Време када се пуцало на Бели дом

Према различитим изворима, број погинулих у трагичним 1993. догађајима достигао је између 123 и 157. Извор: ИТАР-ТАСС.

Према различитим изворима, број погинулих у трагичним 1993. догађајима достигао је између 123 и 157. Извор: ИТАР-ТАСС.

Данас се у Русији обележава 20 година кулминације уставне кризе која се завршила гранатирањем парламента следећег дана, 4. октобра 1993. Последице тих трагичних догађаја осећају се у земљи још увек. Нови устав који је усвојен у децембру 1993. доделио је председнику готово царска овлашћења. Сломом опозиције на политичку сцену су ступиле нове страначке вође, од којих је већина до данас задржала своје место у Државној думи.

Уставна криза која је доживела свој врхунац у јесен 1993. била је условљена системом власти у земљи. Према уставу који је у то време био на снази, врховни орган државне власти био је парламент – Конгрес народних посланика, изабран 1990. Председник Борис Јељцин, који је изабран 1991, није могао без сагласности парламента да именује премијера нити да распусти парламент уколико би он одбио да озваничи председничку одлуку о постављењу премијера. Последица тога је да први постсовјетски премијер у Русији, Јегор Гајдар, под чијим руководством је у 1992. била укинута државна регулација цена, није био постављен уз званично одобрење парламента, тако да је током целог свог мандата функцију премијера обављао као „вршилац дужности“.

У децембру 1992. парламент је одбио да потврди именовање Гајдара за председника владе, приморавајући га да поднесе оставку. До тада су многи Руси већ омрзли Гајдара јер су га сматрали кривим за хиперинфлацију која је умањила зараде и девалвирала штедњу грађана. На тај начин је парламент придобијао симпатије становништва. Већ у марту 1993. чланови парламента су покушали да изврше тзв. импичмент (енг. impeachment /неповерење/ – опозив званичника због кршења устава и закона) Бориса Јељцина који је у то време већ изгубио популарност. Међутим, неопходна двотрећинска већина није постигнута. Пропао је и референдум о поверењу председнику и парламенту који је организован у априлу.

У јесен 1993. председник Јељцин прелази у напад тиме што 20. септембра потписује указ о распуштању парламента. Наредног дана су чланови парламента прогласили председнички указ неуставним и разрешили дужности самог Јељцина, именујући за шефа државе потпредседника Александра Руцкоја. Након тога је московски Бели дом, седиште парламента, искључен са струјне и водоводне мреже, а унаоколо су размештени полицијски кордони који су, не пуштајући никога осим новинара унутра, присиљавали чланове парламента да одустану.

4. октобра у Москву је ушла војска лојална Јељцину и гађала Бели дом из тенкова. Према различитим изворима, број погинулих у тим трагичним догађајима достигао је између 123 и 157 људи. Потпредседник Руцкој и руководиоци парламента су ухапшени.

Стање напетости је трајало скоро две недеље све док 3. октобра након митинга у послеподневним часовима присталице парламента нису пробиле кордон око Белог дома. Александар Руцкој је позвао окупљене да заузму московску градску скупштину и ТВ центар „Останкино“. Међутим, оба покушаја су спречена, а наредног јутра у Москву је ушла војска лојална Јељцину и гађала Бели дом из тенкова. Према различитим изворима, број погинулих у тим трагичним догађајима достигао је између 123 и 157 људи. Потпредседник Руцкој и руководиоци парламента су ухапшени, али су у фебруару 1994. пуштени у складу са одлуком о амнестији која је донета ради измирења учесника политичких сукоба.

У децембру 1993. на референдуму је донет нови устав и одржани су избори за парламент. Нови устав је проширио овлашћења председника – од тада више није могуће да се именује било ко од виших званичника без његовог одобрења, а његови укази (уредбе) су добили статус закона. Парламент је према новом уставу постао дводомни. Доњи дом – Државна дума – бира се према страначким списковима и по окрузима. Горњи дом – Савет Федерације – чине представници региона.

У децембру 1993. на референдуму је донет нови устав и одржани су избори за парламент. Нови устав је проширио овлашћења председника – од тада више није могуће да се именује било ко од виших званичника без његовог одобрења, а његови укази (уредбе) су добили статус закона.

Поред Конгреса народних посланика и Врховног Совјета који је вршио функције парламента између заседања Конгреса, у октобру 1993. престали су да постоје и други совјети свих нивоа, од регионалних до сеоских.

На изборима за Државну думу РФ у 1993. цензус од 5% прешле су Комунистичка партија РФ на челу са Генадијем Зјугановом, која се позиционира као обновљена КПСС, и Либерално-демократска партија Владимира Жириновског, основана 1992. Оне су од тада непрекидно у Државној думи, премда никада нису имале већину.

Догађаји у јесен 1993. учврстили су утицај извршне власти над осталим огранцима и онемогућили су да се у Русији изгради парламентарна република. Један од аутора Устава РФ из 1993. и потпредседник фонда „Индем“ Михаил Краснов истиче да је тада то било оправдано: „Парламент није требало да спречава председника Јељцина да спроводи реформе.“ Данас је, међутим, тај устав „прелазног периода“, према речима Краснова, неопходно изменити: „Председник треба да задржи улогу стабилизатора, а влада мора да спроводи курс који одређује парламент и да подноси извештај парламенту.“

Има и другачијих мишљења. За Русију парламентарна република није природна, а оно што је природно јесте јака председничка или монархијска власт, сматра директор Сверуског центра за проучавање јавног мњења (ВЦИОМ) Валериј Фјодоров: „Руска политика је по својој природи неконкурентна. Чим се јавља конкуренција, она има деструктиван карактер. Стога и елита и народ беже од такве конкуренције и траже јединственог лидера који је у стању да све обједини.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.