Кугом против Црвене армије

Тајни комплекс „Одреда 731“ састојао се од преко сто објеката. У овим зградама је Јапан спремао бактериолошки напад на СССР.

Тајни комплекс „Одреда 731“ састојао се од преко сто објеката. У овим зградама је Јапан спремао бактериолошки напад на СССР.

Јапанска армија се током Великог отаџбинског рата интензивно спремала за велики бактериолошки напад на СССР. Центар припрема је био „Одред 731“, тајни комплекс изграђен близу совјетске границе, у коме су јапански лекари годинама на живим људима на монструозни начин тестирали бомбе напуњене новом врстом бува заражених кугом. Међутим, показало се да је тешко повести такву врсту напада против земље са високо развијеном науком: јединице Црвене армије и руске инфектологе нису успели да изненаде. Особље „Одреда 731“ које је успело да умакне Црвеној армији наставило је свој посао после рата у САД.

У Јапану је 1930-их по наредби цара Хирохитоа формирана специјална јединица чији је задатак био да ради на стварању бактериолошког оружја. Звала се „Одред 731“. Као биолог по образовању, цар је, по сопственим речима, веровао да је наука увек била „најбољи пријатељ убицама“ и да ће управо бактериолошко оружје помоћи Јапану да победи у сваком рату.

„Превентивна заштита“

За спољни свет то место је носило назив „Главна управа за снабдевање водом и превентивну заштиту Квантунске армије“. „Одред 731“ није зависио од спољног света и имао је све што је потребно за живот: електране, артешке бушотине, аеродром, железнички чвор, као и авијацију чији је задатак био да обори све летелице које надлете територију комплекса.

Јединица је размештена у манџурском селу Пинг Фан близу Харбина. Око 300 кинеских сеоских кућа је спаљено да би се припремио терен за тајни комплекс који се састојао од преко сто објеката.

Јединица је из више разлога била размештена у Кини, а не у Јапану. Прво, на територији Јапана би било теже сачувати тајност овог подухвата. Друго, у случају доспевања опасних материја у природну средину страдало би кинеско, а не јапанско становништво. И треће, у Кини су локалне власти на „молбу“ јединице увек обезбеђивале нове „балване“ – тако су официри и научници ове јединице називали људе на којима су вршили експерименте.

„Одред 731“ се састојао од 3 хиљаде људи, првенствено лекара који су завршили најпрестижније јапанске универзитете, а на челу јединице је био мајор Широ Иши. Они су гајили изазиваче опасних болести: куге, колере, антракса, тифуса, слинавке, богиња, тетануса и др. Бактерије су тестиране на Кинезима, Корејцима и Монголима, а међу „балванима“ је било и руских емиграната који су живели у Харбину. Током рата против САД, међу „балване“ су доспели и заробљени Американци. Све у свему, према различитим подацима, од „медицинских испитивања“ у мукама је изгубило живот од 3 до 10 хиљада људи.

Мајор Широ Иши, руководилац „Одреда 731“ и главни заговорник употребе заразних болести у борби против Совјетског Савеза.

Сви нови „балвани“ који су довођени у јединицу добијали су троцифрени број уместо имена. Веома добро су храњени – имали су три оброка дневно, а служени су им чак и воћни десерти. Режим исхране је био такав, јер је члановима „Одреда 731“ било веома важно да експеримент буде „чист“; иначе су своје заробљенике третирали као бића која су гора од стоке и били су потпуно уверени да је уништавање тих бића сасвим природна ствар.

После добре исхране и контроле здравственог стања следили су „медицински експерименти“. Заробљеника би заразили неком инфективном болешћу, а затим би пратили промене у његовом организму. Најчешће су тестирали кугу, и то са разлогом. Европске земље су почетком 1930-их скинуле бактерије куге са списка могућих агенаса бактериолошког оружја, због чега је Иши дошао до закључка да Европљани ни теоретски не могу имати средства за поуздану заштиту од ове болести, с обзиром да се она у Европи не проучава. „Одред 731“ је средином 1940-их експерименталним путем добио чисту културу бактерије која узрокује кугу, 60 пута вирулентнију од обичне.

Експерименти на људима су вршени у специјалним кавезима, толико уским да заробљеници у њима нису могли ни да се помере. У већим кавезима су заједно држали болесне и здраве људе да би видели којом брзином се болест преноси.

Бактериолошка бомба произведена у одељењима „Одреда 731“. Овакве керамичке бомбе, напуњене са по 30.000 бува заражених кугом, јапанска армија је планирала да у огромним количинама баци на источне делове Совјетског Савеза.

Међутим, чиме год и како год да је човек био заражен, пре или касније би га живог препарирали, вадећи му органе и посматрајући како се болест шири у организму. При томе углавном нису користили никакву анестезију, јер су се бојали да она може нарушити природни ток експеримента. Још живог човека су и по неколико дана остављали тако, са отвореном утробом, да би могли пратити процес и да не би морали да се „муче“ сталним отварањем и затварањем. У то време је постојала само црно-бела фотографија, а она није могла да забележи промену боје ткива, и зато су у појединим експериментима ангажовани уметници који су сликали тренутно стање на папиру.

