Договор са Ираном: нови баланс снага на Блиском Истоку

Противници споразума наглашавају да је Иран на тај начин сачувао потенцијал за стварање нуклеарног оружја, јер читава инфраструктура за обогаћивање урана остаје нетакнута. Извор: Reuters.

Противници споразума наглашавају да је Иран на тај начин сачувао потенцијал за стварање нуклеарног оружја, јер читава инфраструктура за обогаћивање урана остаје нетакнута. Извор: Reuters.

Историјски договор који су пет сталних чланова СБ УН и Немачка у Женеви постигли са Ираном око нуклеарног програма ове земље - према коме Иран задржава све центрифуге за обогаћивање урана - отворио је многа питања. Зашто је Вашингтон после непријатељства дугог 30 година одлучио да се одобровољи и зашто је преговарао са Техераном кришом од најближих саветника, пре свега Израела?

Током конференције у Женеви пет чланица Савета безбедности УН и Немачка постигле су договор са Ираном по коме Исламска република у наредних пола године одустаје од производње урана обогаћеног преко 5%, а такође се обавезује да ће неутралисати своје резерве урана обогаћеног до 20% смањењем на ниво од 5%. Поред тога, под контролом Међународне агенције за нуклеарну енергију (IAEA) биће нуклеарни објекти у Фордоу и Натанзу, док ће у Араку бити обустављена изградња реактора са тешком водом који може да производи плутонијум.


Преговори са Ираном не обећавају скори напредак у решавању иранског нуклеарног проблема
У Женеви је завршена још једна рунда преговора о иранском нуклеарном проблему између „шесторице“ посредника и делегације Ирана. Формални резултат сусрета састоји се само у томе што ће се нова рунда одржати практично без одлагања, тј. кроз свега неколико недеља, док суштински помак представља чињеница да је Иран понудио нови план решавања проблема.

Заузврат ће „шесторка“, тј. САД и земље Европске уније, ослабити санкције против Ирана. То ће омогућити Техерану да обнови ограничене трговинске односе са САД у нафтном, гасном, петрохемијском и аутомобилском сектору, као и трговину златом и племенитим металима. Иран ће на тај начин остварити приход од 5-7 милијарди долара.

Али, новац није на првом месту.

„Шесторка“ је повукла захтеве да се обуставе и демонтирају иранске центрифуге које су тренутно у погону. То је заједно са другим потезима омогућило Техерану да тврди како је сада задовољен његов изричит захтев да му се призна право на обогаћивање урана. Управо због тога су у самом Ирану преговарачи дочекани као победници, а државни секретар САД Џим Кери је морао да даје компликована објашњења, упућена пре свега конгресменима.

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров је прецизно окарактерисао суштину компромиса: „Тај договор означава да се слажемо са потребом да се Ирану призна право на ‘мирољубиви атом’, укључујући и право на његово обогаћивање, уз схватање да ће отворена питања везана за ирански нуклеарни програм, као и сам програм, бити под најстрожом контролом Међународне агенције за нуклеарну енергију. То је коначни циљ, али он је већ зацртан у данашњем документу.“

Противници споразума наглашавају да је Иран на тај начин сачувао потенцијал за стварање нуклеарног оружја, јер читава инфраструктура за обогаћивање урана остаје нетакнута. „Ја наглашавам да договор не подразумева уништавање ниједне центрифуге“, разочарано понавља премијер Израела Бенјамин Нетанјаху. Многи експерти истичу да је тако моћан нуклеарни комплекс (око 17.000 центрифуга за обогаћивање) потребан ако у земљи постоји 12-15 нуклеарних електрана које треба снабдевати горивом. Међутим, Иран засада има само једну нуклеарку у Бушеру, а она се снабдева горивом из Русије.

„Шесторка“ је повукла захтеве да се обуставе и демонтирају иранске центрифуге које су тренутно у погону. То је заједно са другим потезима омогућило Техерану да тврди како је сада задовољен његов изричит захтев да му се призна право на обогаћивање урана.

Иранци не могу лако да објасне зашто им треба толико центрифуга, али су спремни на сваку врсту контроле: на видео камере, сензоре, изненадне инспекције...

Са друге стране, ни САД не објашњавају зашто је одједном промењен однос према иранском нуклеарном програму, и зашто су америчке дипломате скоро годину дана преговарале са Иранцима кришом од јавности, законодаваца и најближих савезника, пре свега Израела. Шта се променило за 10 година бесплодних преговора са Ираном, осим што се повећао број центрифуга? И зашто је Вашингтон после непријатељства које је трајало преко 30 година сада одлучио да се одобровољи?

Наравно, на смену „ужасном Ахмадинеџаду“ дошао је „предусретљиви Рохани“. Али у Ирану председник заправо има улогу премијера, а сва суштинска питања решава ајатолах Хаменеи, духовни лидер и врховни руководилац Ирана. Ништа се није променило.

Наравно, Иран није могао игнорисати позицију Израела, који је апеловао да се ирански проблем реши силом, као ни изјаве Барака Обаме, који је периодично подсећао да сва средства долазе у обзир. Па ипак, Техеран је, по свему судећи, схватао да америчком председнику-миротворцу није потребан трећи велики рат на Блиском Истоку.

САД су после пораза у Вијетнаму поправиле односе са комунистичком Кином, што је дотада било незамисливо. САД једноставно нису имале другог начина да спрече продор СССР-а у југоисточну Азију и да Кремљу створе нове безбедносне проблеме на Далеком Истоку.

У томе се можда крије и одговор на питање зашто су САД промениле курс.

САД су почетком 1970-их претрпеле врло тежак пораз у Вијетнаму. Затим је криза захватила и унутрашњу политику, када је Ричард Никсон због афере „Вотергејт“ напустио Белу кућу, схвативши да му прети импичмент. Тада су САД без икакве сентименталности поправиле односе са комунистичком Кином, што је дотада било незамисливо. САД једноставно нису имале другог начина да спрече продор СССР-а у југоисточну Азију и да Кремљу створе нове безбедносне проблеме на Далеком Истоку. То је одговарало и интересима кинеског лидера Мао Цедунга.

Данас је слична ситуација везана за неуспех у Ираку и Авганистану, за „арапско пролеће“ у коме политички ислам сунитске оријентације, иначе далек од идеала западне демократије, заузима једну по једну земљу региона, од моћне Турске до крхког Туниса. Везана је и за савезнике који све време теже да увуку САД у рат, иако је њихове циљеве све теже објаснити Американцима. Везана је за Либију, Сирију и Иран, за очигледну потребу да се снаге усредсреде против Кине као новог глобалног лидера, и најзад, за следеће председничке изборе у САД који ће се одржати 2016. На тим изборима демократама неће бити лако да се оправдају.

Све то очигледно подстиче Барака Обаму да поправи односе са шиитским Ираном који је спреман да се бори за позицију лидера у региону против заливских нафтних монархија. Сада може бити повраћен баланс снага на Блиском Истоку. Тако нешто се већ догодило када је Иран са шахом на челу пре револуције 1979. био главни савезник САД на Блиском Истоку и успешно обуздавао Саудијску Арабију.

Росијскаја газета. Сва права задржана.