„Рохани није Горбачов, он је Медведев“

Извор: AP.

Извор: AP.

У Ирану је 4. августа 2013. обављена церемонија инаугурације новог председника Хасана Роханија, док су америчке санкције угрозиле економске интересе Русије у овој земљи. Роханијево ступање на дужност ће можда допринети побољшању ситуације и изласку земље из изолације, као и припреми за значајне промене у унутрашњој политици Ирана. О овим и другим питањима говори Виктор Аверков, експерт Руског савета за међународне послове.

Како оцењујете прве потезе Хасана Роханија као председника државе? Хоће ли се променити унутрашња политика Ирана?

Ја бих овако рекао: Рохани није Горбачов, он је Медведев. Избор Роханија је сигнал страним аудиторијумима, пре свега америчком, да је рахбар Ирана Али Хаменеи поново у извесној мери отворен за дијалог. Рохани ће променити имиџ Ирана у свету. Он ће бити човек кога Запад прихвата, за разлику од Махмуда Ахмадинеџада.

Свака промена у унутрашњој политици биће резултат промењеног односа снага између утицајних група у иранској елити. Највећа опасност за Иран су узраст и здравствено стање Алија Хаменеија. Зато је у Ирану на дневном реду питање ко ће наследити рахбара.

Рохани може одиграти кључну улогу уколико Иран природним путем остане без свога вође. Сам Рохани је поникао у конзервативном крилу власти, али му је програм либералан. Рахбар је подржао Роханија као компромисно решење. Хасан Рохани за Хаменеија није само порука Западу да је могуће одмрзавање односа, него је и гарант мирне предаје власти у случају Хаменеијеве смрти.

Рохани је 2003. представљао Иран у преговорима о нуклеарном програму. Хоће ли његово искуство учешћа у таквим преговорима допринети прогресу у регулисању иранског нуклеарног проблема?

Рохани јесте представљао Иран у преговорима о нуклеарном програму, али је најважније одлуке доносио рахбар. Рохани је 2003. заправо само објављивао његове одлуке, тј. био је технички извршилац и ништа више од тога. Рахбар је тада био склон мирном сценарију, јер се прибојавао да ће Иран проћи као Ирак.

Рохани ће бити прихватљив за Запад и то ће допринети да комуникација Ирана са спољашњим светом не буде толико напрегнута и конфликтна. Смањиће се и психолошко оптерећење. Али, понављам, питања везана за нуклеарни програм не решава председник, него рахбар заједно са руководством Иранске револуционарне гарде. Наравно, много тога ће зависити од спремности САД да промене свој однос према Ирану.

Засада се Вашингтон у погледу Ирана придржава стратегије маневрисања. САД са једне стране врше политички, економски и специјални притисак на Иран и тако подривају ирански режим, а са друге користе Иран као оправдање за сопствена офанзивна дејства, као на пример у случају стварања система противваздушне одбране (ПРО).


Путинова нова иранска мисија
Владимир Путин планира да посети Иран и постигне договор са новим председником Хасаном Роханијем. За Путина је ова посета перспективна, али и ризична, јер су се многи оклизнули у покушају да реше ирански нуклеарни проблем. Москва је пре две године предложила решење иранског нуклеарног проблема путем поступних узајамних уступака („Лавровљев план“). Та иницијатива засада није реализована, али посетом председника РФ може бити реанимирана.

У својој предизборној кампањи Рохани је говорио да је неопходно успоставити добре односе са ЕУ и САД. Могу ли се очекивати крупнији кораци у том правцу?

За Иран је нуклеарни програм питање престижа, питање националног суверенитета и идеологије. То је уједно и инструмент политичког и психолошког притиска на околне земље. Само званичне правно валидне гаранције безбедности од стране САД могу стимулисати Иран да одустане од нуклеарних пројеката. Али ја мислим да крупнији кораци у иранско-америчким односима нису на помолу. Барак Обама неће моћи да консолидује амерички спољнополитички естаблишмент.

Како ће избор новог председника Ирана утицати на укупну ситуацију у региону? Хоће ли он и даље подржавати режим Башара Асада у Сирији?

Позиција Ирана према Сирији се неће изменити. Иран фактички издржава сиријски режим, указује му кадровску и информациону подршку. Сирија је озбиљан ресурс којим Иран располаже, и тај ресурс је у краткорочној перспективи важнији од иранског нуклеарног програма.

Какве су перспективе у погледу руско-иранских односа? У којим правцима је, по Вашем мишљењу, потребно развијати сарадњу између двеју земаља?

Да америчке санкције нису тако свеобухватне Русија би заједно са Кином сачувала онај привилеговани статус у односима са Ираном који је имала средином 2000-их.

Сада смо ми таоци веома моћног режима америчких санкција према Ирану, због кога наше две земље не могу да улазе у крупне послове. Конкретно, санкције могу бити примењене према компанијама које инвестирају у ирански енергетски сектор. Због тога ми готово ништа не инвестирамо у Иран и не пуштамо у Русију иранске инвестиције, а редукована нам је и сарадња везана за одржавање нуклеарне електране „Бушер“, као и за друга питања. Још један проблем је и судски процес у вези са системом противваздушне одбране С-300.

Да америчке санкције нису тако свеобухватне Русија би заједно са Кином сачувала онај привилеговани статус у односима са Ираном који је имала средином 2000-их. Због тога у краткорочној перспективи неће бити крупних послова ни у енергетској, ни у војној сфери. Могући су локални уговори у оквиру усаглашавања везаног за одбрамбено наоружање, на пример о продаји противавионских система малог домета „Тор“ и „Бук“. Међутим, руски политичари засада озбиљно страхују да по том питању не узнемире Американце и Израел.

Руски текст на сајту Руског савета за међународне послове.

Росијскаја газета. Сва права задржана.