Повратак у зиму 9. века

Необичан призор за околину Москве: по дворишту трчкарају козе и кокошке, а риђобради грмаљ у старинској кошуљи и кожним чизмама покушава да запали ватру. Дмитриј Виноградов / РИА „Новости“.

Необичан призор за околину Москве: по дворишту трчкарају козе и кокошке, а риђобради грмаљ у старинској кошуљи и кожним чизмама покушава да запали ватру. Дмитриј Виноградов / РИА „Новости“.

У Подмосковљу је почео необичан и опсежан експеримент који спроводе љубитељи историјских реконструкција: 24-годишњи младић треба да се одрекне свих савремених достигнућа и да пола године проживи баш као у средњем веку, без Интернета, струје и одеће нашег времена. Циљ експеримента је да се утврди како у пракси функционишу добро позната средњовековна оруђа и шта се догађа са психом човека који се на неко време добровољно изоловао од осталог света и отишао „у прошлост“.

Уређаји 9. века

Дан пре почетка експеримента Павел склања савремене ствари које у наредних пола године неће користити. Одлаже ајпед и ајфон, котур лепљиве траке и шибице... Уместо свих ових ствари Павел ће са собом „у прошлост“ понети средњовековне алатке: кремен и оцило којима ће палити ватру, металну копчу фибулу, чешаљ којим се, како тврди Павел, могу ишчешљати вашке, тоцило, старинске маказе са опругом, комад воска којим ће воштити конац (јер тако при шивењу боље пролази кроз кожу) и „секиру као најважнију алатку“. „Секиром можете урадити све што треба, а ако не можете, секира ће послужити да њоме направите друге неопходне алатке“, објашњава Павел.

„Многи предмети се нису мењали вековима“, прича Павел дивећи се секири. „Наши преци су пронашли оптималну форму“. Све средњовековне „уређаје“ осим секире Павел ниже на кожни појас којим се опасује, јер тада још није било џепова.

Време је да се запали ватра. Павел узима кремен, оцило и стару крпу која ће послужити као труд. Требало би да плане од прве искре. Дуго креше кремен o оцило, али труд никако да се запали. Потајно га пали упаљачем. Још данас може тако „да се извуче“, али већ сутра више неће имати ни упаљач.

Живот без кукуруза, кромпира и парадајза


Где у Москви можете срести витезове?
Широм Русије постоје на десетине оваквих клубова. Сваки од њих броји до неколико стотина чланова. Они су дисциплиновани, увежбани, обучени за ратовање, одлично се оријентишу на терену, и добро знају шта је то усиљени марш или прегруписавање снага. Не, то нису тајне борбене јединице, него људи који реконструишу историју. У слободно време они са великом тачношћу дочаравају реалност битака које су се некада одиграле, а од сада ће у Москви имати и своју сопствену територију.

Средњовековна кућа, реконструисана према археолошким ископинама, налази се на само 45 километара од Москве, крај прометног Јарославског аутопута. Необичан призор за околину Москве: по дворишту трчкарају козе и кокошке, а риђобради грмаљ у старинској кошуљи и кожним чизмама покушава да запали ватру.

То је Павел Сапожњиков, главни учесник експеримента. Он ће провести пола године сам, на новгородском имању из 9. века, реконструисаном према археолошким ископинама, на менију ће имати храну која се јела пре хиљаду година, и мораће да преживи руску зиму без централног грејања.

У центру имања се налази дугачка кућа са три просторије. У средини је просторија у којој ће Павел живети. У њој је мала пећ и клупа прекривена животињским кожама уместо кревета. На плафону висе сушена риба и печурке, а у углу су каце са маховницом (рус. кљуква) и сланином. У соби се осећа јак мирис рибе, али организатори експеримента кажу да она треба да стоји баш у топлом. Ту је и амбар пун различитих житарица за које су знали Европљани у 9. веку. Нема кукуруза, јер га је Колумбо открио када и Америку, читавих 500 година касније.

