Црногорске обале руске душе

Руско-црногорска „златна грозница“ трајала је до 2008. Цене су у међувремену баснословно порасле. У 2004. се за 100 хиљада долара на најбољим местима могла купити пристојна троспратна кућа, али већ 2007. је квадратни метар коштао 4–6 хиљада долара. На фотографији: Пераст. Извор: Milachich.

Руско-црногорска „златна грозница“ трајала је до 2008. Цене су у међувремену баснословно порасле. У 2004. се за 100 хиљада долара на најбољим местима могла купити пристојна троспратна кућа, али већ 2007. је квадратни метар коштао 4–6 хиљада долара. На фотографији: Пераст. Извор: Milachich.

Црну Гору је током 2000-их поплавио талас Руса, толико велики да је постала позната као „Мала Русија“, али је спласнуо 2008. Како живе Руси у Црној Гори? Како се сналазе њихова деца, исплати ли се бизнис у „егзотичном пословном окружењу“ и како им иде учење значења речи „полако“?

Први који су се заинтересовали за Црну Гору били су Ирци – они су кренули да тамо масовно купују куће крајем 1980-их. После њих су стизали Британци, Немци и богати Скандинавци. Сада се, међутим, у тој земљи досељеници из Западне Европе уопште не примећују јер их је средином прошле деценије преплавио талас Руса.

Ипак, у Црној Гори има много мање стално настањених руских држављана у односу на сав руски новац који је уложен у црногорске некретнине. За наше људе, и за њихов новац, то представља врло згодно растерећење и бег од „брзог и скупог“ живота: лепо је и топло, а уз извесне изузетке и прилично безбедно – тешко може да се пропадне, али не може ни да се озбиљно заради. Уз то треба истаћи да су Руси у Црној Гори на неки начин принуђени да се баве неком пословном делатношћу јер је то најсигурнији начин да се добије боравишна дозвола (поседовање некретнине није довољно).

Општа помама је прошла

Прва реч коју научите јесте – ‘полако’. Све се своди на то. Важно је да све тече опуштено и без журбе. Пре среде тешко може било шта да се заврши, као и после четвртка.

Олга Саљникова, Рускиња у Црној Гори

„Само да сте видели како је било пре осам година!“, каже Михаил Бочкарјов, извршни секретар руске заједнице у Црној Гори. „Текле су реке новца. Црногорци су торбама вукли у банке по милион долара, свако ко би купио или продао нешто – кућу, стан, или некакву бараку – гледао је да буде посредник у некој новој купопродаји. Кафане и ресторани се нису затварали по целу ноћ, за сваким столом би седели Руси којима су домаћини гледали да продају све што могу!“

Занесени лепотом Црне Горе, „крупни капиталци“ су после 2000. нагрнули у Црну Гору. Загрејани за куповину вила кренули су у још веће подухвате: Олег Дерипаска је купио половину црногорске индустрије коју чини једна фабрика алуминијума у Подгорици и један рудник боксита. Онда је почео да гради хотеле и одмаралишта. Сергеј Полонски се упустио у изградњу огромног хотела у близини Будве.

После тога се укључила и средња класа. Новинари, адвокати и службеници разних профила водили су по Москви бескрајне разговоре о томе где ће да се населе – у Бококоторском заливу или на Будванској ривијери.

„Златна грозница“ је трајала све до 2008. Цене су за то време баснословно порасле. У 2004. се за 100 хиљада долара на најбољим местима могла купити пристојна троспратна кућа, али већ 2007. је квадратни метар коштао 4–6 хиљада долара.

Велика тајна

Велика је тајна колико Руса има у Црној Гори. Ни руска амбасада ни црногорска министарства не говоре о томе. Већина наших саговорника сматра да се та тајна чува од Европске уније чију наклоност Црна Гора све више намерава да користи, јер ако се превише буде говорило о томе да је та земља постала азил „руских капиталаца“, врло брзо би се добра воља ЕУ изгубила.

