Помршени конци вашингтонских луткара

Данас је у Источној Европи све присутније схватање да ће даље коришћење неолибералних рецепата допринети само да локалне економије остану на периферној позицији, а то није оно чему су се надале. Извор: ИТАР-ТАСС.

Данас је у Источној Европи све присутније схватање да ће даље коришћење неолибералних рецепата допринети само да локалне економије остану на периферној позицији, а то није оно чему су се надале. Извор: ИТАР-ТАСС.

Земље Источне Европе су се надале да ће, следећи економске рецепте Вашингтона и Брисела, постати центар, а постале су послушна економска периферија и - према старом америчком рецепту - извор јефтине радне снаге који треба да подржава економију Запада. Ипак, могуће је да је светска криза 2008. означила крај економске хегемоније САД и њихових финансијских институција, док су земље БРИКС-а показале да је могуће развијати се и без Вашингтона. Ова и друга питања су размотрена на занимљивој конференцији у Кијеву. „Руска реч“ преноси најзанимљиве моменте.

Глобална економија неолиберализма довела је земље Источне Европе у још већи ћорсокак од онога у коме су се нашле после распада Совјетског Савеза. Шта да се ради са Европском унијом, каква је будућност БРИКС-а и где тражити излаз из крајње тешких последица светске економске кризе? У Кијеву су одговоре на ова питања тржили учесници научне конференције „Епоха после неолиберализма: криза и будућност Источне Европе“, коју је организовала међународна иницијативна група „Постглобализација“.

Земље Источне Европе су мислиле да ће постати део центра, јер су им теоретичари са оне стране океана обећавали процват захваљујући преласку на „слободно тржиште“. И мада све земље у региону још увек имају шансе да се развијају далеко самосталније, ипак читав регион засада има статус послушне периферије Запада.

Сви се слажу да деловање по неолибералним рецептима Међународног монетарног фонда, Светске банке, Европске уније и САД више не може бити основа развоја Источне Европе. За превазилажење кризе неопходна је квалитативно другачија стратегија, уверени су учесници кијевске конференције.

Период 1982-2008. је време процвата неолиберализма, познатог и као „Вашингтонски консензус“. У том периоду, како истиче руски политиколог Борис Кагарлицки, америчке финансијске корпорације су ојачале, а САД су биле центар светских економских процеса и глобални политички хегемон. Међутим, 2008. се стање на светском тржишту погоршало и почела је велика криза, која је избацила у први план мноштво недостатака неолибералног система.

Становницима Источне Европе су један од могућих путева развоја указали Бразил и Индија, јер су то земље које су делимично већ одступиле од неолиберализма, каже Никола Булард.

Садашње потешкоће вуку своје корене из 80-их година прошлог века, када су САД читавом свету наметнуле свој сценарио развоја, уверени су економисти. Америка је помоћу неолибералне економске теорије и рецепата које су дарежљиво делили Међународни монетарни фонд и Светска банка успела да учврсти свој положај светског хегемона, и не занима је колико је то коштало друге земље и колико ће их још коштати.

Подсећамо да су у то време земље „трећег света“ тек изашле из кризе 1970-их. Многе од њих су непосредно пре тога стекле независност и све су тежиле да се самостално развијају. Са друге стране, САД су у то време изгубиле рат у Вијетнаму и многима се чинило да свет постаје другачији, слободнији и правичнији.

ЕУ није „заједнички дом“, него систем националне сегрегације. Такав неравноправан положај се учврстио свуда, што уопште није у супротности са „Вашингтонским консензусом“, јер се његова концепција раста светске економије темељи на јефтиној радној снази.

Па ипак, како истиче аустралијски публициста Никола Булард, члан међународне научне групе „Постглобализација“, нове државе су ослабљене због повећања камата на кредите добијене од Запада, суочиле су се са растом инфлације и на крају су прихватиле америчке економске рецепте. Хегемонија САД је очувана, мада је светска економија сада другачија.