Последња собица у кући служи као кокошарник и обор за козе. Организатори експеримента су Сапожњикову обезбедили намирнице и живину за неко време. Такође, може да лови зечеве и лисице у околним шумама, али само помоћу замки, као у средњем веку.

„Интересовало нас је како човек може преживети јесен и зиму, годишња доба у којима је храна оскудна, а дан кратак“, објашњава иницијатор пројекта Алексеј Овчаренко. Пројекат ће трајати до 22. марта када по словенском календару наступа равнодневица и почиње нова година.

Међутим, Павел се не боји хладноће, него „информационе глади“: живота без књига, новина и Интернета.

Како коза да преживи без мешаног крмива

Време је да се запали ватра. Павел узима кремен, оцило и стару крпу која ће послужити као труд. Дуго креше кремен o оцило, али труд никако да се запали. Потајно га пали упаљачем. Још данас може тако „да се извуче“, а већ сутра више неће имати ни упаљач.

Организатори експеримента ће пратити не само понашање Павла Сапожњикова, већ и стање његове кожне обуће. Један од задатака експеримента је провера издржљивости средњовековне обуће. Пројекат је везан за експерименталну археологију. „Желимо да проверимо низ ситница из свакодневног живота: колико се често морају крпити вунене чарапе, колико је скија и ножева потребно, колико је издржљив кров покривен животињским кожама“, објашњавају иницијатори пројекта.

У оквиру пројекта биће праћене и домаће животиње. Када су козе доведене на имање дневно су давале по литар и по млека. Сада, када више не добијају мешано крмиво („концентрат“) и антибиотике, дају двоструко мање млека. „Желимо да проверимо колико ће се променити количина млека код коза и величина кокошијих јаја. Хоће ли козе и кокошке у следећој генерацији бити ситније? Како ће на њих утицати испаша и отсутство хемије у исхрани?“, каже Овчаренко.

Експеримент има и социопсихолошки аспект. Организатори желе да утврде како на човека утиче усамљенички живот. „Павла смо намерно самог 'послали у прошлост'. Одвајање од савремених реалија и понирање у прошлост тако ће бити ефектније“, објашњава Овчаренко. „Ако би имао саговорника неминовно би се дотакли неких савремених тема.“

Логичан наставак реконструкције

Павел није факултетски образован. Завршио је четири године медицинског факултета (ужа специјалност - пружање помоћи приликом несрећа и катастрофа), а онда је напустио факултет и посветио се историјским реконструкцијама које су постале његово занимање. Најближи га у томе подржавају. Вереница Ирина помаже Павлу да среди имање. Каже да је и она била спремна да му се придружи, али организатори експеримента су одлучили другачије.

Желимо да проверимо низ ситница из свакодневног живота: колико се често морају крпити вунене чарапе, колико је скија и ножева потребно, колико је издржљив кров покривен животињским кожама.

oрганизатори пројекта

„Мушкарац сам бира свој пут. Овде је сигурније него у Москви, мада се не слажем са његовом одлуком да овако потроши пола године живота. На крају крајева, човек се увек може образовати и направити каријеру“, каже Павелова мајка која се такође зове Ирина. Не плаши је то што њен син „у цвету младости“ себе осуђује на добровољно заточеништво.

Пошто је експеримент тежак, Павлово психофизичко стање ће се пратити. Иза ограде имања ће га посматрати особа која ће описивати његов свакодневни живот, али са Павлом неће смети да контактира. Једном месечно биће организован дан за посете. Тада ће долазити лекар и психолог који ће процењивати Павлово психофизичко стање и, наравно, породица и рођаци. У међувремену, о његовом животу ће моћи да се информишу преко блога који ће писати „посматрач Павлове свакодневице“ из експерименталног тима. О овом необичном експерименту биће снимљен и филм чији ће главни јунак бити сам Павел Сапожњиков. По речима организатора, експеримент кошта око 2 милиона рубаља.

Руски текст на сајту РИА „Новости“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.