Гаврило Принцип у српским и руским очима

Атентат на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда (1863-1914) и његову супругу Софију (1868-1914) 28. јуна 1914. Илустрација из француског листа Le Petit Journal, 12. јул 1914.

Атентат на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда (1863-1914) и његову супругу Софију (1868-1914) 28. јуна 1914. Илустрација из француског листа Le Petit Journal, 12. јул 1914.

28. јуна 1914 Гаврило Принцип је извршио атентат на аустријског престолонаследника и тиме покренуо ланац догађаја који је свет довео до глобалног рата и нове историјске епохе. Праву истину о њему вероватно нећемо никада сазнати, јер се Беч на време потрудио да тако буде, каже за Russia Beyond руски историчар Михаил Вашченко.

Овај догађај је означио почетак Првог светског рата, у коме је из корена измењена политичка слика Европе (па и читавог света), а сам сарајевски атентат је увек предмет оштрих дискусија.

Принцип и „европски пут“

У Аустроугарској и Немачкој је одмах после атентата почела интензивна кампања против Србије. Као најизразитији пример такве антисрпске пропаганде може да послужи карикатура „Serbien muss sterbien“ („Србија мора умрети“), која јасно говори да је убиство престолонаследника за аустроугарске и немачке владајуће кругове било само повод за агресију на Србију. Рекло би се да је сарајевски атентат већ одавно постало део историје, али он још увек утиче на савремену политику данашњих земаља на територији бивше Југославије.

Култ Гаврила Принципа

Још у Краљевини Југославији почео је да се ствара култ Гаврила Принципа и организације „Млада Босна“. У суштини, управо је Принципов пуцањ, према интерпретацији која се тада појавила, послужио као својеврстан сигнал не само за почетак Првог светског рата, него и за стварање јединствене југословенске државе, у којој је уједињен српски народ. На пример, већ 1920. је на српском православном гробљу св. Михаила у Сарајеву отворена Капела видовданских јунака, где су сахрањени Принцип и његови саборци.

И у СФРЈ је име Гаврила Принципа било веома поштовано, што није ни чудно, јер је „Млада Босна“ била „револуционарна организација која се борила против аустроугарског империјализма“ и, у перспективи, омогућила ослобађање и уједињење свих југословенских народа.

Међутим, са распадом Југославије се много тога променило, између осталог и у ондосу према личности Гаврила Принципа. То се испољавало и испољава се, између осталог, и у називима градских објеката и натписима на меморијалним плочама. Латинска ћуприја у Сарајеву, поред које је извршен атентат, у новоформираној социјалистичкој Југославији преименована је у Принципов мост, а после распада СФРЈ враћен јој је пређашњи назив. На том мосту се налазила меморијална плоча са ћириличним натписом: „_serbianBeginIgnore_Са овог мjеста 28. jуна 1914. године Гаврило Принцип своjим пуцњем изрази народни протест против тираниjе и вjековну тежњу наших народа за слободом_serbianEndIgnore_“. Та плоча је разбијена 1992, а на њеном месту се појавила друга, са другим натписом: „Sa ovog mjesta 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip je izvršio atentat na austrougarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju“. У новом тексту нема ни наговештаја о „народном протесту“, али се зато изражава својеврсно саосећање према престолонаследнику и његовој супрузи. Нови текст је, наравно, написан латиницом. Музеј видовданских јунака, отворен у Сарајеву још 1953. и посвећен Гаврилу Принципу и организацији „Млада Босна“, похаран је и затворен 1991-92. Капела видовданских јунака постоји и данас, али и она је 1996. вандализована.

Само у Србији и Црној Гори име Гаврила Принципа и даље остаје на градским улицама. Његово име носе улице у Београду, Нишу и Бару. Данас, када се Србија определила да крене „европским путем“, Немачка и Аустрија би, теоретски гледано, могле да поставе питање о недопустивости величања „терористе“ Гаврила Принципа, али засада је тешко предвидети како ће се то питање одразити на будуће односе Европе и Србије. Можда ће оно, као и 1914, бити повод за извесне потезе када се на дневном реду појаве сасвим други проблеми у односима између Србије и ЕУ.

„Serbien muss sterbien!“ („Србија мора да умре“, исписано тако да се глагол „убити“ римује са „Србија“). Ова илустрација из 1914. показује Аустрију као руку у скупоценом оделу која уништава српског терористу животињског лица и ноктију, у опанцима и поцепаној одећи.

Ко је организовао убиство?

