Дечак кога је немогуће не волети

Мали Стјопа сваког дана сазнаје нешто ново и открива појмове који су му раније били непознати, а који су у нормалним околностима познати сваком детету. Извор: pravmir.ru.

Мали Стјопа сваког дана сазнаје нешто ново и открива појмове који су му раније били непознати, а који су у нормалним околностима познати сваком детету. Извор: pravmir.ru.

Стјопа, дечак без родитељског старања који може да се креће само у инвалидским колицима, није отишао на усвајање у САД због „Закона Диме Јаковљева“. Међутим, Стјопа је недавно у Самари добио праву породицу: маму Наталију, две сестре, баку, па чак и пса. Наталија сматра да је она имала више среће од Стјопе, јер за свог усвојеног сина каже да је најбољи дечак на свету. Она говори о разлозима који су је навели да усвоји дете са посебним потребама.

Једном приликом дечак Стјопа (Степан) умало није отишао из дома за незбринуту децу. Упознао се са америчким брачним паром који је желео да усвоји дете, они су му донели поклоне и кофер у који је требало да дечак спакује ствари пред одлазак у своју нову кућу. Али готово пред сам почетак судске процедуре у којој је дете требало предати новим родитељима усвојен је „Закон Диме Јаковљева“ и Стјопа је остао у дому.

Али ипак је имао среће. Дечак који може да се креће само у инвалидским колицима крајем маја је добио у Самари праву породицу: маму Наталију Кажајеву, две сестре од тринаест и четрнаест година, баку, па чак и пса. Додуше, Наталија сматра да је она имала више среће од Стјопе, јер за свог усвојеног сина каже да је најбољи дечак на свету.

„Све је заправо почело пре више од двадесет година. Мој први брак је био без деце и после дуготрајних испитивања и лечења дошли смо на идеју да усвојимо дете, али на томе се све и завршило. У другом браку сам одмах родила две девојчице, једну за другом, само је годину дана разлике међу њима. Када сам добила ћерке мисао о усвајању детета је потиснута у други план, али ми се ипак стално враћала. Док сам гледала филмове или читала чланке на ту тему, увек ме је обузимало осећање кривице, јер негде постоји дете које је требало да усвојим, а ја то нисам учинила. Нажалост, десет година касније и тај други брак је пропао...

„Када сам остала сама са ћеркама, предложила сам им да усвојимо децу.

Без сувишних емоција

„Сада, када ме питају за савет и моле да испричам како сам усвојила дете, ја кажем: најважније је не журити, јер се ту не треба руководити емоцијама. Када сам донела чврсту одлуку о усвајању детета, почела сам на Интернету да читам приче родитеља који су то учинили пре мене, да пратим родитељске форуме и на све друге начине сам покушавала да будем максимално информисана. Истовремено сам на разним сајтовима гледала фотографије деце која траже усвојитеље.

„Врло дуго ме ништа није дирнуло у срце... Са сајтова су ме гледала дечица са тужним очима, било ми их је веома жао, али ништа више од тога. И тада сам случајно на сајту otkazniki.ru угледала једног дечака. Са екрана ме је гледао малишан кога сам пожелела да загрлим и да га не пуштам... Али у његовим личним подацима видела сам да дечак не може да хода. Прва мисао ми је била: шта ће ми инвалид, шта ћу са њим да радим, можда је боље да узмем здраво дете.

„Ноћу сам сатима плакала. Схватала сам да се та деца ни по чему не разликују од здравих, и да је њима мама још потребнија. Те ноћи сам донела одлуку да усвојим тог дечака. Почела сам опрезно да разговарам са ћеркама... То је било у новембру 2012, а већ крајем децембра сам отишла у центар за социјални рад, узела списак докумената које треба да прикупим и уписала се на курс за усвојитеље. Од јануара сам кренула на обуку и почела да прикупљам документе.

„Па ипак, и даље сам осећала страх и сумњу. Због тога сам веома споро прикупљала документе, док ме 17. априла није позвала ћерка и рекла: 'Мама, на сајту пише да је наш дечак усвојен'.

„Тада сам поново почела да размишљам о томе како инвалид није за мене, а скоро сви документи су спремни, тако да ћу узети у Самари неко здраво дете. То сам написала волонтерки из фонда 'Волонтерска помоћ деци без родитеља'. Она ми је послала три линка и написала: 'Ако сте спремни да узмете инвалида, погледајте ово троје деце. Стјопина страница је била прва. Показала сам је ћеркама и све три смо углас рекле: 'То је наш дечак!'.