Тестирање биолошког оружја није вршено само у Пинг Фану. „Одред 731“ је поред основне базе имао и четири филијале дуж совјетско-кинеске границе и један аеродром са полигоном за тестирања у месту Анда. Тамо је на заробљеницима усавршавана ефикасна примена бактериолошких бомби. „Балвани“ су везивани за коље или крстове пободене у земљу у концентричним круговима око тачке на коју су затим бацане бомбе пуњене бувама преносницима куге. При томе су заробљеници били у гвозденим шлемовима и штитовима да случајно не би умрли од гелера и последица саме експлозије. 

После „лабораторијских“ испитивања у објектима и на полигону, припадници „Одреда 731“ су вршили испитивања и у „природним условима“. Из авиона су бацали бомбе изнад кинеских градова и села, а свака бомба је садржала око 30 хиљада бува преносилаца куге. У књизи „Фабрика смрти“ историчар Калифорнијског државног универзитета Шелдон Харис тврди да је од таквих кужних бомби погинуло преко 200 хиљада људи.

Радни дан у „Одреду 731“.
Жанг Ли Жонг, један од потомака жртава „Одреда 731“, показује фотографију своје породице из 1938. у Токију, 20. јула 2005. Дан пре тога токијски суд је одбио тужбу 180 кинеских држављана који су захтевали извињење и материјалну компензацију за мучења којима су њихови преци били подвргнути током тестирања бактериолошког оружја од стране Јапана. Извор: AP.

Рад „Одреда 731“ постао је далеко интензивнији после напада Немачке на СССР. Бактериолошке диверзије против СССР-а почеле су нападима специјалних одреда камиказа још у време првих сукоба јапанске и совјетске војске крајем 1930-их. Било је планирано да прве бактериолошке бомбе на Совјетски Савез буду бачене на подручју Усуријска, Хабаровска, Благовешченска и Чите.

У лето 1942. специјална експедиција упућена је на подручје Троречја (област где се у реку Аргун уливају три притоке: Генхе, Телбур и Хаул), које је од давнина било под утицајем руске колонизације. Циљ експедиције био је да се испитају могућности примене бактерија антракса и слинавке у природним условима близу подручја вероватних ратних дејстава дуж граница Совјетског Савеза. За време ове експедиције вршени су експерименти у којима су реке и језера заражени слинавком, а готово читава травната површина антраксом. То је у суштини био необјављени бактериолошки рат против СССР-а, вођен под параваном експеримента. Није искључено да је и унутар СССР-а јапанска обавештајна служба обављала диверзантске акције, усмерене на ликвидацију личности чији је значај у одбрани земље био највећи.

Подаци за јапанске пилоте

За потребе јапанског Царског ратног ваздухопловства вршени су експерименти у барокоморама. По сећањима једног стажера у јединици, заробљеник је затваран у барокомору и из ње је постепено испумпаван ваздух. Како се разлика између спољног притиска и притиска у унутрашњим органима повећавала, тако су човеку најпре испадале очи, затим су се надимали крвни судови и црева су му излазила напоље, да би на крају читаво тело препукло. Тако су јапански лекари одређивали дозвољени праг висине лета за своје пилоте.

Међутим, Совјетска армија се на време припремила за бактериолошке нападе. Сви војници и официри Далекоисточног војног округа били су вакцинисани врло ефикасним серумима против куге и антракса. Поред тога, у СССР-у је 1944. почео да се производи пеницилин, а он се и данас користи за лечење антракса. Централизована достава воде онемогућавала је да се вода инфицира колером из заражених извора, а совјетска ветеринарска служба је умела оперативно да одвоји и неутралише животиње оболеле од слинавке.

Производња бактерија, бува и пацова по налогу Шира Ишија додатно је увећана у мају 1945. у вези са почетком новог рата између Јапана и СССР-а. Крајем совјетско-јапанског рата бактерија је већ било тако много, да је према сведочењима једног припадника „Одреда 731“ помоћу њих било могуће заразити читаво човечанство, само ако би се у идеалним условима разнеле по целом свету.

У руском кварту Харбина одреди Јапанаца су демонстративно ловили мишеве и пацове, потврђујући тако гласине, које су се и без тога одавно шириле, да у Пинг Фану постоји фабрика за производњу бактериолошког оружја. На тај начин су хтели да упозоре Совјетски Савез да се Квантунска армија спрема за бактериолошки рат. То је, по њиховој замисли, требало да забрине команду совјетских трупа које су се концентрисале на граници са Манџуријом и самим тим одгоди почетак ратних дејстава. Међутим, Совјетски Савез је 9. августа 1945. кренуо у офанзиву против јапанске армије и совјетске трупе су брзо ослободиле Манџурију, што је био доказ да бактериолошко оружје само по себи није довољно за победу у рату против земље са модерном армијом и високо развијеном економијом и науком.