Током прилично дугог периода амерички рецепти су некако функционисали, али се показало да се помоћу њих не може превазићи нова велика криза. И поред свих мера које се предузимају криза никако није превазиђена, него је само привремено обуздана. „Невоља је у томе што су робноновчани односи увођени тако да ниједна земља није добила обећани процват економије, али је зато транснационални капитал извукао велику добит“, констатује Кристоф Агитон, француски економиста и један од оснивача Асоцијације за опорезивање финансијских трансакција и помоћ грађанима.

Можда ће се испоставити да је глобална економска криза крајем прве деценије 21. века заправо била почетак краја америчке доминације. Нови рецепти развоја националних економија већ постоје, и уопште им није потребан Вашингтон да би се успешно примењивали.

Чак и у периоду пре кризе многи критичари глобалног капитализма из земаља бившег Источног блока констатовали су да је на делу конзервација сиромаштва. „Низак животни стандард после тржишних реформи изазвао је у друштву разочарање у неолиберализам“, пише румунски писац Василе Ерну. По његовим речима, нису се оправдале наде у глобализацију као процес светске интеграције. У Европску унију су такође полагане огромне наде, али испоставило се да она за своје грађане није „заједнички дом“, него систем националне сегрегације. Такав неравноправан положај се учврстио свуда, што уопште није у супротности са „Вашингтонским консензусом“, јер се његова концепција раста светске економије темељи на јефтиној радној снази.

Данас је у Источној Европи све присутније схватање да ће даље коришћење неолибералних рецепата допринети само да локалне економије остану на периферној позицији, а то није оно чему су се надале. Оне су мислиле да ће постати део центра, јер су им теоретичари са оне стране океана обећавали процват захваљујући преласку на „слободно тржиште“. И мада све земље у региону још увек имају шансе да се развијају далеко самосталније, ипак читав регион засада има статус послушне периферије Запада.

Учесници кијевске конференције дошли су до закључка да земље Источне Европе треба да се ослободе окова периферне позиције и врате се на пут самосталног економског развоја. „Криза у Сједињеним Америчким Државама пружа шансу да се измени план развоја националних економија“, тврди Том Рејфер, редовни члан Транснационалног института и ванредни професор социологије на Универзитету у Сан Дијегу.

Америка је помоћу неолибералне економске теорије и рецепата које су дарежљиво делили Међународни монетарни фонд и Светска банка успела да учврсти свој положај светског хегемона, и не занима је колико је то коштало друге земље и колико ће их још коштати.

Становницима Источне Европе су један од могућих путева развоја указали Бразил и Индија, јер су то земље које су делимично већ одступиле од неолиберализма, каже Никола Булард. Мере које су њихове власти предузеле омогућиле су, на пример, локалној машиноградњи да се развија, а највећу пажњу држава сада посвећује социјалним проблемима.

Сасвим је могућ економски развој ван оквира неолибералног „Вашингтонског консензуса“, уверен је и руски економиста Василиј Колташов. За то је, међутим, потребна спремност да се развија сопствено унутрашње тржиште, да се не робује директивама ММФ-а и Светске банке, да се уведе регулисање економије и да се повећа улога државе у економији. Повећање и заштита заједничких тржишта у таквим околностима ће створити базу за вишеполарни свет и означити крај хегемоније САД.

Можда се у овом тренутку чини да је „Вашингтонски консензус“ несаломив и да нема алтернативу, и можда нема много земаља које су спремне да одбаце неолибералне рецепте, али ипак се развој светске економије не може зауставити. Није случајно Имануел Валерштајн, један од оснивача школе микросистемске анализе, већ одавно прорекао историјску неизбежност завршетка неолибералне ере и хегемоније САД.

Можда ће се испоставити да је глобална економска криза крајем прве деценије 21. века заправо била почетак краја америчке доминације. Нови рецепти развоја националних економија већ постоје, и уопште им није потребан Вашингтон да би се успешно примењивали.

Росијскаја газета. Сва права задржана.