Ипак, могуће је извести одређене претпоставке. Познато је на пример да су до 2009. руски држављани у Црној Гори купили око 35 хиљада различитих некретнина. Међутим, тај број није сасвим сразмеран са бројем стално насељених Руса, чак постоји мишљење да их у Црној Гори нема више од 10 хиљада. „Русе је потребно удружити и успоставити систем узајамне помоћи и подршке“, истиче Михаил Бочкарјов који као свој главни задатак види учвршћивање руске заједнице. Руска заједница, основана почетком ове године, најпре је изазивала сумњу – неповерљиви досељеници су чак у њој видели „полуге Кремља“ с обзиром да је заједница регистрована као „званична дијаспора“ уз подршку нашег амбасадора. Затим су сумње полако нестајале: Михаил Бочкарјов ради као пословни саветник, исто као и председник дијаспоре Андреј Хргијан. Основа њихове делатности су правне услуге јер за адвокате у Црној Гори увек има посла.

Бизнис као неизбежно решење

Скоро сви Руси који живе у Црној Гори имају и своје сопствене фирме. Али не због превеликог предузетничког дара или неодољиве потребе за зарадом, већ зато што је то најсигурнији начин за добијање боравишне дозволе. Руси у Црној Гори без визе могу да бораве највише до 30 дана. Краткорочна виза омогућава да се тамо живи 180 дана у години, али не узастопно, већ са дужим прекидима и дељењем тог периода на бар два дела. За оне који желе да стално бораве у Црној Гори постоје само три могућности: да отворе сопствену фирму, да се запосле или да склопе брак са неким ко има држављанство Црне Горе. Власништво некретнине се као основ за стално пребивалиште не рачуна.

Ради добијања боравишне дозволе довољно је да се отвори чак и мала фирма у којој је, на пример, запослен само власник. Најважније је да самом себи исплаћује плату и редовно плаћа порезе. У просеку фирма која није активна уз најнижи лични доходак кошта неких 200 евра месечно. „Фиктивно запослење је још јефтиније и постоји много посредничких фирми које нуде такву могућност“, каже Александар, син Андреја Хргијана, и објашњава: „Та услуга кошта око хиљаду и по евра годишње, међутим има доста случајева када људи плате посредницима и дођу да регулишу боравак, али буду одбијени јер се испостави да они који су им узели новац нису ни помишљали да за њих плаћају порезе“.

Бивши службеник Министарства за спољну трговину РФ а сада пензионер Виктор Матвејев такође је покренуо свој посао: преселио се у кућу у Црној Гори коју су његови синови купили, а како би решио дозволу за боравак, видевши уз то скроман избор у оближњим продавницама, решио је да организује увоз руских намирница пре свега за потребе Руса, не верујући толико у платежну способност Црногораца. Међутим, сада размишља да све остави и да се врати да живи ближе својим унуцима, где има разноврснију храну и боље медицинске услуге.

Место под сунцем

У Ластви Грбаљској, малом месту изнад Будве, међу напуштеним плантажама мандарина брачни пар из Москве има свој коњички клуб. Александра је још увек узбуђена када размишља о њиховом исељавању из Русије са четири коња. Коњи су провели на путу више од два месеца, али су ипак преживели. „Бизнис? – Мора да се шалите!“, одговара она додајући: „Гледамо само да коњи имају довољно за храну. Овамо уопште нисмо дошли ради посла. Наш син има пет година и овде нам је са њиме много лакше. Ту и ђаци прваци могу на улици да зауставе такси, ништа им се неће десити. Док смо били у Москви био је алергичан на све, док овде једе све по реду и за годину дана ниједном није био болестан. Иде у обичан вртић и прича српски скоро исто као и руски.“

