Ноћни витезови са асфалта

У Чељабинску већ има преко сто „браће“. Извор: Getty Images / Fotobank.

У Чељабинску већ има преко сто „браће“. Извор: Getty Images / Fotobank.

У Русији је 2013. године основано и функционише до дан данас удружење под називом „Брат за сестру“: младићи потпуно бесплатно у касним вечерњим сатима прате девојке кући, без икаквог удварања или романтике. Једном речју, то је „удружење за заштиту девојака од ноћних непријатности“.

Младићи из удружења „Брат за сестру“ о свом раду говоре скромно: „Чланови наше групе се налазе са девојкама да би их отпратили кући у касне сате или да им помогну у решавању неких проблема. Наше удружење нема никакву политичку или верску конотацију и основано је искључиво ради решавања овог актуелног друштвеног проблема.“

На улици се у опасности могу наћи и младићи и пензионери, али у великим градовима на мети хулигана и припитих насилника који насртљиво покушавају да се упознају пре свега се налазе девојке. Оне знају старо правило: ако су у друштву мушкараца, највероватније им нико неће прилазити, али ако су саме или само са другарицом... Зато девојке које се у касне сате саме враћају кући често носе сузавац или неко слично средство за самоодбрану. А сада могу да се обрате и волонтерима удружења „Брат за сестру“.

Удружење чији је главни задатак заштита девојака од ноћних непријатности основано је пре више од годину дана у Санкт Петербургу. Оснивач удружења, 29-годишњи Денис Шотиков, у то време је живео у предграђу и помагао је пријатељима у коњичком клубу. „Јахање су тренирале углавном младе девојке. Пратили смо их кући пошто нисмо смели да их пустимо да се враћају саме. Док сам их пратио наслушао сам се прича о непријатностима које оне доживљавају на улици. Тада сам дошао на идеју да организујем помоћ за њих. Пошто је у нашем коњичком клубу владала готово породична атмосфера, назив удружења 'Брат за сестру' дошао је сам по себи.“

Људи су отуђени и уопште не обраћају пажњу на друге. Ако се нешто деси, нико неће прискочити у помоћ. Време је да се ујединимо и почнемо штитити слабе. Ја то не могу сам!

Денис Шотиков, „Брат за сестру“

Денис је на друштвеној мрежи ВKонтакте формирао групу под оваквим називом и предложио младићима да ступе у својеврсни витешки ред „браће“, а „сестрама“ је посаветовао да се не устежу и оставе податке: коме је, када и где потребна помоћ. Правила избора у ово савремено витешко братство су строга. Између осталог, Денис се лично упознаје са сваким заинтересованим и бележи њихове податке из личне карте. „Пошто сам оснивач удружења, одговоран сам за сваког свог човека“. До сада у Санкт Петербургу има дванаестак волонтера од 16 до 40 година. Морали смо да одбијемо само једног кандидата, 14-годишњег ученика коме мајка није дозволила да буде пратилац.“

Пример из Санкт Петербурга постао је врло популаран на друштвеним мрежама. Убрзо су сличне групе формиране у 25 руских градова. У Чељабинску где већ има преко сто „браће“, пре пријема нових чланова проверава се да ли су били осуђивани. „Сваки заинтересовани волонтер мора доћи најмање на три разговора, каже координатор чељабинске групе, 19-годишњи студент Данил Купријанов. „Наши момци обавезно морају приложити копије личних карата које остају у рејонским станицама милиције у Чељабинску. Међу нашим волонтерима има и полицајаца који проверавају податке кандидата, пре свега да ли су осуђивани“. Проверава се и њихова физичка снага и кондиција, „брат“ такође не сме пушити, пити и псовати.

Чељабинско братство дневно добија на десетине захтева за помоћ. Поред већ уобичајених молби „Молим вас, отпратите ме вечерас“, девојке моле и за конкретну заштиту: „Бивши дечко ми прети, помозите ми“. Испоставило се да је то велики проблем. У целој земљи девојке малтретирају разјарени бивши мужеви или момци који их прате, туку или им чак прете смрћу. Волонтери из Чељабинска су више пута били у прилици да жене спасавају од бивших партнера. Насилници се брзо смире када схвате да њихову жртву има ко да заштити.

Наше удружење нема никакву политичку или верску конотацију и основано је искључиво ради решавања овог актуелног друштвеног проблема.

Сусрети са таквим грађанима увек захтевају добру физичку спремност па зато волонтери удружења доста времена проводе тренирајући у спортским дворанама. Углавном тренирају рвање а салу и тренера добијају бесплатно. Када су сазнали да „браћа“ својим аутомобилима развозе девојке кући и обилазе посебно опасне делове града, власници једне бензинске пумпе у Чељабинску понудили су им бесплатан бензин.

Упркос свему витезовима мрачних улица стално постављају питање „Зашто вам то треба?“. Они који га постављају најчешће сами дају и погрешан одговор: „Тако се упознајете са девојкама, зар не?“. Денису су овакве претпоставке смешне. „Девојке можемо упознати и на лакши начин јер код нас има много могућности за упознавање. Узгред, ја сам ожењен. Пре него што сам основао удружење поразговарао сам са женом о томе да ли је у нашем граду потребна оваква организација.“ Многи други ентузијасти су такође ожењени, али се ни неожењеним члановима удружења „Брат за сестру“ не препоручује да прихватају позиве на чај.

„Браћи“ се често обраћају са молбама да поправе компјутер, утичницу или неки други квар у кући. Волонтери ипак не могу испунити сваку жељу. Зато су на Интернет страницама оваквих група постављене напомене: „Друге врсте помоћи пружају се само у складу са могућностима волонтера!“.

Денис се у Санкт Петербург доселио из малог места у Јакутији и још увек се чуди толикој равнодушности становника мегаполиса. „Људи су отуђени и уопште не обраћају пажњу на друге. Ако се нешто деси, нико неће прискочити у помоћ. Запрепастио сам се када сам видео блиндирана улазна врата. Грађани мисле да ће се спасти ако се сакрију. Међутим, појединци ће осећати страх све док у друштву не буде солидарности и више узајамне помоћи. Време је да се ујединимо и почнемо штитити слабе. Ја то не могу сам!“

Денис мисли да многи, ако не и сви мушкарци теже да буду војници. Неки ту своју жељу покушавају да остваре код куће. Седећи за компјутером играју ратне игрице, штите неку виртуелну отаџбину од електронских непријатеља, а прави непријатељи одмах ту, иза врата, вређају њихове девојке, ћерке, мајке: „Докле бити тако пасиван? Ту се нема шта рећи! Такви умишљени хероји не могу да заштите ни себе, а камоли жене.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.