Зашто је горко боље него слатко?

Емир Кустурица: Када човек умире, он мора да буде неко – немогуће је умрети као нико. Извор: РИА „Новости“.

Емир Кустурица: Када човек умире, он мора да буде неко – немогуће је умрети као нико. Извор: РИА „Новости“.

Седам питања и седам неочекиваних одговора: у интервјуу за „Руски репортер“ Емир Кустурица објашњава како је могуће да воли Михалкова, шта мисли о случају групе „Pussy Riot“, зашто су облакодери лоши за самоспознају, али и о Циганима и својој националној припадности.

Кустурица у Русији припрема позоришну представу „Дом за вешање“ (рус. „_serbianBeginIgnore_Время цыган_serbianEndIgnore_“) по мотивима свог филма из 1988. Поставка коју је сам редитељ сврстао у жанр „панк-рок опере“ од 2007. је била на репертоару парискe Оперe „Бастиља“. „Дом за вешање“ у Русији по први пут треба да буде изведен на отварању фестивала „Кубана“ у Краснодарском Крају. Посебно за ту прилику на морској обали у близини Анапе гради се сценографија под отвореним небом. Музику за представу изводи „No Smoking Orchestra“, а у улози гусака биће праве гуске.

Случај „Pussy Riot“ је пример како Русија покушава да се заштити на конзервативан начин. Живот је тако устројен да је за људско здравље најкорисније оно што је горко. Већина хране је слатка, али је за нас она штетна. Исто важи и за јавни живот: врло често када поједете нешто јако горко, то је добро за организам.

1. Дуже време нисте снимали филмове о Циганима, а сада се поново враћате на ту тему. Да ли је код Вас некада престало интересовање за њих?

Емир Кустурица: Код мене никада није нестајало интересовање за Цигане, одувек сам волео мање етничке групе које су под посебним притиском а у животу показују већу снагу и умеће од осталих. Као дете сам живео у близини ромског насеља и све време бих тамо ишао. Слушао сам њихову музику и живео њиховим животом. Мој живот је у то време био досадан јер је био ограничен строгим европским правилима. А моји вршњаци Роми имали су потпуну слободу која их је често доводила и до катастрофалних последица. Што већу слободу осећају мање имају новца. Док је у нашем друштву управо супротно.

2. Зашто сте одувек избегавали да истичете своју националну припадност?

Е. К.: То је било некада раније. Сада јасно кажем да сам Србин. У потпуности. Некада сам заиста себе сматрао Југословеном, а сада то звучи нереално. Како било ко може да буде Југословен када таква земља не постоји већ двадесет година? Моји родитељи су имали муслиманска имена, али то је зато што су многи Срби у Османском царству били присиљени да пређу у ислам. Често се дешавало да један део шире породице пређе у ислам, а други не. Али су увек помагали једни друге. У Израелу живе и Јевреји и Арапи. Када одете у Њујорк, видите да људи себе сматрају Американцима и веома су поносни на то. У Русији имате људе који су изузетно поносни на што су Руси. Сматрам да и ми Срби такође заслужујемо да се зовемо правим именом.

Не може сваки цвет из Русије да расте рецимо у Шпанији. Када би сви отишли на Волстрит и пожелели да постану Американци, свако би изгубио своју посебност. Тешко је пронаћи свој одраз међу облакодерима – док је у Талмуду, Библији, Курану могуће, или у савременој уметности.

3. Како се то уклапа у Ваше левичарске ставове који подразумевају интернационализам?

Е. К.: Све је потпуно логично. Не може сваки цвет из Русије да расте рецимо у Шпанији. Када би сви отишли на Волстрит и пожелели да постану Американци, свако би изгубио своју посебност. Тешко је пронаћи свој одраз међу облакодерима – док је у Талмуду, Библији, Курану могуће, или у савременој уметности, или било где другде, али морате бити неко. Немогуће је бити нико. Губећи своје порекло, своје корене и везе са својим народом – човек полако постаје нико. Нажалост, све израженија глобализација чини да човек као појединац постане нико и ништа. Али морамо се томе одупрети – сви заједно, како год да се зовемо. Није могуће градити свет заснован на интернационализму и себе сматрати само интернационалистом. Када мало боље погледамо, видимо да је то само идеологија.

4. Али управо је национално питање било узрок распада Југославије...

Е. К.: Мислим да је међународна заједница створила такве околности које су отвориле врата национализму. А рат је за такве ствари плодно тло.

Када човек умире, он мора да буде неко – немогуће је умрети као нико.

5. За многе Ваше обожаваоце у Русији несхватљиво је то да волите Никиту Михалкова.

Е. К.: Сматрам да је он један од најбољих редитеља на свету. Одрастао сам уз његове филмове као што су „Робиња љубави“ или чувена екранизација Чехова. Није потребно да више било шта додам. А то што бисте Ви желели да ме питате спада у сферу политике и ја не бих да се упуштам у то. Никита није једини руски филмски редитељ који ми се изузетно допада.

6. Пре извесног времена прешли сте у православље. Не могу а да Вас не питам шта мислите о случају групе „Pussy Riot“?

Е. К.: А да ја Вас нешто питам: шта мислите о пет милиона људи које су Американци убили од 1945? Не бисте желели да причате о томе. Случај „Pussy Riot“ је пример како Русија покушава да се заштити на конзервативан начин. Тај случај би могао да послужи као добра тема за драму с обзиром да изгледа као испољавање неправде. Међутим, живот је тако устројен да је за људско здравље најкорисније оно што је горко. Већина хране је слатка, али је за нас она штетна. Исто важи и за јавни живот: врло често када поједете нешто јако горко, то је добро за организам. Према томе мислим да конзервативизам такође понекад помаже, иако можда то код себе не примећујемо. Запамтите: горко је боље него слатко.

7. Ко је насликан на Вашој мајици?

Е. К.: Иво Андрић. Српски писац и добитник Нобелове награде, аутор романа „На Дрини ћуприја“ по којем тренутно снимам филм. Градимо град од камена, Каменград, недалеко од мог дрвеног Дрвенграда, само на подручју Босне. Он је за сада величине овог паркинга.

И не заборавите: горко је боље него слатко!

Росијскаја газета. Сва права задржана.