За успех у Црној Гори локални менталитет не треба критиковати, него проучавати

Константин Скорњаков, руски предузимач у Црној Гори

По питању обданишта и школа, досељеници из Русије имају два супротна става: једни сматрају да када већ ту живе, онда и деца треба да им буду заједно са локалном децом, док други нису задовољни квалитетом локалног образовања. Зато је и разумљива потреба да се све више отварају руски вртићи и школе. Надежда Лаптева је пре неколико година организовала школу „Каћуша“ у Будви. У њену школу тренутно иде 35 деце, а у новој школској години према њеним очекивањима треба да буде преко 40. „Регистровани смо као огранак московске школе бр. 548 из Царицина. Родитељи код нас за упис детета плаћају 300 евра а затим по 400 евра месечно“, каже Надежда и додаје: „Тиме покривамо плате 20 наставника, изнајмљивање базена и још неке школске активности.“

Црногорска посла

Сваки Рус у Црној Гори другачије доживљава менталитет тамошњих мештана. „Локални менталитет је врло специфичан“, каже Олга Саљникова и објашњава: „То је једно велико село где свако воли да се бави туђим приватним стварима“. Олга је у Москви била врло успешна, као власник маркетиншке агенције „MediaPolis“ била је продуцент групе „Brainstorm“. О пресељењу уопште није размишљала све док није купила стан у Перасту - тада се и преселила. Покушавала је да промовише клуб-ресторан „Пилот Џао Да“ у Котору, али није имала пуно успеха. Сада размишља шта даље, међутим и сама схвата да у тој земљи успешан посао, према руским стандардима, није могућ – пре свега због менталитета. „Прва реч коју научите јесте – ‘полако’“, каже она и наставља: „Све се своди на то. Важно је да све тече опуштено и без журбе. Пре среде тешко може било шта да се заврши, као и после четвртка...“

Посебан менталитет црногорског становништва уочио је и Константин Скорњаков, оснивач д. о. о. „Solaria“ чија је делатност продаја и уградња соларних и електричних система за грејање. „Народ је овде врло конзервативан“, каже он и објашњава: „Људи посебно обраћају пажњу шта раде њихови суседи. Зато ја увек гледам да изаберем неког виђенијег у крају да му уз већи попуст продам систем за грејање, а онда се и његови суседи заинтересују па и они наруче.“ Из године у годину приходи иду 25–30% уз промет од преко 300 хиљада евра. За успех у Црној Гори локални менталитет не треба критиковати, него проучавати“, сматра Константин.

Егзотично пословно окружење

Компанија „Realaxy“ изнајмљује у Петровцу за своје запослене петоспратну кућу. Њихов тим припрема нови пројекат: то би требало да буде „на свету најмоћнији 3D конструктор намењен за дизајн ентеријера – али не за дизајнере, већ за свакога!“ каже шеф тима Иван Дембицки. Развој пројекта је врло напоран, али ће зато бити врло једноставан за коришћење. У 10 часова ујутру почиње радни састанак где се износе планови у једном кафићу на обали, затим следи заједничко купање, а у вечерњим сатима и викендом ту су обавезни излети и обиласци, концерти и роштиљ.

Према условима истакнутим на Интернету, од способности које треба да поседује свако ко би желео да ради у компанији „Realaxy“ наводи се: „куглање, пливање, роњење, скијање, да добро подноси лето девет месеци у години, али је такође пожељна и међународна лиценца за управљање јахтом“. „Уз то на посао не примамо самце – такви су услови“, додаје Дембицки. Инвеститор овог пројекта је, како тврди Иван, задовољан како се све одвија јер је доста уштедео пребацивши свој развојни тим у Црну Гору. „За неколико година смо потрошили мање од милион евра што наравно није ни близу предвиђених расхода за исти такав пројекат у Москви“, објашњава Дембицки. Уштедело се изнајмљивањем повољног пословног простора и нижим платама запослених. „Не ради се о томе да ми штедимо на њима – просто сви они знају да чим посао буде покренут, они ће постати сувласници. Тако да би сада захтевање виших плата било исто што и трошење сопственог новца“, додаје Дембицки.

„Хиљаду петсто евра које ја овде добијам су за Москву ништа, али овде тешко може да се више потроши“, каже 20-годишњи Сергеј Гончар, који је, како би добио садашњи посао, у исто време морао да донесе две важне одлуке – да напусти факултет и да се ожени. И ни због једног се није покајао.

Росијскаја газета. Сва права задржана.