Квинтесенција досадашњих криза

После запањујућег преокрета читаве сиријске колизије Русија је изненада покренула иницијативу која ће по свој прилици омогућити да се одступи од идеје о војној интервенцији. То је учинила иста она Русија којој је на Западу са толико самоуверености приписана главна улога у ометању регулисања кризе. Како се догодило да је Москва раније само говорила „њет“, а сада је одједном постала извор конструктивних предлога?

Кључну фразу је изговорио министар спољних послова Русије Сергеј Лавров у лето 2012. на конференцији за новинаре: „Од тога како ће се решити сиријска криза умногоме зависи будући модел реаговања међународне заједнице на унутрашње конфликте у појединим државама“. Управо то је одредило однос Москве према братоубилачком рату у Сирији.

Нереди у Сирији су почели у данима када је Савет безбедности УН доносио резолуцију 1973, којом је одобрио мешање других земаља у грађански рат у Либији. Као што је познато, Русија је тада нашла за сходно да не спречава увођење зона забрањеног лета за либијску авијацију ради заштите мирног становништва. Документ је усвојен на брзину, и то са врло неодређеним формулацијама, што није уобичајено за иначе прецизан правни стил Савета безбедности. Управо тај документ је послужио као основа за масовно учешће других земаља у унутрашњем конфликту и смени власти.

Став Русије према сиријском питању је резултат ситуације око Либије. Прво, Запад је тада „обмануо“ Русију, тако да је она сада „увређена и љута“. Друго, Русија је извукла недвосмислену поуку: недовољно јасне формулације ће касније „можда“ бити протумачене као одобрење „светске заједнице“ да се примени насиље у корист једне изабране стране у сукобу, а то је по замисли Запада основа „будућег модела реаговања међународне заједнице на унутрашње конфликте у појединим државама“.

Како се ситуација у Сирији заоштравала, тако су Русија и Кина доследно одбацивале све нацрте резолуција у којима се дефинишу кривци и помиње аутоматизам примене санкција: ако Дамаск не учини то и то, онда следе некакве мере, укључујући и оружане акције. Радило се о томе да се не допусти легитимизација либијског модела.

Међутим, стање на фронтовима грађанског рата у Сирији постајало је све замршеније, тако да је дипломатска активност на крају крајева доспела у ћорсокак. Русија је све више инсистирала на томе да је интервенција деструктивна мера, а Запад се са једне стране плашио интервенције, а са друге је био свестан да без ње ситуација не може бити преокренута у корист побуњеника.

Када су примењене отровне супстанце спољна интервенција је постала неизбежна. Обами је одмах скренута пажња на његове претње везане за „црвену линију“ и изјаве да „Асад мора отићи“, тако да је за њега испуњење обећања постало питање части. Великом брзином се ближило оно што је Русија више од две године покушавала да избегне. Скоро нико у Москви никада није сумњао да интервенција неће решити ниједан проблем Сирије, него само изазвати даље погоршање ситуације. Битно је, међутим, да би се рат крајње негативно одразио на престиж Русије, јер би анулирао све поене које је она стекла захваљујући својој доследној линији.

Идеја о међународној контроли хемијског оружја била је, дакле, поред осталог и шанса да се капитализује оно што је постигнуто у претходном периоду.

Свет признаје, мада многи то чине нерадо, да је Русија погодила у центар, с обзиром да ће предложени план многима омогућити да сачувају образ и елегантно изађу из ћорсокака. Па ипак, битка за дипломатску победу тек почиње.

Прво, преузимање контроле над хемијским оружјем је само по себи крајње сложена операција, чак и у мирнодопским условима. Потребно је да то буде координирана акција многих земаља и међународних организација, и потребно је поверење учесника у конфликту, а они га засада немају.

Друго, у тој варијанти постоји страна која очигледно губи. То је сиријска опозиција, за коју одлагање и одбацивање напада на Асада значи губитак наде за преокрет у рату. Побуњеницима се не може допасти то што је у читавој сиријској епопеји изненада у први план доспела нека друга тема, она иста од које је све и почело.

Треће, администрација САД је под притиском потребе да се брзо постигне резултат. Обама се боји да не остави утисак неспособног државника и тај страх га наводи да импулсивно реагује.

Више о конфликту у Сирији

Четврто је нешто што треба решити у наредних неколико дана. Наиме, неопходна је јасно и професионално усаглашена резолуција Савета безбедности УН. Ту је главна „нагазна мина“ онај исти аутоматизам примене санкција против кога се Русија раније борила. Прва варијанта документа, коју је предложила Француска, формулисана је као ултиматум Асаду, што ни Москва ни Пекинг неће прихватити. Западне земље верују у потребу да се и овог пута одреди „црвена линија“, без чега ће по њиховом схватању „Дамаск вући међународну заједницу за нос“. Русија се, са друге стране, прибојава да не доспе у ситуацију када одуговлачење са реализацијом плана може бити интерпретирано као повод за одмазду.

Раније кампање (Југославија, Ирак, Либија) биле су веома поучне, између осталог и у том смислу што је постало јасно на какве препреке се може наићи у покушају регулисања сличних криза и како се проблеми у потпуности изврћу само да би се постигао жељени резултат.

Сирија је у извесном смислу квинтесенција многих ранијих криза. Реализација или неуспех плана за преузимање контроле над сиријским хемијским оружјем показаће да ли је свет способан да се учи на грешкама и извлачи поуке, или може само да понавља раније грешке и да прави нове, фаталније од претходних. Питање „будућег модела реаговања на конфликте“ решава се управо сада.

Росијскаја газета. Сва права задржана.