Алекса Дундић: тајанствени црвени Србин, који је постао легенда у СССР-у

Једна од најзагонетнијих личности руско-српске историје одувек је био и остао Алекса Дундић (у Русији познат као Олеко Дундич), у совјетско доба се сматрао херојем Руског грађанског рата, човек око кога су се испреле многе легенде. Није нимало лако прецизно изложити Дундићеву биографију у једном малом чланку, јер је о његовом животу остало много више прича него проверених чињеница. Али ипак, из обиља контроверзних података о њему могу се издвојити поједини детаљи који су мање-више веродостојни.

Једна од ретких фотографија Олека Дундича - Алексе Дундића, направљена током Руског грађанског рата. Дундић на грудима носи Орден Црвене заставе. Фотографија из слободних извора.

Најспорнији моменти Дундићевог живота су његово детињство, место рођења, национална припадност, па чак и његово право име. Не постоје поуздани подаци ни о години његовог рођења – различити документи указују на период између 1893. и 1896. Још увек је спорна и његова национална припадност, јер једни кажу да је био Србин, а други да је био Хрват. Ипак, име Алекса је грчког порекла и чешће се среће у Србији. Поред тога, скоро сви документи и чланци о Дундићу који су за његовог живота настали у Совјетској Русији помињу га као Србина. Помињу се и различита места његовог рођења: села Подравно и Мркаљ у источном делу Босне и Крушевац у Србији. Међутим, ни у том делу Босне ни у Крушевцу још увек нису пронађени трагови Алексе Дундића или потомака његових рођака.

Због тога су вероватније тврдње да је Дундић био Србин из Далмације. У прилог овој претпоставци иде и чињеница да је реч „дундо“ далматинског порекла, и значи „стриц, ујак, теча“. У Дундићевој биографији, објављеној још 1919. у совјетском листу „Вороњешка комуна“, говори се о Дундићевом далматинском пореклу и помиње се његово родно село Грабовац близу града Имотски. Према совјетском историчару Владимиру Зелењину, који се бавио истраживањем улоге југословенских добровољаца у револуционарном покрету и Руском грађанском рату, ова биографија има најмање противречности. Ми ћемо се у нашем чланку ослањати на податке који се у њој наводе.

Орден Црвене заставе, прво совјетско одликовање за ратне заслуге, којим је Дундић био одликован.

Дакле, према верзији „Вороњешке комуне“, дванаестогодишњи Алекса Дундић се 1908. преселио у САД код свог „дунда“, прекоокеанског емигранта. Затим је живео у Аргентини и Бразилу, где је радио као гонич стоке и јашући на коњу чувао огромна стада (овај податак је вероватно истинит, с обзиром да је Дундић био познат као вешт јахач). После тога се вратио у родни крај.

Почетком Првог светског рата пријављује се као добровољац у српску војску. Када је српска армија била потиснута ка албанским планинама, Дундића су заједно са другим војницима превезли у Француску, а затим пребацили у Русију, где је он наставио да се бори против аустроугарске војске, овог пута на страни Русије. У бици код Луцка (1916) је рањен, заробљен и пребачен у болницу на аустријској територији, где се упознаје са једним руским заробљеником, који му прича о револуцији у Русији. Прожет револуционарним идејама Дундић 1918. бежи у Украјину, која је тада била под немачком окупацијом, и стаје на чело партизанског одреда код Бахмута (данас је то град Артјомовск у Доњецкој Области на истоку Украјине).

Много је мање нејасноћа у Дундићевој биографији почев од лета 1918, када се он у Украјини придружује јединицама црвеноармејског командира Рудолфа Сиверса и пребацује на Царицински фронт, где се бори на страни бољшевика против белогардејаца, који су под командом генерала Краснова у то време нападали град. О овом периоду Дундићевог живота доста се говори у мемоарима Семјона Буђонија, легендарног совјетског војсковође из Руског грађанског и Великог отаџбинског рата. Дундић је у Царицину добио наређење да формира Први интернационални батаљон. Од јесени 1918. борио се у коњичкој бригади командира Крјучковског. Управо тада почиње легендарни успон „црвеног коњаника“ Алексе Дундића: борио се 1919. најпре у коњичкој дивизији, а потом и у чувеној Првој коњичкој армији Семјона Буђонија.

