Повратак у СССР

Видео: Филмска хроника августовског пуча

Распад СССР-а је једна од последица пуча извршеног 19-21. августа 1991, када је совјетско руководство покушало да смени Михаила Горбачова са функције председника СССР-а уочи потписивања новог савезног уговора, планираног за 20. август. Нови уговор је предвиђао прерасподелу власти у руководству земље и оставку већине министара. У завери су учествовали готово сви чланови совјетске владе.

Михаила Горбачова су држали закључаног у вили на Криму, где је у то време био на одмору. У медијима је објављено да је Горбачов поднео оставку због болести, да се у СССР-у уводи ванредно стање и забрањују политичке слободе и слобода говора. Завереници су сами себе назвали Државни комитет за ванредно стање (ГКЧП).

Борбу против завереника предводио је Борис Јељцин, који је два месеца раније изабран за председника Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. Он је овај догађај окарактерисао као „реакционарни антиуставни преврат“. Испред московског Белог дома, где се налазила Јељцинова резиденција, окупило се на десетине хиљада његових присталица. Специјалне јединице су послате да ухапсе Јељцина, али то нису учиниле, јер су страховале да би хапшење могло изазвати крвопролиће. Тада су се и сами завереници уплашили и отпутовали на Крим да преговарају са Горбачовом. Тамо су и ухапшени.

Неуспели пуч је допринео да Јељцин победи Горбачова у борби за власт. Јељцин је већ 23. августа 1991. својим указом привремено обуставио деловање Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС), да би већ 6. новембра 1991. КПСС био забрањен, а његова имовина национализована. Тако је престала да постоји партија која је уједињавала земљу и бројала око 20 милиона чланова. Јељцин је 8. децембра 1991. заједно са лидерима Украјинске и Белоруске ССР ликвидирао СССР, а уместо њега је створена Заједница независних држава. Руска влада је 1. јануара 1992. укинула државно регулисање цена и тако је Русија Федерација дословно преко ноћи прешла на тржишну економију.

Русија је 1990-их преживела још неколико криза, укључујући и ракетирање парламента у октобру 1993, када је председник Јељцин распустио парламент, а посланици су заузврат објавили да је Јељцин свргнут. Преживела је и банкрот у августу 1998, када влада није могла да покрије дугове и многе банке су пропале, а курс рубље према долару је пао за 300%. Поред тога, после распада СССР-а у шест постсовјетских република је букнуо рат. Ратовала је и Русија у покушају да врати Чеченију која је покушала да се одвоји од ње.

Међутим, рат у Чеченији је утицао да се промени однос грађана Русије према догађајима из августа 1991. Социолог Јуриј Левада каже да је неуспех пуча доживљаван као „победа демократије“ само у првих годину-две. Већ средином 90-их, према подацима „Левада-центра“, само 7% грађана је сматрало да је неуспех пуча означио „победу демократске револуције“ и „ослобођење од власти КПСС-а“. За све остале је то била или епизода у борби за власт између представника највишег руководства земље, или трагедија чије последице су погубне по народ.

Реакција 1917. и 2000.

Отклањање тих последица било је главни циљ Владимира Путина, другог по реду председника Русије, када је 2000. дошао на власт. Годину дана касније од неколико политичких покрета наклоњених владајућим круговима формирана је партија „Јединствена Русија“ као замена за КПСС. Симон Кордонски, професор Националног истраживачог универзитета „Висока школа економије“ (ВШЕ), који је 2000-2004. био шеф експертске управе у администрацији председника РФ, објашњава да је КПСС попут народних сабора у царској Русији представљала све слојеве друштва и била је социјални лифт који је омогућавао да се људи из народа пробију у владајуће кругове. У постсовјетској Русији није било таквих социјалних лифтова. Ни „Јединствена Русија“ није успела да се издвоји у том погледу, јер простим приступањем партији није могуће доћи на власт.

Путинова економска политика је била усмерена и на прерасподелу ресурса у корист социјалних слојева који су били погођени тржишним реформама, а то су пре свега војска и полиција, буџетски радници и пензионери, истиче Кордонски. То је, по његовим речима, обезбедило Путину велику популарност, али је довело до енормног повећања државних расхода. 

Државна дума је у фебруару 1994. амнестирала учеснике августовског пуча, ставивши тиме тачку на политичке конфронтације с почетка 90-их. Раније су учесници тих догађаја јадиковали због тога што нису одлучније дејствовали и што нису успели да остваре своје циљеве.

Пучисти су могли да победе да су имали другачије пароле и да су истакли маркантног лидера, сматра Симон Кордонски. По његовим речима, догађаји с почетка 90-их могу се упоредити са либералним реформама 1860-их, када је између осталог укинуто кметство. И као што су се тадашње реформе завршиле конзервативном реакцијом бољшевика, тако је после либерализације 1990-их дошла реакција 2000-их. По мишљењу Кордонског, већина грађана Русије навикла је на ситуацију када држава акумулира све ресурсе, а затим их распоређује. Није случајност што су протести против пучиста организовани само у Москви и Прибалтици, док су сви остали у земљи једноставно чекали исход.

Росијскаја газета. Сва права задржана.