Зашто сиријске девојке носе гранате у торби?

Ширин: За мене је најважније да се у Сирију врати некадашњи миран живот. Извор: Reuters.

Ширин: За мене је најважније да се у Сирију врати некадашњи миран живот. Извор: Reuters.

Током две и по године светски медији непрекидно преносе новости из Сирије о томе које територије су заузеле владине трупе или снаге „опозиције“ и колико људи је убијено или рањено. Те вести, међутим, не одражавају свакодневна страдања обичних Сиријаца. Ширин, 25-годишња Сиријка, за „Руску реч“ говори о својој ратној свакодневици, надама и страховима.

Девојка по имену Ширин има око 25 година, живи у Латакији, ради као психолог у гимназији и завршава магистарске студије на Дамаском универзитету. Тако је, заправо, било раније, али откако је почео рат опасно је кретати се путевима и улицама, и Дамаск у том погледу није изузетак, тако да је Ширин била принуђена да прекине студије: „Навикла сам да отпутујем у Дамаск на један дан, да обавим тамо све своје послове и вратим се ноћним аутобусом у Латакију, али у садашњим условима то није изводљиво. Пут је на много места блокирала војска, а око зграде универзитета падају гранате.“

Више се не бојимо смрти, него начина на који ће нас убијати.

Ширин, 25-годишња грађанка Сирије

И поред тога Ширин покушава самостално да настави свој научни рад у нади да ће доћи дан када ће моћи да дође до свог универзитета: „Свеједно ћу наставити свој магистарски рад и чекаћу да се ситуација побољша. То ми даје вољу за животом. Додуше, нећу се много забринути и ако не будем могла да одбраним дисертацију. За мене је најважније да се у Сирију врати некадашњи миран живот.“

Приче о отмицама изазивају највећи страх код мирног становништва Сирије. Много се прича о мучењима, зверском опхођењу и силовању девојака и младића.

Свакодневни живот се доста изменио чак и у Латакији, где се не воде борбе. Војска је на све стране поставила рампе које деле град на рејоне и на којима се дуго чека у реду за претрес и прелазак из једног рејона у други, али Ширин није забринута због тога, јер те страже спречавају кријумчарење експлозива и оружја. „Ми живимо у сталном страху и бојимо се заоштравања ситуације у Латакији“, каже она. „У мом граду сада има много људи из других градова и области Сирије. Они су овамо побегли од рата, а куда ми, Латакијци, да бежимо ако рат стигне у наш град? Сваки дан слушамо вести о зверским масовним убиствима и о скрнављењу лешева убијених људи. Више се не бојимо смрти, него начина на који ће нас убијати.“

Ширин се много забринула када је сазнала за покољ у селима близу Латакије. Била је шокирана. „Када сам чула да су поклане читаве породице сетила сам се своје пријатељице која тамо живи са двоје мале деце. Покушавала сам да је назовем телефоном, али нисам успела. Два дана нисам могла да спавам од саме помисли да су она и деца можда зверски убијени... Затим сам пронашла број телефона њеног брата и он ми је рекао да је његова сестра са децом успела да побегне, али да су остали њихови рођаци побијени. Чула сам да су поједини младићи и девојке извршили самоубиство у страху да ће бити заробљени и силовани.“

Приче о отмицама изазивају највећи страх код мирног становништва Сирије. Много се прича о мучењима, зверском опхођењу и силовању девојака и младића. О томе говори и Ширин: „Познајем девојке из града Хомса које све време у својим торбицама носе гранату да би извршиле самоубиство уколико буду отете. Искрено се надам да ја у својој торбици нећу морати да носим гранату или пиштољ, мада мислим да се ситуација креће у том правцу.“

Па ипак, и поред свих прича које Ширин слуша о несталим људима, о убиствима и отмицама, она се труди да живи нормалним животом: „Ја и даље излазим из куће и шетам по свом граду као да се ништа није десило. Када се сретнем са пријатељицама и пријатељима, покушавамо да избегнемо разговор о рату и напетој ситуацији у којој живимо... То нам често не полази за руком и тада покушавамо да посматрамо ситуацију кроз призму некаквог тужног хумора. Тако сам једном шетала са пријатељицом кад угледасмо младића како мирно седи испред свог дућана, и ја јој рекох: 'Гутај га очима, ускоро ће бити несташица таквих'.“

И опет, без обзира на све што се догодило Ширин верује у могућност успостављања мира и слоге у друштву. Она не може да прихвати мисао да се ужасима рата не види крај. „Никада нисам могла да схватим суштину ратова, и када сам читала Кундерин роман ‘Бесмртност’ подсмевала сам се његовој теорији о којој пише на почетку књиге. Он је тамо покушао да докаже да су човечанству у одређеним временским интервалима неопходни ратови и да период насиља увек следи за периодом љубави и мира, и обрнуто. Тада сам веровала да се човечанство креће путем непрекидног прогреса ка хуманијем и савршенијем свету. Данас се сећам Кундере и верујем његовим речима, али се надам да ће у мојој земљи ускоро настати период љубави и мира, и да ће се овај страшни сан ускоро завршити.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.