Сада Ишијева група тесно сарађује са САД, припрема за нас велику количину материјала и сагласна је да нам стави на располагање осам хиљада слајдова са снимљеним људима и животињама на којима су вршени бактериолошки експерименти. То је крајње важно за безбедност наше државе, јер је вредност овог материјала далеко већа од онога што бисмо ми постигли покретањем судске истраге ратних злочина... У вези са изузетном важношћу информација о бактериолошком оружју јапанске армије влада САД доноси одлуку да не оптужује за ратне злочине ниједног припадника одреда за припрему бактериолошког рата Јапанске армије.

специјални меморандум подељен одабраним људима Стејт департмента и Пентагона

У ноћи између 10. и 11. августа у „Одред 731“ је стигла наредба да поступи „по сопственом нахођењу“. Команда јединице је донела одлуку о повлачењу. Иши је наредио да се пре повлачења заметну трагови, тј. да се униште сви заробљеници и спали све што би могло бити искоришћено за раскринкавање делатности јединице. Сви заробљеници су отровани цијановодоником или су стрељани из непосредне близине, а тела су им бачена у јаму и спаљена. Код прве групе припадници јединице су по први пут „забушили на послу“, тј. бацили су тела у јаму пре него што су изгорела до краја. Сазнавши за то, команда је без обзира на велику журбу наредила да се тела откопају и да се посао доврши како треба. После другог покушаја пепео и кости су бачени у реку Сунгари, заједно са експонатима „изложбене собе“, тј. сале где су у ретортама са раствором чувани одсечени људски органи, удови и препарирана тела.

Тако је СССР фактички ставио тачку на постојање „Одреда 731“. Совјетска страна је документе о његовој делатности изнела на судском процесу против јапанских ратних злочинаца, одржаном 1946-48. Међутим, главни тужилац у том процесу, Американац Џ. Кинан, искористио је свој положај и спречио да ти документи изађу у јавност, и тако је спасао Јапанце од казне.

Командант Квантунске армије генерал Јамада (трећи са десна) прима од представника Совјетског Савеза ултиматум о капитулацији (Чанчун, август 1945). Војни суд Приморског војног округа Црвене армије осудио га је на 25 година у поправно-радној колонији због „руковођења злочиначком делатношћу потчињених одреда бр. 731 и 100“.
Николај Жуков-Вережњиков (1908-1981), потпредседник Академије медицинских наука СССР-а, заменик министра здравља СССР-а и један од главних совјетских стручњака за опасне заразне болести, специјалиста за епидемиологију, генетику и имунологију куге. Познат је по томе што је своју нову вакцину против куге 1942. прво тестирао на самом себи: вакцинисао се и потом се изложио агенсу ове болести. Током рата био је начелник епидемиолошке службе на југоистоку СССР-а. Вероватно је он стајао иза многих решења Црвене армије која су се тицала „Одреда 731“.

У то време су се власти САД и саме припремале за бактериолошки рат против социјалистичких земаља. Американци су покренули свој програм развоја биолошког оружја тек 1943, тако да су им резултати јапанских експеримената дошли као поручени. Јапански бактериолози су тада позвани да раде у америчким лабораторијама, где је завршила и тајна документација „Одреда 731“, заједно са појединим културама бактерија. Неколико томова докумената са ознаком „Постоји у једном примерку, чувати вечно“ још увек се налазе у војној бази Форт Детрик у Мериленду. Та база је у САД позната као центар развоја бактериолошког оружја за америчку армију.

Занимљиво је да су и саме САД у јулу 1944. избегле бактериолошку катастрофу само захваљујући одмереној одлуци премијера Тоџоа. Јапанци су планирали да на америчку територију балонима пребаце вирусе који су смртоносни за човека и стоку, али Тоџо је на време схватио да Јапан већ губи рат и да би у случају напада биолошким оружјем одговор Америке био разоран.

Власти СССР-а су 1950. у два наврата покретале питање формирања специјалног међународног суда за бактериологе који су починили злочине, али штаб америчке армије у Јапану дао је званично саопштење да је његово хемијско одељење спровело „комплетну истрагу“ и да не може да потврди информације о припремању Јапана за бактериолошки рат. Тако је већина припадника „Одреда 731“ избегла суд и казну. Кажњени су само они који нису успели да побегну од Црвене армије.

Многи научници који су препарирали живе људе у послератном Јапану су постали декани на универзитетима, академици и бизнисмени. Међу њима су и бивши градоначелник Токија, председник јапанске медицинске асоцијације и високи функционери Националног института за заштиту здравља. Војници и лекари који су вршили експерименте на заробљеним женама после рата су отворили приватно породилиште на подручју града Токаја. Принц Такеда, блиски рођак цара Хирохитоа који је лично контролисао јединицу, такође је остао некажњен и, штавише, постављен је на чело јапанског Олимпијског комитета уочи Игара 1964. А Широ Иши, мозак јединице, спокојно је живео у Јапану и умро 1959.

Припадници „Одреда 731“ и дан-данас тврде да је тестирање биолошког оружја на живим људима било оправдано. Један од њих је у интервјуу за „Њујорк тајмс“ изјавио: „Не постоје гаранције да се нешто слично никада неће поновити, јер у рату увек мора да се побеђује“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.