Сергеј Лавров, дипломата-дрвосеча

Сергеј Лавров је познат по свом одлучном карактеру, а томе у прилог говори и чињеница да га неки зову „Министар Њет“. Извор: ИТАР-ТАСС.

Сергеј Лавров је познат по свом одлучном карактеру, а томе у прилог говори и чињеница да га неки зову „Министар Њет“. Извор: ИТАР-ТАСС.

Русија свој историјски дипломатски пробој на међународној сцени везан за конфликт у Сирији великим делом, свакако, дугује свом министру иностраних послова, Сергеју Лаврову. Зна се да је он талентован и истрајан преговарач, љубитељ поезије али и цепања дрва, да уме и да развесели људе али и да доведе стране колеге „до лудила“. Дакле, ко је Сергеј Викторович Лавров?

Споразум о уништавању сиријског хемијског оружја, постигнут 14. септембра 2013, представља први значајнији договор између Москве и Вашингтона у последњих неколико година, а велику улогу у свему томе имао је министар спољних послова РФ Сергеј Лавров. Природно, све то је ставило личност руског шефа дипломатије у центар медијске пажње из целог света.

Неки чак сматрају да је споразум у вези са Сиријом уздигао Лаврова на врхунац дипломатске каријере. Међутим, сам Лавров, који је на положају шефа руске дипломатије скоро 10 година, о својим успесима ретко када говори.

„О дипломатији треба судити не само узимајући у обзир оно што је њоме постигнуто него и оно што је захваљујући њој избегнуто“, рекао је својевремено министар спољних послова Израела и легенда светске дипломатије Аба Ебан.

Бивше америчке државне секретарке Хилари Клинтон и Кондолиза Рајс признале су да их је Лавров често „доводио до лудила“.

Познато је да на одређени резултат врло различито, често потпуно супротно гледају колеге, партнери, супарници, и наравно потомци.

Шта преостаје једном дипломати, професионалцу? Можда најбољи одговор на то питање крију Лавровљеви стихови који кажу: „Истрајност до циља“.

Писање стихова је једна од великих љубави руског министра још из студентских дана. Неке од његових омиљених књига су роман „Ловац у житу“ америчког писца Џерома Селинџера и роман „Мајстор и Маргарита“ Михаила Булгакова.

Пријатељи за Лаврова кажу да зна да уз гитару око себе често окупи добро друштво и да ужива у доброј песми и вискију.

За разлику од других припадника руског политичког врха, он своје годишње одморе не проводи на егзотичним острвима, него на сплаварењу по узбудљивим руским рекама. Поред тога, воли и фудбал, скијање и подводни риболов, а кажу и да има колекцију хладног оружја. О његовим интересовањима довољно говори и податак да је председник Веслачке федерације Русије (ФГСР).

„Спортски дух“

„Сергејa Викторовичa одликује спортски дух и, без обзира на добар апетит, увек је утегнут и у доброј форми. Вероватно да је за то заслужан и један други његов хоби – сечење, односно цепање дрва. Занимљив је случај када је за време свог боравка у Њујорку затражио од баштована у резиденцији амбасаде да остави неколико пањева“, присетио се једном приликом његов школски друг Јуриј Кобаладзе, новинар и бивши обавештајац.

О дипломатији треба судити не само узимајући у обзир оно што је њоме постигнуто него и оно што је захваљујући њој избегнуто.

Аба Ебан, бивши министар спољних послова Израела

Лавров у Америци није само секао дрва него је морао и да ломи копља у Савету безбедности УН, где је обављао дужност сталног представника РФ исто толико година колико је и на положају министра.

Да ли је могао да предвиди да ће се толико задржати на светској дипломатској сцени?

Тешко да је могао – до сада су у руском руководству могли да предвиде кадровске промене једино они који су доносили такве одлуке. У 2006. сам била сведок једног разговора када се расправљало о догађајима и плановима за предстојећу годину, а Лавров је том приликом уз осмех рекао: „Ако још будем на овом положају...“

Да се осврнемо на Лавровљеву прошлост и на његов развојни пут. У званичној биографији стоји да је рођен 1950. и да је Рус по националности. Сергеј Лавров, чији је отац тбилиски Јермен, једном приликом је у сусрету са студентима у Јерменији 2005. врло отворено причао о себи: „Моји корени су грузијски јер ми је отац пореклом из Тбилисија, али нам је крв права јерменска“.

