Балтички „нацисти-ослободиоци“

На маршеве бивших есесоваца у Летонији долази и велики број младих и политичара. Извор: AP.

На маршеве бивших есесоваца у Летонији долази и велики број младих и политичара. Извор: AP.

У Летонији и Естонији се редовно одржавају манифестације посвећене локалним припадницима нацистичких СС дивизија, на којима учествује велики број младих, али и представника власти. Бившим есесовцима се захваљују за борбу „за Летонију/Естонију“ и „против совјетске окупације“. Mеђу њиховим поклоницима циркулишу једни исти аргументи, које ћемо набројати и оповргнути.

У Летонији и Естонији се из године у годину одржавају манифестације посвећене ратним ветеранима који су се у Другом светском рату борили у јединицама нацистичких СС дивизија (Вафен-СС - Waffen-SS), на којима учествује велики број младих, али и представника власти. Овим бившим есесовцима се приписује „борба за Летонију/Естонију“, док своју совјетску историју ове две државе називају „окупацијом“.

Mеђу поклоницима Вафен-СС циркулишу једни исти аргументи у заштиту бивших есесоваца. Аналитичка агенција REGNUM објављује аргументе које најчешће износе поштоваоци војника нацистичке Немачке и уједно их оповргава.

Први аргумент: Легионаре су Немци приморали да се боре, што значи да сами легионари нису криви.

Одговор: У том случају треба признати да „борба за Летонију“ или „борба за Естонију“ у саставу армије Хитлерове Немачке није била свесна и јуначка. Ако су некога приморали и силом одвели у легион, онда је тај човек ратовао нерадо и под принудом - па ту нема шта да се прославља.

Други аргумент: Легионари нису имали другог избора осим да у немачкој унифрми бране своју земљу, задржавајући напредовање совјетске армије.

Једном речју, легионари се нису борили за своју земљу, него за нацистичку Немачку, која је поражена у Великом отаџбинском рату.

Одговор: Борећи се „јуначки“, легионари нису само спречавали долазак Црвене армије, него су и омогућавали својој браћи по оружју да у позадини уништавају у логорима Јевреје и мирно становништво других националности. Сваки дан задржавања совјетске армије омогућавао је да се у Саласпилсу, Клоги и другим логорима смрти уништи по неколико стотина људи. Осим тога, нико од званичника нацистичке Немачке никада није изјавио да би била могућа макар и аутономија Литваније, Летоније и Естоније у саставу замишљене Велике Немачке. О независности да и не говоримо. Према томе, легионари се нису борили за своју земљу, него за нацистичку Немачку, која је поражена у рату.

Трећи аргумент: Нирнбершки суд је признао да насилно мобилисани припадници СС дивизија нису ратни злочинци.

Одговор: То је тачно. Али човек који је насилно доведен у злочиначку организацију после 50 година се неће поносити тиме што је био њен члан. А ако се поноси тиме и не стиди се да о томе говори, значи да је његова одлука о ступању у злочиначку организацију била свесна. Према томе, он је по одлуци Нирнбершког суда злочинац.

Четврти аргумент: Немоћни старци који су се борили у јединицама СС дивизија тихо се окупљају у месту Синимјае у Естонији и 16. марта у Риги како би евоцирали успомену на пале другове, а непријатељски медији хистеришу и праве од тога сензацију.

Одговор: Не окупљају се само „немоћни старци“. Долазе и представници власти, долази омладина. Сваки пут се од тих скупова праве или политички перформанси, или, као у Риги, свечани маршеви. То нимало не личи на „тихо евоцирање успомена на пале другове“. То је управо јавно и демонстративно оправдавање оних који су ступили у Хитлерове редове, а у том оправдавању учествују и актуелни политичари.

Пети аргумент: „Совјетска окупација“ [како се совјетски период назива у прибалтичким републикама] била је суровија од нацистичке.

Одговор: Ветерани који су са оружјем у рукама ратовали против СССР-а и који су у формално-правном смислу били издајници за Совјетски Савез - не само да су још живи, него су у СССР-у имали посао и социјалну заштиту, а неки од њих су направили и прилично успешну каријеру. СССР је, за разлику од нацистичке Немачке, подразумевао не само одређену аутономију за републике у саставу јединствене државе, него је улагао напоре у стварање националне елите у тим републикама, кооптирајући их у највише органе власти.

Ко је био „окупиран“?

После Октобарске револуције, нова бољшевичка влада је била принуђена да призна независност Летоније и Естоније 1920. Годину дана касније њихову независност признале су и земље Запада. Независност прибалтичких територија, које је у састав Руске Империје укључио још Петар Велики током руско-шведских ратова почетком 18. века, постала је реалност током Руског грађанског рата. Тада су њихову независност прво подстакле немачке јединице, а затим су је директном војном интервенцијом подржале Велика Британија и друге земље Антанте које су се умешале у грађански рат на страни Беле армије и локалних националиста. У то време су белогардејци Северозападне армије генерала Николаја Јуденича и десетине хиљада Руса који су се повлачили пред Црвеном армијом доживели у новонасталој Естонији прави етноцид.

У обе нове државе на власт су одмах дошли националистички режими, који су током 1930-их јавно подржавали политику Хитлерове Немачке. После потписивања чувеног споразума Рибентропа и Молотова о разграничењу интересних сфера Совјетског Савеза и нацистичке Немачке у Источној Европи, у Летонији, Естонији и Литванији су се 1940. сместиле јединице Совјетске армије. После тога су одржани избори на којима су на власт дошли локални комунисти. Нове владе су одмах изгласале да све три државе уђу у састав СССР-а - који је на тај начин повратио некадашње прибалтичке територије Руске Империје.

Немачка је током Великог отаџбинског рата држала три прибалтичке совјетске републике под окупацијом (1941-44). После пораза Немачке, Летонска и Естонска Совјетска Социјалистичка Република су обновљене унутар међународно признатих граница Совјетског Савеза. После 1991. све балтичке територије су поново постале независне државе, наследивши сву инфраструктуру и индустрију изграђену током совјетске епохе. Убрзо након тога су постале чланице НАТО-а и ЕУ.

Руска реч

Материјал на руском језику на порталу ИА РЕГНУМ.

Росијскаја газета. Сва права задржана.