Како је политички ислам ујединио Обаму и Асада

Мурси и његове присталице нису имали искуства у управљању државом, али су зато интензивно уводили ислам у политику. Била им је довољна једна година да и своје савезнике окрену против себе. Извор: Reuters.

Мурси и његове присталице нису имали искуства у управљању државом, али су зато интензивно уводили ислам у политику. Била им је довољна једна година да и своје савезнике окрену против себе. Извор: Reuters.

Мухамед Мурси, вођа египатске „Муслиманске браће“ (организација коју је још крајем 1920-их створила британска обавештајна служба ради супротстављања комунистичком утицају на Блиском Истоку) више није председник Египта. Ово је у среду саопштио Стејт департмент и тиме, у суштини, ставио тачку на дијалог са политичким исламом. Председник Сирије Башар Асад је, са своје стране, међу првима поздравио Мурсијево свргавање. Како објаснити приближавање ставова толико различитих политичких субјеката као што су Вашингтон и Дамаск?

И смена монарха у Катару, и антивладини протести у Турској, и, најзад, војни пуч у Египту – све су то карике у истом ланцу. Почело је активно конфронтирање са „политичким исламом“ на Блиском Истоку, тј. са покретом чија су главна снага била „Муслиманска браћа“.

У Египту је срушен политички ислам. Они који користе религију у политичке сврхе или у интересу једне или друге групе, биће свргнути где год да се налазе.

Башар Асад, председник Сирије

Почетком јуна се емир Катара Хамад бин Халиф ел Тани одрекао престола и предао овлашћења свом сину. Он се као монарх више бавио својим здрављем него политиком, тј. био је на власти, али није управљао државом. Управљао је премијер Хамад бин Џасим, који је уједно био и шеф дипломатије. Управо захваљујући његовим напорима Катар је постао можда и најважнији играч у региону, и, између осталог, активно се укључио у борбу против либијског лидера, пуковника Гадафија, финансијски подржавајући „Муслиманску браћу“ у Египту, а учествовао је и у достављању оружја њиховим борбеним одредима у Сирији, сматра Вјачеслав Матузов, руководилац руског Друштва пријатељства са арапским земљама.

Нови емир, шеик Тамим бин Хамад ел Тани, већ је поставио новог премијера и министра спољних послова, рођака по мајчиној линији Халида бин Мухамеда ел Атију. Те рокаде, по Матузовљевом мишљењу, наговештавају заокрет Катара у правцу одмеренијег политичког курса у читавом региону, а самим тим и у Египту и Сирији.

Ми [САД] поштујемо став 22 милиона Египћана који су изашли на улице да траже своја права и покажу да демократија није само гласање на изборима

Џен Саки, Стејт департмент

Нешто је другачија ситуација у Турској, мада је резултат исти. Тамо се министар Реџеп Ердоган суочио са масовним протестима због удаљавања од курса развоја световне државе који је у Турској заузео још Ататурк. Протести су почели од заштите дрвећа на тргу Таксим, а настављени су захтевом да Ердоган поднесе оставку, али су на крају ипак угушени, и то уз критике Вашингтона због екстремних мера које је предузела полиција. „Протести су били усмерени против Ердогановог режима. Зна се да 60% Турака не подржава антисиријски курс и то, заједно са унутрашњим немирима, негативно утиче на Ердоганову политичку стабилност“, каже Станислав Тарасов, експерт Међународног института за проучавање новонасталих држава. Велико је питање како ће после свега Анкара наставити да подржава „Муслиманску браћу“ у Сирији.

У Египту је политички ислам, изражен кроз деловање „Муслиманске браће“, претрпео тежак пораз. У питању је организација коју је још крајем 1920-их створила британска обавештајна служба ради супротстављања комунистичком утицају на Блиском Истоку, и која је у Египту имала значајну подршку ван престонице. „Муслиманској браћи“ је пре пола године пошло за руком да искористе дестабилизацију Мубараковог режима, изазвану побуном градског становништва, да задобију подршку бунтовника и победе на председничким изборима са минималном предношћу у односу на противкандидата.

Асад већ дуже од две године ратује против опозиције, против радикалних исламиста, наоружаних салафита, одреда Ал Каиде и - „Муслиманске браће“. Да ли то значи да САД са једне стране одбацују дијалог са присталицама „политичког ислама“ у Египту, а са друге га подржавају у Сирији?

Мурси и његове присталице нису имали искуства у управљању државом, али су зато интензивно уводили ислам у политику. Била им је довољна једна година да и своје савезнике окрену против себе, тако да после свега противнике „Муслиманске браће“ и није било много тешко измамити на Тахрир. На крају се умешала армија и вратила статус кво од пре годину и по, а „Муслиманску браћу“ гурнула у изолацију и укинула устав који је донет док су они били на власти.

Преврат су први подржали монарси Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата и Кувајта, сложивши се да устав и Куран треба да „стоје на различитим полицама“. Још пролетос је краљ Абдулах у интервјуу изјавио да су Мурсијева „Муслиманска браћа“ заправо „вукови у јагњећој кожи“. Недавно су поменуте државе учврстиле своју позицију, хитно доделивши Египту помоћ од 10 милијарди долара.

Вашингтон избегава да заузме недвосмислен став о догађајима у Египту. Па ипак је председник САД Барак Обама већ наложио да се поново покрене питање пружања помоћи овој држави. Ради се о 1,5 милијарди долара. Ситуација је постала нешто јаснија после изјаве представнице Стејт департмента Џен Саки, која је на питање новинара има ли Вашингтон негативан став према Мухамеду Мурсију, одговорила одрично: „Мурси није на челу државе“. По њеним речима, Стејт Департмент не третира догађаје у Египту као преврат. „Ми поштујемо став 22 милиона Египћана који су изашли на улице да траже своја права и покажу да демократија није само гласање на изборима“, истакла је она.

То је већ пресуда, и то пресуда испод које је спреман да се потпише и председник Сирије. „У Египту је срушен политички ислам. Они који користе религију у политичке сврхе или у интересу једне или друге групе, биће свргнути где год да се налазе“, изјавио је Башар Асад.

Када је већ тако, поставља се питање односа САД према Асаду. Он већ дуже од две године ратује против опозиције, против радикалних исламиста, наоружаних салафита, одреда Ал Каиде и „Муслиманске браће“. Да ли то значи да САД са једне стране одбацују дијалог са присталицама „политичког ислама“ у Египту, а са друге га подржавају у Сирији?

Одговор на то питање треба тражити у одлуци Конгреса да се обустави војна помоћ сиријским побуњеницима, или у предлозима националне опозиције да се прекине ватра док траје Рамазан, или у дуго очекиваној одлуци УН да прихвате позив сиријске владе на преговоре у вези са оптужбом против обеју зараћених страна да су примењивале хемијско оружје.

У истом контексту се може разматрати и перспектива одржавања међународне мировне конференције о Сирији, коју заједнички предлажу САД и Русија. С обзиром да САД одбацују дијалог са „политичким исламом“, постоји шанса да та конференција буде успешна. Могао би се постићи и консензус, али ипак постоји једно „али“. Наиме, Вашингтон је отишао сувише далеко у свом захтеву да Асад оде са власти.

Бивши саветник Џимија Картера Збигњев Бжежински у недавном интервјуу за часопис The National Interest поставио је питање које није само реторско: „Зашто смо изненада одлучили да Сирија треба да буде дестабилизована, а њена влада свргнута? Да ли је то некада објашњено америчком народу?“ Стварно, зашто сте то урадили?

Росијскаја газета. Сва права задржана.