Сусрет

„Инспекторка из центра је телефонирала у дом за незбринуту децу и тамо су нас чекали. Сва дечица су отишла на спавање, осим Стјопе. Он је још био у дневном боравку. Седео је у својим инвалидским колицима, био је мали, усамљен и врло тужан.

„Када су му рекли да смо дошли код њега, лице му се озарило невероватном радошћу и чуђењем: 'Није ваљда код мене?'. Радост му је била помешана са забринутошћу и очекивањем да ће се и та бајка завршити и да ћемо свеједно на крају отићи.

„Првог дана, када сам отишла са волонтерком Леном, он је пришао и мени и њој. Најпре је сео код мене и рекао: 'Мама, чекао сам те', затим код ње: 'Мама, чекао сам те'. Деца из домова тако свакоме прилазе. Док смо се Стјопа и ја шетали, ушао је неки човек са поклонима. Стјопа и њему приђе: 'Тата, чекао сам те'.

„На следећа два сусрета сам дошла сама, а у четвртак, када је потписана сагласност и када је центар за социјални рад већ припремао документа, Лена и ја смо опет дошле заједно, али тада сам већ само ја била Мама.

Нови свет

„Стјопа није спавао читавим путем до Самаре, а то је више од 24 часа. Очигледно је био преплављен емоцијама. Осим тога, бојао се возова. Када би поред нас пројурио други воз, он се као маче привијао уз мене и тресао се од страха.

„Првих дана је Стјопа код куће све око себе гледао исколачених очију. Све га је чудило. Чак и шетња по платоу испред зграде за њега је била доживљај. А када се нашао у обичном парку, он се толико збунио, да сам једва успела да направим неколико фотографија на којима се осмехује. 

„Сада Стјопа сваког дана сазнаје нешто ново и открива појмове који су му раније били непознати, а који су у нормалним околностима познати сваком детету.

„На пример, Стјопа се никада раније није возио у градском превозу. Када смо први пут улазили у аутобус, он је додиривао све људе и са свима се здравио. Али он је толико позитиван и искрен, и осмех му је тако диван, да сви око њега почињу да се осмехују.

„Сада је већ навикао на градски превоз. Управо јуче је 'радио као кондуктер': предавао је возачу новац за карте од путника, а путницима пружао карте. Био је пресрећан, а сви у аутобусу су се осмехивали гледајући га. 

„Воли да помаже и у кући. Каже: 'Ја сам твој помоћник!'. Прошло је два месеца, а мој синчић се променио да се не може препознати. Поглед му је постао самоуверен, концентрисан, исправио се у леђима. Сада већ нико не би рекао да је он био у дому за незбринуту децу.

Потешкоће

„Јасно је да Стјопино здравље захтева сталну пажњу. Сада се лечимо у Самарском рехабилитационом центру. Одлазимо још и код логопеда и психолога, а 12. августа идемо у болницу због операције на нози. После тога ће Стјопа неколико месеци бити у гипсу. А онда опет рехабилитација...

„Неизводљиво је гајити такво дете и одлазити на посао. Испада да је мени посао да будем мајка. Додуше, код нас у Самари усвојитељи добијају веома малу компензацију. Ја за себе и Стјопу добијам нешто преко 12 хиљада рубаља (364 долара).

„Да није добрих људи не би нам било лако. Наше лечење у Рехабилитационом центру кошта 115 хиљада рубаља, и то нам је платио добротворни фонд, а волонтери су платили ортопедску обућу која кошта шест хиљада рубаља.

„Озбиљан проблем је и то што немамо ауто. Дете је у кућним условима за првих месец и по дана добило пет килограма. У почетку сам га лако могла носити, а сада је већ тешко отићи некуда, тако да смо практично везани за кућу. Ето, то је проблем за који се нисам припремила. Нисам знала да ће бити тако тешко без аута.

„Размишљам о томе да усвојим још једног дечака са дечјом церебралном парализом. Већ одавно пратим шта се са њим дешава преко сајта otkazniki.ru. Зашто сам одлучила да усвојим и друго дете са озбиљним инвалидитетом? Зато што сам већ једном ушла у сасвим други свет. Кад читаш на форуму животну причу те деце, онда схватиш да она имају само два пута: дом за инвалиде до краја живота или породица. Трећег нема. Што рече Лена, волонтерка која ми је помагала у Москви: 'Имам осећај да кућа гори, у њој су десетине хиљада деце, а ти можеш да изнесеш само двоје-троје. И сви пружају ручице према теби...' Да нисам узела Стјопу само зато што је болестан, и да сам радије изабрала здраво дете, по чему бих се разликовала од оних ‘родитеља’ који болесну децу остављају у болницама?“

Фотографије: pravmir.ru. Руски текст на сајту pravmir.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.