Постоји доста верзија о томе ко је заправо организовао убиство престолонаследника. За организацију његовог убиства оптуживани су како немачки генералштаб (сада се у литератури та верзија одбацује због недостатка било каквих доказа), тако и официрска организација „Уједињење или смрт“ („Црна рука“) и њен вођа, пуковник Драгутин Димитријевић-Апис. Регент Александар Карађорђевић и премијер Никола Пашић су у члановима организације „Уједињење или смрт“ видели своје супарнике у борби за власт и 1917. су им организовали судски процес, данас познат као Солунски. На суду је Димитријевић одлучно одбацивао верзију о томе да му је помоћ пружао руски војни аташе у Београду пуковник Виктор Артамонов, који се и иначе за време атентата налазио на лечењу у Швајцарској. Судски процес је вођен уз врло груба кршења свих судских процедура. Апис и двојица његових саучесника су проглашени кривим и стрељани. У социјалистичкој Југославији је 1953. организован нови судски процес у коме су Апис и његови сарадници постхумно ослобођени свих оптужби.

Однос према Принципу у СССР-у и Русији

Совјетски историчари су сматрали да је убиство Франца Фердинанда извршила „Млада Босна“. Оно у Русији није третирано као некакав „херојски чин“ и совјетски историчари су наглашавали да је на Западу преувеличан значај овог догађаја. Такво гледиште је доминирало у совјетској науци све до почетка 1990-их. Још 1985. је познати совјетски историчар др Јуриј Писарев истицао да су „младобосанци, ти ситнобуржоаски револуционари, погрешно мислили да је тактика индивидуалног терора најважнији начин борбе“. Другим речима, совјетска историјска наука је осуђивала саму политику Аустроугарске на Балкану, али је сматрала неприхватљивим и методе младобосанаца и учесника других организација који су почетком 20. века извршили око 40 атентата на владаре европских земаља.

Много је замршенији био однос југословенских историчара према сарајевском атентату. На пример, угледни југословенски историчар академик Милорад Екмечић, коаутор „Историје Југославије“ (1989), са једне стране је сматрао да је убиство престолонаследника искоришћено као повод за рат, али да је било „резултат поремећеног система и случаја“. Екмечић је сматрао да је атентат извршила управо „Млада Босна“, за чије чланове је он говорио да су то „млади људи“ који још нису пунолетни, да су „по политичким схватањима били српски и југословенски револуционари леве, анархистичке и анархистичко-комунистичке оријентације“, као и да им је главни начин борбе био индивидуални терор. Са друге стране, Екмечић није негирао учешће „Црне руке“ у организацији атентата и писао је да „у научној литератури још није решено питање у којој мери су српска војна обавештајна служба и организација ‘Уједињење или смрт’ одговорне за припрему младобосанаца“, жалећи се на недостатак оригиналних историјских извора везаних за ово питање.

Некадашњи Принципов мост. Сада се, као и у аустроугарско време, зове „Латински“. Фотографија: James Offer.

У данашње време се у руској историјској науци појавило мноштво другачијих оцена онога што се догодило у Сарејеву 28. јуна 1914, од „чина међународног тероризма“ (Е.К. Вјаземскаја, 2003) до „аустријске провокације“ (О.Р. Ајрапетов, 2006). Па ипак, убиство Франца Фердинанда се како у руској, тако и у совјетској науци, углавном третира као трагедија која је послужила као повод за почетак Првог светског рата, и сматра се да су убиство организовали и извршили младобосанци који су се борили против жестоке политике Беча на територији анектиране Босне и Херцеговине.

Што се тиче српске историографије, на пример, српски академик др Душан Батаковић је сматрао да је „Црна рука“ ипак била умешана у организацију атентата, али да њени чланови нису били идејне вође младобосанаца, него су их само искористили за своје циљеве.

Таква неслагања у мишљењима о сарајевском атентату говоре о томе да су још увек нејасне околности под којима је атентат извршен. Нажалост, у решавању овог питања историјски извори не могу много да помогну. Како је још 1993. писао већ поменути Јуриј Писарев, Аустроугари су запленили документе Министарства спољних послова Краљевине Србије и све до почетка Другог светског рата су их објављивали у „стилизованој“ и „обрађеној“ верзији са циљем да докажу умешаност Србије и Русије у убиство Франца Фердинанда (детаљније о томе: Писарев Ј.А., „Наша деца ће ходати Бечом...“ – Сарајевско убиство 28. јуна 1914. и „Млада Босна“, Родина 8-9 (1993), стр. 16-22). Због тога на Екмечићево питање до данашњег дана није могуће дати прецизан и потпун одговор.

Росијскаја газета. Сва права задржана.