеле, ослобођење од пореза, као и унутрашњу самоуправу, а донски козаци поред свега и територијалну аутономију, Област Донске војске. Власти су одлучиле да не ступају у конфликт са козацима, а заузврат су од њих добиле безрезервну подршку. Од тада су козаци лојални цару и у том погледу су били један од најлојалнијих сталежа Руске Империје, а уз то су били одлично (само)организовани. Сви су били наоружани, добро обучени у руковању оружјем и увек спремни да проливају своју и туђу крв „за цара и веру православну“.

Свој највећи успон козаштво је достигло у 19. веку. Донски козаци атамана Матвеја Платова заједно са победоносном руском армијом до ногу су потукли Наполеона и заузели Париз, подаривши Европи и свету нови лик неустрашивог, непобедивог и непоштедног коњаника и руску реч „бистро“ (на руском „_serbianBeginIgnore_быстро_serbianEndIgnore_“ значи „брзо“). Козаци су били ти који су за време Николаја I угушили устанке на територији Русије (у Пољској) и још су 1848. спасавали суседну Хабзбуршку царевину од побуњених Мађара. Ту су се нашли на истој страни са Србима – аустријским поданицима лојалним Бечу. Козаци су 1878.  заједно са руском армијом разбили Турке Османлије и донели коначну победу народима Балкана: Бугарима, Србима и Румунима.

Козаци су учествовали и у гушењу народних устанака, али су и храбро ратовали на фронтовима Руско-јапанског и Првог светског рата, а од 1918. на њиховој територији се разбуктава страшан, драматичан и крвав грађански рат. Али, козаштво у 20. веку је посебна прича.

Росијскаја газета. Сва права задржана.