Гроб Алексе Дундића у Ровном (Украјина). Натпис гласи: „Црвени Дундич! Ко га може заборавити? Ко се може упоредити са тим правим херојем из бајке по храбрости, одважности, доброти и другарској топлини? То је био лав са срцем умиљатог детета.“ Фотографија из слободних извора.

Дундић се прославио у читавој Совјетској Русији управо као коњаник Црвене армије. Према сећањима савременика, он се одликовао невероватном храброшћу у биткама, због чега је добио Орден Црвене заставе, прво совјетско одликовање за ратне заслуге. На пример, у листу „Вороњешка комуна“ је 1919. објављен чланак „Црвени Дундић“, где се наводе Буђонијеве речи: „То је он, наш црвени Дундић, извршио дрзак упад у Вороњеж са четворицом другова, и то неколико дана пре него што су га ‘бели’ напустили. Петорица ‘неустрашивих’ су се пробили на Проспект Револуције и дигли такву панику као да је у град упао читав пук.“ Затим се описује како се Дундић борио против 50 белогардејаца: „Око педесет људи је опколило неустрашивог јунака и сукобило се са њим. Он је у левој руци држао сабљу, у десној револвер, а коња је усмеравао ногама. Сабљом је секао противнике ‘до седла’, из револвера их је без грешке погађао у чело и срце, и за кратко време је побио двадесет четворицу, а остали су се у паници разбежали.“ Тако се у Русији писало о Дундићу још за његовог живота. И то нису уметнички есеји, него документарни извештаји сарадника вороњешких новина.

Дундић је убијен у јулу 1920. код украјинског града Ровно у бици између Прве коњичке армије и пољских јединица (Совјетска Русија и Пољска су 1919-21. водиле рат у коме су Пољаци покушавали да прошире своје границе на рачун украјинских и белоруских територија, а ново руководство Совјетске Русије тежило да у Пољској успостави совјетску власт и да одатле започне Светску револуцију). Буђони је лично био сведок Дундићеве погибије. У својим мемоарима записао је: „Нисам могао да поверујем да смо изгубили нашег Дундића, који је презирао смрт, страсно волео живот и често говорио да ће сигурно дочекати потпуну победу руског пролетеријата и ослобођење српског народа од јарма националне и стране буржоазије“. Дундић је сахрањен у Ровну. На његовом гробу у централном градском парку постављена је биста.

Сећање на Алексу Дундића сачувало се много година после његове погибије. Довољан је податак да је већ 1920. о њему снимљен филм. Други, познатији филм о Дундићу снимљен је 1958. То је један од првих филмова снимљених у совјетско-југословенској копродукцији. У њему су се, додуше, одразили неки нетачни подаци о Дундићу (нпр. служба у Српском добровољачком корпусу), али је циљ филма био да се прикаже храброст главног јунака, што је и постигнуто са великим успехом.

Дундићево јунаштво помиње се и у совјетској белетристици, на пример у причама Исака Бабеља о Првој коњичкој армији и у трилогији Алексеја Толстоја (даљег рођака Лава Толстоја) „Ход по мукама“. У Совјетском Савезу су снимани филмови о Дундићу, писани позоришни комади и издаване поштанске марке са његовим ликом. Он је помињан и у совјетским уџбеницима историје. У многим градовима Русије (Москва, Санкт Петербург, Вороњеж, Таганрог, Липецк, Новосибирск, Новокузњецк, Брјанск) и данас постоје улице које носе његово име.

Росијскаја газета. Сва права задржана.