„Бранили смо границу Совјетског Савеза“

Јанус Канов, један од последњих јунака Корејског рата: Американци су били шокирани када су у ваздушној борби наши МиГ-ови оборили 25 „летећих тврђава“. Тада су схватили да у рату против СССР-а они не могу победити чак ни нуклеарним бомбама. Фотографија: Јелена Ким.

Јанус Канов, један од последњих јунака Корејског рата: Американци су били шокирани када су у ваздушној борби наши МиГ-ови оборили 25 „летећих тврђава“. Тада су схватили да у рату против СССР-а они не могу победити чак ни нуклеарним бомбама. Фотографија: Јелена Ким.

На данашњи дан пре тачно 60 година, 27. јула 1953, завршен је Корејски рат. Један од последњих совјетских ветерана овог „заборављеног сукоба“, Јанус Канов, каже да је бранио границе своје домовине, јер су Американци тада били спремни на нуклеарни напад на СССР. Он преноси своје успомене и говори о свом доприносу осујећивању овог плана.

Корејски рат се у Русији зове „заборављени рат“. Обични људи готово да ништа не знају о њему, а дипломате пажљиво избегавају ту тему да не би покретали болна питања. Учесници рата, међутим, верују да се нису узалуд борили: „Бранили смо границу Совјетског Савеза“, каже Јанус Канов, један од последњих јунака Корејског рата. „Да су Американци заузели Северну Кореју дошли би до наше границе, а они су тада имали 300 нуклеарних бомби и били су спремни да униште СССР. Нуклеарне бомбе је носио авион Б-29. Американци су га тестирали у Корејском рату и били су шокирани када су 12. априла 1952. у ваздушној борби наши МиГ-ови оборили 25 'летећих тврђава'. Тада су схватили да у рату против Совјетског Савеза они не могу победити чак ни нуклеарним бомбама.“

Али о тим догађајима од пре шездесет година сада могу да говоре и расуђују они који су остали живи, а тада нису знали ни где иду, ни шта их тамо чека.

Јанус Канов

Јанус Канов је у августу 1952. завршио Пушкиново радио-техничко училиште код Лењинграда у звању поручника и спремао се да оде на заслужени одмор, али неочекивано је позван у Москву, у кадровску службу ратног ваздухопловства.

Ја сам имао противавионски радар са рефлектором. Чим је дат знак за узбуну бацисмо се на посао. Кад изнад нас пролети Американац ми га осветлимо, а да ли су га оборили – то нисмо знали.

„Одмах нам је речено да нас шаљу на Далеки Исток“, сећа се он. „Тада се још није говорило да ће тамо бити рат. Затим нам је речено да напишемо тестамент, а пар дана касније смо добили карте за пут. Сва документа су нам одузели, ништа нам нису оставили. Стижемо на станицу ‘Отпор’ (стари назив Забајкалска), то је погранична станица између Кине и СССР-а. У Манџурији нас преобукоше у кинеску униформу и кренусмо даље у Андун.

Моје прве борбе биле су везане за рефлекторску технику. Најпре сам распоређен у 10. противавионски рефлекторски пук који је чувао хидроелектрану Супунг. Ја сам имао противавионски радар са рефлектором. Чим је дат знак за узбуну бацисмо се на посао. Кад изнад нас пролети Американац ми га осветлимо, а да ли су га оборили – то нисмо знали.

Затим се пук у који је распоређен Јанус вратио у Совјетски Савез, а поручник Канов је упућен у село Фуциори близу Пјонгјанга.

„Село је било потпуно пусто када смо ми дошли“, прича Канов. „Закључили смо да није добро размештати се по кућама, па смо копали земунице око села и живели у њима, јер су Американци бомбардовали све редом.“

Пјонгјанг је тада био потпуно разорен. Американци су га тако растурили да тамо ништа живо није остало. Од кућа нису остали чак ни зидови.

У селу су била смештена два радара. Канов је радио на смену са другим војником. Мењали су се на сваких 6 часова. Контролисали су 23 аеродрома на јужнокорејској територији.

„Били смо на истуреној позицији како бисмо могли што раније јавити да се приближавају амерички авиони. Чим би њихови авиони полетели са аеродрома ми бисмо одмах ту информацију пренели нашим аеродромима. Дневно би у нашем видокругу пролетело 400-500 авиона.“

Пјонгјанг сравњен са земљом

Већини совјетских војника и официра било је забрањено да се приближавају Пјонгјангу, али Канов је добио упалу слепог црева тако да је два пута прошао кроз престоницу Северне Кореје. На путу ка војној болници, која је била буквално укопана у планину, успео је да примети оно што је остало од града: „Пјонгјанг је тада био потпуно разорен. Американци су га тако растурили да тамо ништа живо није остало. Од кућа нису остали чак ни зидови.“

Чим се Канов мало опоравио од операције, по њега дође ауто са наређењем „да се хитно достави у јединицу“. Лекар се бунио и говорио да се копче могу успут покидати, али ништа није помогло – Канова ипак одвезоше, јер је рат био завршен и ниједан совјетски војник није смео бити затечен на територији корејског полуострва.

„Пут је био ужасан, али смо ипак срећно допутовали“, прича Канов. „Неколико дана касније стигло је наређење да напустимо позицију. Имали смо среће. Чим смо прешли долину појавило се 20 америчких јуришних авиона, али ми смо већ били на планинском превоју, а Американци нису бомбардовали превоје.

Када смо се приближили Анчуу (већ смо били на самом југу, практично на линији фронта) речено нам је да се рат завршава у 12:00. Било је негде око 10 сати увече, а Американци су још увек уништавали све пред собом. Међутим, после поноћи је наступила тишина и бомбардовање је престало.

Ми смо морали даље, у нашу јединицу. Сећам се, било је тек свануло (рано је свањивало), ми пролазимо, а сав народ изашао напоље, сви су одушевљени, бацају нам ко шта стигне. Свуда око нас радост.“

Записао Артјом Санжијев, дописник „Росијске газете“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.