Живот без адресе и уточишта

Путеви који воде на улицу су бројни и различити као и људи који се нађу у тој тешкој животној ситуацији. Извор: Алексеј Куденко, РИА „Новости“.

Путеви који воде на улицу су бројни и различити као и људи који се нађу у тој тешкој животној ситуацији. Извор: Алексеј Куденко, РИА „Новости“.

И поред побољшања економске ситуације у Русији последње деценије, крах 1990-их иставио је страшан траг: између милион и по и три милиона наших суграђана су бескућници. „Руска реч“ преноси исповести двоје људи који проводе живот на московским улицама. Стручњаци кажу да се човек може вратити цивилизованом начину живота само ако је на улици проживео кратко време.

Број бескућника на руским улицама се нагло повећао 1990-их. Тадашње корените промене у земљи довеле су до тога да се стотине хиљада грађана Русије нађу на улици. Иако се економска ситуација последњих година поправила, социолози процењују да се број бескућника и даље креће од милион и по до три милиона људи. Стручњаци напомињу да се човек може вратити цивилизованом начину живота само ако је на улици проживео кратко време.

„Нека све буде по божјој вољи“

Јуриј је дугогодишњи бескућник, један од оних који на улици живе више од 15 година. Сада има 45, а први пут је преноћио на улици са 29 година. У срећнија времена живео је у стану својих родитеља у Москви и радио као трговац. Међутим, након смрти родитеља његова сестра је продала стан а Јуриј се нашао на улици.

Човек се може вратити нормалном животу ако му се помоћ пружи током прва четири дана боравка на улици. Специјално обилазим железничке станице и тражим такве људе. [...] Када их пронађем, помажем им да поново добију лична документа и купујем им карту за пут до рођака.

Валентина Суркова

„Од продаје породичног стана коју сам препустио сестри добио сам мало новца. Због тога сам се посвађао са њом, претио сам да ћу је убити, а онда сам дигао руке од свега и схватио да некако морам даље. Пошто нисам имао довољно новца, изнајмио сам собицу и наставио живот“, прича Јуриј.

Међутим, смрт родитеља, свађа са сестром и нови услови живота оставили су на њега дубоког трага. Почео је да пије, запао је у дугове и посвађао се са пријатељима. На крају више није имао новца да плати кирију, па је по први пут морао да преноћи у једном пасажу. То се догодило крајем 1990-их.

Сада Јуриј ноћи на Курској железничкој станици, а дању проси пред црквом. Каже да новца за живот има довољно, у просеку дневно добије од 500 до 800 рубаља (11 до 18 евра). Време углавном проводи са другим бескућницима. Они се често друже, заједно купују намирнице и алкохол и траже место за преноћиште. Јуриј је навикао да живи на улици и каже да би се врло тешко могао вратити нормалном животу.

„Живот на улици, наравно, није бајка. Често нас терају са железничких станица па спавамо на сметлишту. Морамо бити стално на опрезу јер се туда мотају неки који нису Руси и краду нам новац. Ја се ипак сваки дан молим и надам се да ће ме Господ Бог заштитити. Ионако немам куда да одем па нека све буде по божјој вољи.“

„Само бескућник разуме бескућника“

Светлана, жена од око 50 година у изношеној ватираној јакни и старим патикама, прича да је из Украјине дошла у Москву јер јој је био обећан посао:

„Ја сам из Украјине, из Вознесенска. Раније сам радила у фабрици млечних производа. Плата ми је била мала па сам одлучила да потражим неки други посао. Преко познаника сам нашла посао у Москви. Рекли су да су им потребне шнајдерке, а ја одлично шијем. Помислила сам: зашто да не? Све је боље него овде умирати од глади.“

Међутим, када је допутовала у Москву Светлана није успела да се запосли, већ је доспела у неку врсту заробљеништва: Цигани су је приморавали да проси у метроу. Срећом, Светлана је успела да побегне али није желела да се врати кући.

„У Вознесенску ми је остао син који много пије, а муж ми је умро“, објашњава Светлана. „Тамо не могу ништа да зарадим, а овде у Москви, иако сам бескућник, могу бар храну и одећу да пронађем. Ако преседиш цео дан на црквеним степеницама добијеш око 500 рубаља, а то је довољно за хлеб, млеко и неко пиће.“

Настојање да се смањи број бескућника наилази на многе препреке. То је пре свега неефикасна социјална политика државе, али и психологија самих бескућника.

Светлана ноћи у једном од московских дворишта, које дели са још два бескућника. Одлично се слаже са свим локалним просјацима јер је само они заиста разумеју. „Ми смо као велика породица у којој се међусобно помажемо да бисмо преживели“, објашњава она.

Светлана каже да би радила било који посао да заради новац. Међутим, проблем је што су јој украјинска лична документа отели Цигани још док је за њих просила у метроу. Повратак у Украјину је за Светлану једина шанса да се врати нормалном животу, али она о тој могућности и не размишља.

Светлана у принципу не воли да нагађа шта ће бити у будућности. За њу постоји само овде и сада. Понекад ипак помишља на предстојеће хладне дане. Сада је најважније како преживети ову зиму.

Психологија бескућништва

По мишљењу Јелене Коваленко, руководиоца пројеката фонда „Институт за економију града“, у настојању да се смањи број бескућника суочавамо се са неефикасном социјалном политиком државе, али велики проблем је и психологија самих бескућника:

Живот на улици, наравно, није бајка. Често нас терају са железничких станица па спавамо на сметлишту. Морамо бити стално на опрезу јер се туда мотају неки који нису Руси и краду новац. Ја се ипак сваки дан молим и надам се да ће ме Господ Бог заштитити. Ионако немам куда да одем па нека све буде по божјој вољи.

Јуриј, бескућник

„Бескућништво није изненадни крах дотадашњег живота. То је најчешће постепен процес нагомилавања проблема који све више сужавају могућности појединца да се избори са њима. Рецимо, неко може низ година живети без пријаве пребивалишта, а да се ипак не нађе на улици. У опасности да постане бескућник човек се може наћи ако несрећним случајем изгуби здравље и посао па више не може да плаћа стан. Путеви који воде на улицу су бројни и различити као и људи који се нађу у тој тешкој животној ситуацији.“

„Свакога ко доспе на улицу аутоматски сматрају бескућником“, наставља Јелена Коваленко. „Државне службе не раде довољно на превенцији бескућништва, а социјални рад са бескућницима отежавају бирократске баријере, недовољна сарадња различитих служби, лоше развијена мрежа специјализованих установа итд. Социјалне службе могу помоћи углавном социјално адаптираним особама које нису дуго времена провеле на улици. Међутим, многи од њих често не знају за те службе или о њима имају погрешну представу.“

Московљанка Валентина Суркова верује да свако ко жели може помоћи бескућницима. Она на њих троши сву своју енергију и пензију. Обилази железничке станице и бескућнике позива код себе на бесплатан ручак. „Човек се може вратити нормалном животу ако му се помоћ пружи током прва четири дана боравка на улици“, каже Валентина Суркова. „Специјално обилазим железничке станице и тражим такве људе. Њих није тешко препознати међу осталим бескућницима са дужим стажом: нови су пометени и гледају у празно. Када их пронађем, помажем им да поново добију лична документа и купујем им карту за пут до рођака. Бескућници са Казањске железничке станице су ме прозвали мајчица Валентина.“

Суркова каже да људи увек са бескућницима могу поделити нешто што њима није потребно, а некоме може значити много. То не мора бити само храна, већ и све друго, чак и стари технички уређаји.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“