После средње школе уписао се на Московски државни универзитет међународних односа (МГИМО), где је студирао на одсеку за међународне односе Истока. Поред сингалског (језика становника Шри Ланке), који је изучавао на том смеру, Лавров говори и енглески и француски језик. По завршетку студија 1972. радио је као приправник у амбасади Совјетског Савеза у Шри Ланки.

Затим следи уобичајена каријера за једног дипломату: од 1976. до 1981. радио је у Управи међународних организација Министарства спољних послова СССР-а; у периоду између 1981. и 1989. био је први секретар, саветник и виши саветник у Сталној мисији Совјетског Савеза при УН; од 1988. до 1991. био је заменик начелника Управе за међународне економске односе МСП РФ; од 1990. до 1993. био је директор Департмана за међународне организације и глобалне проблеме МСП РФ.

Лавров никада неће изрећи нешто што противречи званичној политици Русије. Без обзира на то што је посебан као личност, Лавров је пре свега министар, односно званичник који изражава ставове своје државе, што без сагласности са председником, наравно, није могуће.

У 1992. Лавров је постављен за заменика министра спољних послова РФ (у то време је Андреј Козирјев био министар), а две године касније одлази у Њујорк као стални представник РФ у УН. Од тада почиње врло важан период у његовој каријери. Током година проведених у Савету безбедности УН Лавров се врло детаљно упознао са свим већим међународним проблемима: учествовао је на састанцима везаним за сукобе у бившој Југославији, у Ираку, на Блиском Истоку, у Авганистану и на онима усмереним на борбу против тероризма. О могућем именовању Лаврова на место министра спољних послова по први пут се говорило у децембру 1995. када се повукао Козирјев. Међутим, тада је министар спољних послова РФ постао Јевгениј Примаков, којег је 1998. наследио Игор Иванов. А Лавров је дошао на ред тек 2004.

Током протеклих година Лавров је морао да решава многе проблеме, међу којима су и расправе са САД око противракетне одбране и демократије у Русији; затим потписивање додатног споразума везаног за најдужу границу на свету, руско-кинеску; преговори са Јапаном да се потпише мировни споразум и тиме стави тачка на територијални спор; решавање „нуклеарног питања“ Ирана; напори да цео свет схвати оправданост руске војне операције против Грузије, која је претила да прерасте у озбиљан сукоб са САД; и наравно преговори ради нормализације стања на Кавказу. Настојао је свакако и да учврсти положај Русије на Блиском Истоку, што су додатно отежавале арапске револуције и оружани сукоби у Либији и Сирији.

„Министар Њет“ који „доводи до лудила“

Лавров је познат по свом одлучном карактеру, томе у прилог говори и чињеница да га неки зову „Министар Њет“. У 2008. је, рецимо, британски лист „Дејли телеграф“ тврдио да се руски министар за време телефонског разговора са својим британским колегом Дејвидом Милибандом толико наљутио да је, наводно, од свега што је тада изговорио тешко било шта могло да се објави у штампи. А бивше америчке државне секретарке Хилари Клинтон и Кондолиза Рајс признале су да их је често „доводио до лудила“.

Несугласице са САД, није тешко претпоставити, у великој мери заокупљају мисли руског министра, као, уосталом, и целокупну спољну политику Русије. Односе са Американцима Лавров је једном врло сликовито упоредио са плесом: „Валцер је по својој природи кретање укруг, тако да он није најпогоднији. Танго – у њему опет има доста наглих покрета. Твист смо већ имали. Зато је најбоље два корака напред, један уназад. То је оно што нам треба.“

Врло дипломатски став, мора се признати, али и веома духовит.

Лавров никада неће изрећи нешто што противречи званичној политици Русије. „Без обзира на то што је посебан као личност, Лавров је пре свега министар, односно званичник који изражава ставове своје државе, што без сагласности са председником, наравно, није могуће. Лавров је тимски играч и придржава се заједничких ставова“, објашњава гостујући научни сарадник Центра за стратешка и међународна истраживања (CSIS) у Вашингтону Сергеј Маркедонов.

„Русија се држи остатака потсдамско-јалтског система међународних односа и подржава међународно право искључиво у том облику, зато што је РФ као наследница Совјетског Савеза бенефицијар (корисник) тог система. За Русију суверенитет једне државе представља основу и њен интерес је да ниједна страна ништа не предузима на своју руку, тј. без одлуке Савета безбедности УН у којем Москва има право вета. И Лавров ту политику спроводи врло чврсто и доследно“, истиче стручњак. Према његовим речима, на међународној сцени Лаврова доживљавају као врло озбиљног професионалца, без обзира на ставове одређених кругова према Русији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.