„Женева-2“: ко ће имати статус сиријске опозиције?

У Женеви 23. новембра треба да почне Међународна мировна конференција о Сирији. То је у недељу изјавио шеф Арапске лиге Набил ел Араби, који је о том питању разговарао са специјалним изаслаником УН и Арапске лиге Лахдаром Брахимијем. Додуше, није сигурно да је тај датум коначан.

Лавров: На резолуцију о Сирији гледам филозофски
У интервјуу датом после усвајања историјске резолуције о Сирији, усвојене на иницијативу Русије, министар спољних послова РФ Сергеј Лавров говори о томе како су „партнери Русије“ покушавали да преиначе раније договоре и шта може осујетити процес хемијског разоружавања у Сирији.

Араби уопште није овлашћен да даје такве изјаве, оне су искључиво у надлежности УН. Осим тога, још увек није јасно ко ће представљати сиријску опозицију. И најзад, Запад још треба да се определи да ли је спреман да подржава „политички ислам“ у његовом сукобу са Башаром Асадом, а то је можда и главни проблем.

Нибил ел Араби је пред новинарима нагласио да „до почетка конференције... још треба превазићи мноштво препрека и обавити низ припремних акција“. Специјални изасланик УН и Арапске лиге за Сирију Лахдар Брахими са своје стране је још једном подсетио да „конференцију није могуће одржати без учешћа опозиције која представља већину Сиријаца који се супротстављају влади“. Према договору између Москве и Вашингтона, САД су преузеле на себе да доведу опозицију на преговоре, али то није лако остварити.

Главно је питање ко ће представљати противнике Башара Асада на конференцији „Женева-2“. Сада се око тога ломе копља. Криза у опозиционом покрету је очигледна, како унутар Сирије, тако и у редовима емигрантске Националне коалиције опозиционих и револуционарних снага.

Једанаест исламистичких групација у Сирији, од којих је један део близак Ал Каиди, крајем септембра је објавило да не признају овлашћења коалиције и позвало је све опозиционе групације на уједињење у оквиру исламизма на основу закона шеријата. Војно крило коалиције фактички је остало без својих водећих чланова, што значи да је њен утицај на догађаје у Сирији све слабији.

Са друге стране, у самој Сирији су у току жестоки окршаји између различитих групација исламиста, конкретно између групације „Исламска држава Ирака и Леванта“ која се сматра огранком Ал Каиде, и других, умеренијих снага. У исто време, како је недавно саопштио британски „Индепендент“, делегација Слободне сиријске армије из Алепа, која такође представља оружану опозицију, допутовала је у Дамаск, где су је примили високи представници садашњег сиријског руководства.

Очигледно је да од свих тих разноликих групација уопште није лако формирати јединствени фронт и „страну“ у преговорима.

Други тежак задатак који САД треба да реше јесте позиција Дамаска.

Како је у интервјуу за „Глас Русије“ рекао амбасадор Сирије у Русији Риад Хадад, џихадистичке групације „за нас не представљају једну од страна у преговорима. Ми у преговарачком процесу нећемо да имамо посла са терористима... Разговараћемо са такозваном националном опозицијом чији чланови нису држали оружје у рукама и нису убијали и клали по нашој земљи, тј. са опозицијом која сматра да треба очувати целовитост земље“.

На поменутим преговорима представника Слободне сиријске армије у Дамаску разговарало се о почетку дијалога. Делегација је поставила четири услова: организовање сиријског националног дијалога, гаранције неприкосновености имовине свих учесника у конфликту, окончање и осуда верских и етничких сукоба у Сирији и заједнички рад на пројекту изградње демократске Сирије са владавином закона. 

Више о конфликту у Сирији

Важно је да је Дамаск пристао на контакт са онима који су ратовали против њега. Међутим, својим супротстављањем џихадистима Асад на очигледан начин подстиче даљи раскол у опозицији и консолидује своје присталице које ратују за њега као лидера световне државе, а не као представника породице Асад или алавитске елите.

И најзад, Башар Асад подстиче Запад да се јавно определи између присталица „политичког ислама“, привржених Ал Каиди, који су главни протагонисти 30-месечног рата у Сирији, и умерених „световних националиста“, са којима је он спреман да тражи заједнички језик. Ако се Запад определи за прву варијанту, то Асаду даје пуно право да не отпутује у Женеву и да оптужи Запад и своје политичке опоненте за неуспех конференције. Али такав избор Запада био би сувише егзотичан.

Росијскаја газета. Сва права задржана.